Теодосије - ЖИТИЈА
А сада, жива, сасвим и коначно зло погибох. Тешко мени, јадници, шта да радим, камо да се денем! Горо божија света, молим да смрт у теби нађем.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
милина: „Ој сунашце што разгониш Пусте ноћи силне таме, Ој ти небо штоно рониш Росне своје сузе на ме, Ој ти горо штоно гајиш Миле песме, миле тице, Ој ливадо што се сјајиш Пуна росе и травице — Доло, стадо, јањци драги,
небо као живи пламен, Пламти небо, а пламти и камен, Пламти извор и поносна река — Заигра се срце у менека: Реко, горо, небо пуно жара, Ој вечери, де је теби пара!
Црна Горо, поносито стење, Круне српске ти драго камење, Успомено пребелога данка, Ког се сећа Србин кâно санка! Када гледнем
Црна Горо, гнездо соколова! Да тврде су поносне ти стене, Чеда твоја тврђа него стене, Стена стену гони до небеса, Твоја слав
Збогом горо, збогом стене голе, Збогом чудо красно и сувише, Шта ћу јоште да тумарам доле, Те красоте већ не нађо више!
Зоро бела, сунце огрејано, Лисна горо, поље обасјано, Цвеће мило, росо, бистро врело, Па ти јоште, моје чедо бело — Ко да гледне чарне очи твоје Па у
Срби, бјеже, ослушкују, Чују пушке, чују јалакање, Погледују небу ка истоку, Погледују оној гори чарној: „Ближе, горо, ноћи не упуштај, Не дај маха зори ни видјелу!
околине, Баца врулу од милине, Оде певат танко, гласно: „Јао небо, ал' си красно, Јао реко, брдо, доло, Јао горо наоколо; Јоште једно чедо, јао, Па би овде и остао!
Устај, пирни, не почаси часа — Па Турчину ни трага, ни гласа! Црна Горо, ками на камену! Ками, ками крвавоме дину, Да посукну низ кланац и стену!
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
окрећући главу од осталих, као бојећи се да ови то не опазе, гледајући у таванице, више себе, пође вратима и запева: Горо ле, горо зелена, Доста сам по те одија. И изиђе с девојкама у другу собу.
главу од осталих, као бојећи се да ови то не опазе, гледајући у таванице, више себе, пође вратима и запева: Горо ле, горо зелена, Доста сам по те одија. И изиђе с девојкама у другу собу.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
У њој поју три анђела, Они поју рајску песму. Отуд иде божја мајка: “Стан’те, људи, станте децо, Стани горо, стани водо, Да слушамо рајску песму, Де гу поју три анђела!
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
О Стамболе, земаљско весеље, купо меда, горо од шећера, бањо слатка људскога живота, ђе се виле у шербет купају; о Стамболе, свечева палато, источниче силе и
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
зоро бела, сунце огрејано, Лисна горо, поље обасјано, Цвеће мило, росо, бистро врело, Па ти јоште, моје чедо бело! Ко да гледне чарне очи твоје, Па у срцу
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Где си, лисната зелена горо ! Камо те, врело и топло сунце!... Хајдук вас се зажелео!... XXИИИ Пролеће је; светло, весело, живо пролеће...
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
која се о ускршњем празнику певала у колу на саборима испред косовских манастира, па и испред саме Грачанице: Ој горо, горо зелена! У гори дрво високо, На дрву лисја широки, По листом цвеће црвено, На цвеће пчелке попале.
се о ускршњем празнику певала у колу на саборима испред косовских манастира, па и испред саме Грачанице: Ој горо, горо зелена! У гори дрво високо, На дрву лисја широки, По листом цвеће црвено, На цвеће пчелке попале.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Дуго уста неће моћи Да се растану, А у то ће и два дана Да се састану. — Горо, горо, долина вас Залуд раставља; Дане, дане, ноћ вас дели, Љубав саставља!
Дуго уста неће моћи Да се растану, А у то ће и два дана Да се састану. — Горо, горо, долина вас Залуд раставља; Дане, дане, ноћ вас дели, Љубав саставља!
Буди јава твојих снова Од твојих синова! СПАСЕНА ЈЕ Ех, радуј се, Црна Горо, Ти што за страх ниси знала, Сад си стрепом задрхтала, — Ал’ је добар Бог. Из страха ти радост ниче.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
с њима различит од онога што ћу рећи ВИИ Зеленгоро хоћу да изговорим твоје име зеленгоро зачета у трбуху ветра зелена горо неба и звездо моје крви стране света су се отимале за њихову смрт која је била почетак а не крај путеви су их
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
XВИ Листај, горо, листала Тужнима рад лека! Блистај, зоро, блистала Овако довека! Шапћи, луже тихани, Мири, липо, мири, А лахоре
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
априла 1829. у околини Љубљане (Шмартно под шмарно горо), студирао право у Бечу, где је умро 2. септембра 1855, од колере; писао је песме за омладину, као и родољубиве, а
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
га држи и окреће, а другом удара дршком од ножа или од бритве по њему, и том приликом говори као да пјева: ,Кисни, горо, поткисни, Сви ти коњи корисни, Мајка ти је јалова, Окотила блавора И плетена ђавола, Ђаво бабу ваља...
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
РАДИЧЕВИЋ Ој сунашце, што разгониш, Пусте ноћи силне таме, Ој ти небо, што но рониш Росне своје сузе на ме, Ој ти горо, што но гајиш Миле песме, миле тице, Ој ливадо, што се сјајиш, Пуна росе и травице- Доло, стадо, јањци драги, Вруло,
гору кити, Мирис-цвеће поље шара, А у лугу сироташце Тиху гору разговара: „И ти имаш мајке своје, Горо чарна, горо мила! Па те твоја добра мајка Данас лепо опремила.
гору кити, Мирис-цвеће поље шара, А у лугу сироташце Тиху гору разговара: „И ти имаш мајке своје, Горо чарна, горо мила! Па те твоја добра мајка Данас лепо опремила.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
ИЗ КОВНИЦЕ ИЗАШАВ О шумо, горо, загрлим ли те јутрос бреза мирисних Би стид ме века о коме причу усних: Да отац је хладно погубио свога сина, Па у
О шумо, горо, напијем ли се жедан вина залуталог облака Опет ме стид је неког дванаестога века. Сним: богумиле гоне усана жеђју
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Мириши, ропо, мирисом здравим! Покри' ме, небо, покровом плавим! 1908. У РАНИМ ЧАСОВИМА Прими, ме горо, у тиху самоћу. Овдје, под кровом тополе ти свјеже, Уморну срцу ја напитка хоћу. Прси ми давно бол студени реже...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Радивоје (у песми Старина Новак и дели–Радивоје) употребљава је да би обавестио Новака о своме положају: Бог т' убио, горо Романијо! Не раниш ли у себе сокола?
Оде пјеват дели-Радивоје: „Бог т̓ убио, горо Романијо! Не раниш ли у себе сокола? Пролећеше јато голубова и пред њима тица головране, проведоше бијела лабуда и
Још нариче Милић барјактаре: „Чарна горо, не буди јој страшна! Црна земљо, не буди јој тешка! Вита јело, пусти широм гране, начини ми заручници лада!