Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Веће Стојан од земљице скочи, Већ коњица претилог окрочи, Већ — та глени љубе несретнице, Она скочи вранцу за вођице: „Нећеш — нећеш!“ кô ван себе врисну, Па вођице оберучке стисну.
“ Глени Турке — већ су близу горе, Већ веселе започеше зборе: „Јала, кардаш!“ — тако један кликну, Ал' из горе танка пушка
Месец сину — а мој побре, глени, Већ су одсвуд Турци опкољени, Ђаур стискâ кâ никад дојако, Бар Турцима учини се тако, Те зовнуше Мухамеда свога,
7. Глени, глени ову само, Та није ли кâ сунашце? Па да ваке опуштамо, Ками нама у срдашце! Свака од њи раја вреди, Па маст
7. Глени, глени ову само, Та није ли кâ сунашце? Па да ваке опуштамо, Ками нама у срдашце! Свака од њи раја вреди, Па мастило да
“ 11. Ох, глени му под аљину, Глени, роде, глај му ноге! Тур' му с главе капетину, Да не има врашке роге? Ама народ веран, јао,
“ 11. Ох, глени му под аљину, Глени, роде, глај му ноге! Тур' му с главе капетину, Да не има врашке роге? Ама народ веран, јао, Седој бради веровао.
— А све једно, тебе није! 27. Тебе неста, а отада Зачеше се лоши данци: Ох, та гледни, глени јада, Већ се врћу Србијанци, А јуначка она срећа Обрнула нама плећа! 28.
“ кад уздане, Кад се рука с руком здружи, Кад кроза њу срце плане? Ој карачу, амо оди, Глени, па се намргоди! 81. Ето седе сунце бедно, А де не би била беда?
84. Јарко сунце већ замаче, Ал' светина јоште не те, Код неки се тек сад заче; Само глени оно дете, Како шеће, стреља, мига, — Ал' што ме је за њу брига. 85.
91. Глени тамо небесима, Гле та чеда умиљата; Ал' месеца нема њима, Траже звезде свога брата, Траже, сјају, свуда гледе,
— Она паде, ма ње мили, — Доцне момци прискочили —: Тамо испод стене голе, Украј мора глени доле, Тамо она страшна смеса Од костију, крви, меса, Његово је тело, јао, Ко ли би га сад познао!