Јакшић, Ђура - ПРОЗА
крепило; осташе само успомене на прошлост, пуне туге и милине, пуне радости и бола, те сад њима пуним тужну празнину горке садашњости. После мале почивке отац се обрну меки. Очи су му још од суза влажне биле.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Знадем за часе чамотне, Јесени горке, згружене: Све ствари стоје здружене, Само су душе самотне. СУНЦОКРЕТИ У тужном оку сунцокрета, Што немо прати
СЛУТЊЕ Тај замор без сна и без помоћи, Без жеље за пир и за ловоре: У ове моје горке поноћи Све слутње дођу да проговоре.
ПУСТИЊА Дивови сунца, као ветри, Пролазе овуд с неба врућег, И мину горке речи две-три Пророка негде вапијућег. Ноћ овуд свугде смрћу заспе; Али већ јутром, дан без гласа Све љубичице
А ноћу небу завихори, Кад зна да болно све занемље — И звездама по сву ноћ збори Горке самоће ове земље. ВЕТАР Прену се као птић у џбуну Плашљиви први дах и струја; Но тек што сиђе брдо, груну, И
Кад далеко беше гост од Радовишта, За првом трпезом, сам у своме скупу, Две му горке сузе падоше у купу. ВЛАДИЧИЦА Овде лежи Деспа, владичица, жена Војводе Драгоша... живе дваест лета...
Африка
Мало даље трговац, на улици седећи у прашини, продаје неколико светих наркотичних плодова увек исте горке и одратне коле. Растерује метлицом мушице са своје рањаве руке.
Црњански, Милош - Сеобе 2
То је био за све сербске официре у Бечу, гром из ведрог неба. Горке сузе, и огорчене псовке, гутале су се, међу Србима, за Бестушевим.
Теодосије - ЖИТИЈА
његова и одступила од, њега и приступила млађем брату његову Владиславу, те међу браћом настаде мржња и гоњење због горке славе краљевства.
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
гробља где свака парцела под конац стоји ко војска у чети, за војника кога крај друма сахране без себарске запевке горке, далеко од родног потока и села; за изгинуле у свету поворке однекуд из Леђена, из Цариграда, којима се мајка и данас
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
уздисај«, »слатки пољубац«, »чаробни снови«, »гусле јаворове«, »кости прађедовске«, »ране косовске«, »тија нојца«, »горке сузе«.
личности су обележене са врло много рељефа, ситуације су врло правилно изведене, а и у свему има толико сатире, горке и осветничке сатире, да Јазавац пред судом иде у најбоље сатире политичке и социјалне књижевности.
Милићевић, Вук - Беспуће
И оно мало времена што јој је преостајало, она раздијели у хиљаде и хиљаде тренутака, пуних натегнутог очекивања, горке зебње и слатке наде да ће се то све свршити онако како она жели, да ће њезину срећу повећати једна казана ријеч у
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
мало јаде снимим: Ја имадох брата рођенога, Рођенога брата јединога, Црна земља менека га узе, Ја за њиме пролих горке сузе, Ал' све заман — ништа не помогох, Из гроба га подићи не могох.
Тешки јади срце доватише, Јадно срце сузама облише: „Данци моји, слатки ли ми бисте! Ао сузе моје, горке ли сте!“ Сунце седе, данка нема више, Пусте тмине земљу огрлише; Небо ведро, а сјајне звездице Дивно доле упрле с
неба му пане, Ако неће баш ни онда мене, Нека мач ми у срце окрене, Барем ћу се, тужна, с миле руке Опростити ове горке муке.“ Али, побре, ајдемо из града, Да видимо шта је другде сада. Мрак и гора... Пут се туд веруга...
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Сањамо ли и ти и ја? Од незгоде, теби поноћ - мени подне. Плитке раке. Труо мозак пију свраке. Црне, горке, у осмици три четворке. Где су браћа? Један пије - други плаћа. Ко су газде? Пуца тиква, мој Горазде!
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Уста су ми такође пуна свеже и горке влаге. Као каква полуакватична животиња језик усхићено дише у овој свежини. Преда мном се шири језеро осветљено
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Светлост се гаси на рукама госпи и дланови на горке миришу траве; благослов пада у празно. На бедеме су сви отишли да виде како расту опсадне куле и небески ратници
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
шапуташе она, лијући сузе на ту густу црну као гак косу што се немарно разбацала по њеним усахнулим грудима. Горке су и тешке ове сузе јадованке, али је утицај њихов благотворан: залеђено, окамењено срце почиње се кравити, јер га
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Једине драге пред којом клечим, јер на њој не могу ни моје блудне горке очи невеселе да оставе трага. ШАЛА Још сам ја весео мада се нећеш удати за мене.
И овде, без боје тајне, ни једне воћке нема, небесне оне боје, горке и бескрајне. А кад разгрнем долине, рукама обема, и, откријем дна бездана, сребрна и бела, на дну је, опет, жалост,
Сад, здам да је све у вези, и да покрет милоште моје руке напуни водом горке потоке. Као што, кад рубови долина, увече, задрхте од додира небеса, која се спуштају над њих, то проспе по мени
И тако без снаге владамо светом, у јесени благе. Помешали смо љубав и облаке, а судбу нашу са лишћем и биљем. Горке законе у осмехе тужне и лаке, што све кидају страшћу и миљем. И тако без наде место у нас верујемо у шуме младе.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
да не буду сви заједно једнако?... Како ће то бити?... И потекоше му низ обрашчиће вреле сузе, — весници прве горке туге, која полако обавијаше његово безазлено невино срде... Јадниче мали! Ово су ти само први јади...
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Хладнија од Северног пола. Цвокотале су од прехладе ствари, И слике, на зиду, лиле горке сузе, Дрхтао је астал, док орман стари Раширивши крила, говорити узе: „Ово се више издржати не може!
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Па баш тад, кад за нас нема среће прече Но да нам, к’о поток из прастаре шуме, Суза тешке, горке истине потèче, — Нит нам когод пљеска, нити нас разуме.
Носио је собом част горке судбине, Трагичну будућност што сја као варка, Душу коју бели идеали криле, Понос чистог срца за који се гине И, у
ЗА СТОЛОМ Одвише смо били радосни и тужни, Одвећ смелих мисли гајили и брали Све плодове горке кад су идеали Постали стварност в облици ружни.
крају Прошлости којом падају сад таме, Прошлости драге, остављене, саме, Засуте болом у раскошном мају, Док дани горке судбине јој трају?
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Ево, браћо, с хиљаду хиљада оваких бас[а]на пуна су житија светих. Ово сам веровао и над овим сам горке сузе проливао. Глупи и најсујевернији египетски дервиши би ли могли смешнију и луђу басну измислити?
дражим и милијим, толико већег сожаљенија достојнијим земљама, Сербијом, Босном и [Х]ерцеговином, уздисао сам и често горке проливао сузе, сам с собом говорећи: „Кад ће у оним прекрасним земљама овака училишта бити?
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
босиљак; Јер кад гране право премалеће, Из руже ће поникнут’ оструга, Из босиљка пелен процватити: Пелен ће вам горке сузе мамит’, А оструга срце раздирати, Што ми нисте завет испунили! В.
Попа, Васко - КОРА
рукама овим Лишеним лишћа да се грлимо Гину нам каранфили са усана Гину нам у вреломе песку 11 Куће су изврнуле Горке џепове соба Да их вихор претражи Дуж наших ребара Уличне светиљке Свлаче хаљине крваве Два смо листа новина Сурово
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Еј-хај!... — уздахну он после неке тешке и горке мисли. Сан стаде да их обузима обоје, и они заспаше. Пред зору, кад стадоше звезде једна по једна да се гасе и неко
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Док год буде српских сина ђакâ, Школом ђака а борбом јунака, Видаће се многе ране горке Успоменом српске добротворке. »Стармали« 1883.
Па баш нек’ је пуно шале И слатке и горке — Без позива на претплату Можеш плашит’ чворке. Може бити виц до вица (Што већ ређе бива) — Без позива на
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
ИИИ Ноћ то су звезде. Из моје заспале главе излеће птица. Између две горке дубине једна птица. И рт добре наде. О мртав да сам. Ал не помажу клетве.
Извод из чудесне басне сна. Горке обале на којима неумешни стојимо окренути своме почетку грешни због губитка вида када светлост згасне.
Петровић, Растко - АФРИКА
Мало даље трговац, на улици седећи у прашини, продаје неколико светих наркотичних плодова увек исте горке и одратне коле. Растерује метлицом мушице са своје рањаве руке.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
танка кожица У благом млеку хране тражила, Прегорела би дојке обадве, На своје груди злобно сипајућ Отровног биља горке сокове, На таки начин да те умори, Да викне после тугом лажљивом: „Ох, куку мене, сêди војводо!
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Виш, ја нисам никад плакô, Ја сам гутô сузе своје, — Горке сузе, бујна река, Потопиће нас обоје. Не дај мени своје руке, — Малена си, невина си...
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Ах, на жалост горку ми остах ја без слави! Морала сам већ поћи ја к различним царем, горке сузе лијући мећем се у јарем. Сви се мени ругају и хулу сви кажу: „Ето наша робиња!“ — а бреме налажу.
Твоји су ми прсти Ране горке дали, Љубве ране, живог Мене да угушу. Твоје стопе лаке Брже нег’ виловне Љубичице, руже За којима ничу, Гдигод
У затвор стеран, осећао ниси Тавнице тугу и злед, Све горке, несташне обиде света Нису ти мутиле јед. Кад други своје несрећу куће, Деце оплакује срам, Ти си без сваке скорби
оскверњена девице, брака; Образ и закон, и црква и свеци погажени јавно: Све је пропиштало ливајућ сузе у невољи горке.
Облак се вије, Сунце се крије Сербији. С Делиграда, Неготина и Кладова тутњи, А Морава предаје се горке судбе слутњи; Већ и Петки јављају се силна грома гласи, Београду ударају грозна рока часи.
поштен човек невино не страда Нит’ паклена му завист вредност коси, Ал’ добродетељ кад се мзди нада, Па уцвиљена горке сузе роси, — Ах’ онда! — то ју теши, то је знато Да ковано јошт лепше сјаје злато.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
“ Та вест би стегла срце жалосно, Заледила би горке речице Што се на тужну душе свечаност У таван олтар срца сливају...
КАП. ЂУРАШКО: Светлости! Не вређај земљу, Не лиј у срце свог љубавника Капљице горке црне очаје — Да шта сам ја? ЈЕЛИСАВЕТА: Црногорац! КАП. ЂУРАШКО: То јесам!
Од курјака те иште лисица... ШУЛОВИЋ: Моли, госпођо! Кажи слободно, Гласића свога слашћу меденом Заслади горке збиље опоре, Које на себи носи истина; Послушаће те, кажи све: Да није права имô гонити Столећа тужног седу
У оку ми је Невоље горке чемер и јад. На челу боља, очаја, глад... (Гласно.) Ђецо, огријте ми се — коџа и студи још, а хладан вјетар пуше и
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
(Вићи.) Дедер да га чујемо, шта каже противу затвора? ВИЋА (чита): „У једну чашу вруће воде метни кашику горке соли, раствори то, испиј и шетај мало затим”. КАПЕТАН (разочаран): Па ово је оно... због стомака...
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
РАДОСНО ОПЕЛО 1 Чемера чемер ми грлу саћем што мед — загорчај, загорчај све дубље. Из горке ране дубини проврем у врело. Потоње у погреб себи упалим зубље, радосно запојем опело.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Прави лекове. То је један неповерљив човек, Прохоре. Никад га ниси заволео. То је један сумњичав човек. Чему горке травке и суви прах ако већ верује? Зато ти и кажем: То је сумњичав човек. И Матија.
болесника који се снужденог лица јадао, стиснуо очне капке, набрао кожу на носу, између обрва би му се појавиле две горке усправне боре као да трпи неку несношљиву муку.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
1890. У СПОМЕНИЦУ ПРИЈАТЕЉУ Ј. М. М. Х. У часу радости слатке, ил' горке жалости своје, Кад душа твоја стрепи, кô буром дирнут цвет, Украси гордошћу себе.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Сати више не куцају; нико се више не зове својим личним именом; лебди се у атмосфери горке сласти поезије; у атмосфери по којој лепршају и бели анђели живота и црни анђели смрти.
Нема довољно среће ни места за њих! Разболи их, умори их, увуци се у њих како знаш, али их збриши!... — Ове горке, очајне, црне речи говорио је Бранко, као у бунилу, лежећи у стражари железничара на станици варошице.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Па дабоме да је мртав! Јасно је видио себе мртвог на некој зеленој пољани, а Луња се нагнула над њим па само горке сузе рони, јер зна да се Стриц више никад неће дићи ни проговорити.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
ИНОРОГ Тај, што се звер индијски зове инорог, рог му је лековит. Такву у себи своју силу има, те од горке воде слатку чини. Тамо, међу морами, по арапскому вилајету, имаду злочесте и горке воде и нису за пиће.
Такву у себи своју силу има, те од горке воде слатку чини. Тамо, међу морами, по арапскому вилајету, имаду злочесте и горке воде и нису за пиће. Скупе се где на коју воду шумска жедна зверад, — пити не могу; ваља им чекати док не дође инорог.
И сами не знамо како се живи.« Их, кад зачу цар тај глас, дор поплаветни од срдиње горке. И посла за апостола своје људе, те га доведоше онамо пред њега и запита га: »Но, рече му, што учини?
Турма им у нос за то и склизав утреник! Не с очима него с памећу! На слатко запајан, окуси и горке жучи; шмркни и чемерике! Докле једним не смркне, другим не може осванути.