Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Ту принадлежи она Еврипидова реч: „'Аων των βουνών χωρούσι πηγαί: Уз гору теку источници.” 79 Птицоловац и кос Птицоловац стављаше мрежу птицама.
С.: А шта ћеш дати? К.: Даћу ти један цекин. С.: Цекин на Свету Гору! Није ли ти срамота пред толиким људма то и рећи? К.
С.: Онде гди ваља! А зар у Свету Гору не ваља давати? А откуда вам долази више благослова него из оних светих места, за које вас и бог благосливља и
Учен и благонараван свештеник боље ће просветити церков своју него милиони свећа да у њој гору. Тороњ, звона, полијелеји, кандила сребрна и чираци, — све је то мирска помпа и украшеније, а не Христа Спаситеља
страданије и мученије оваковог беднога чловека у изображенију Иксиона, који је осуђен био да ваља уз једну превисоку гору воденични камен; а како би га с великом муком доваљао баш на врх, не имајући ту места да се устави, с великим
имајући ту места да се устави, с великим устремљенијем би се сваљао тај | час у долину, а сиромах Иксион опет с њим уз гору као и пре, и тако довека.
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
На врх Дрмановине сиђи, узми дурбин, па низ Јелову гору до Јасиковца, од Јасиковца према Спасовњачи, од Спасовњаче до на Ђаков камен, на Околишта, па према Кондеру, од
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Мус-агу) разбили”. — (Овога смо Дамјана из Кутешице је и стриц у почетку слали у Црну Гору владици и графу Ивелићу у Рисан, и молили; но Ивелић одговара, да је његов господар, тј.
„Господару, нисмо имали међу собом свога војводе, опрости нам досад, а одсад ми сви за нашим војводом а он за тобом у гору и у воду!” А и други сви: „У гору, у воду, за нашим војводом”. Ори се стотину и више гласова, да човеку и сузе потеку.
” А и други сви: „У гору, у воду, за нашим војводом”. Ори се стотину и више гласова, да човеку и сузе потеку. — „Ето, којекуда, да је просто, а
(Тога смо Дамјана ја и стриц Јаков јоште 1804. године слали у Црну Гору до владике Петра и у Рисан до Ивелића, те је ̓ајдучки очô и дошао и писма однео и донео.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Што оно песма пева „струк момачки, поглед девојачки”. Око би јој гору запалило. Да упрти четири момка као четири снопа, па да их носи преко села!... А што се рада тиче, о нему се причало.
Стојао је као на ивици неког понопа, не могавши се решити ни на шта. — Да га убијем!... — А куда ћеш онда? — У гору! — сену му кроз главу. — Јест, у гору!... И кад тамо будем, онда се не сме нико такнути Јелице!...
— Да га убијем!... — А куда ћеш онда? — У гору! — сену му кроз главу. — Јест, у гору!... И кад тамо будем, онда се не сме нико такнути Јелице!... Она само може моја бити!... — А отац, а мајка?...
Лазар и он не могу живети под небом, један мора бити мртав! Он се реши у гору, али најпре да убије Лазара... И, чудновато! Од тога часа он беше други човек.
Тамо, мајко, тамо!... Идем тамо куд и сви несрећници којима обест или сила људска не дају живети међу људима — у гору, мајко!... — Немој, сине! — рече очајно мајка и пружи руке да га задржи. — Морам, нано! Овде није моје место!...
Осећао је како га пирка хладан ветрић и како га крепи... Са чела му нестајаше бора... Гледао је кроз гору румени запад, а он, обасјан руменилом, као да се смешка на њ... Диже се. Прва мисао беше му да се поздрави с Јелицом.
А он је знао све. — Знао је гору, знао је воду, знао бродове, знао хајдучке данике и зимовнике; једном речи, знао је све.
— Људи кажу да знаш. — Људи кажу!... Људи кажу!... Откуд ја све знам?... Бог само све зна!... Иди у гору!... Станко саже главу... Камен је млео зрна у паспаљ, а чекетало надало лупњаву... Дева погледа Станка испод ока.
Дева погледа Станка испод ока. — Је ли, Станко? — Шта? — Баш си намерио у гору? — Ја немам куд на другу страну! — рече Станко и слеже раменима. — Не жалиш ништа? — Све сам прежалио.
— Знао сам да ме нећеш разумети!... Добро, знаћеш после. Засад знај ово. Колико си дужан Лазару што у гору идеш — толико дугујеш Крушки и Маринку Маринковићу!... Упамти!... — Ама откуд ти то знаш?! — Казала ми тица!...
Није био толико срдит колико зачуђен... — Најпосле — рече — ја и волим! Нека бар џаба нисам отишао у гору!... Место једном, ја ћу трима главама окитити Црну Бару! Наплатићу се са свима о једном трошку!...
— Тражио сам тебе и твоју дружину. Рад сам с вама делити добро и зло, ако ме примите. — А каква те невоља гони у гору? — Освета. — Освета, а коме? Има их који ме задужише. Реда је вратити!... Само зла друга зајма не врати!
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Тако, као одјек у самотну гору, Вратиће се путем који мени води, Твој дух, сав окупан у вечној слободи — Као црна птица у сунчаном мору.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— Та откуд толика запаљена кандила! Гледај само чуда шта га их гору! У свакој соби по пола туцета кандила, к’о на Христовом гробу!
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
— — — — — — — — — — — — — — — — — — — А мори! — питају је жене. — Зар те није страх што си сама и то тамо у Кале, у гору? И то још ноћу сама?! А знаш — вуци, па ајдуци, сељаци... Убиће те. — Не, — брани се она. — Нико ме не дира.
Жељке пробиле се кроз ограду и одмилеле у гору а она остала ту и била већ почела да се распада кад су је нашли мртву.
Африка
Савана, дивна савана, која је час прелаз у гору, час у праву степу, има своју мистичност непрегледних простора. Она је цела Африка изузев северних пустара, и оног
Смеше се, гледају ђердане широким зеницама. Полазимо; гледам сву ону тешку гору, густу, коју, долазећи у Ман, нисам видео због ноћи.
пријатељи остају ради одмора, на стази која иде кроз шуму, чудној црвеној стази која као каква артерија протиче кроз гору, ја одлазим са ње право међ стабла, међ вреже, лијане и шибље.
Изложен опасности од невидљивог, лишен права пред видљивим. Чланови племена Дјере шаљу своје синове, младиће, у гору, да под смотром врачева и фетишера проведу по три године.
“ ИВ Покривени својом мађијом као сенком, Изгледају црни. Иду један за другим кроз високу гору Пробијају се кроз лијане. То је једина веза са бескрајним гранама Што жуборе до неба.
Црњански, Милош - Сеобе 2
“ Гарсули, у ствари, није употребио ту реч, која би, у његовим устима, била безазлена. Он је употребио много гору реч. А био је познат у војсци по својим, опсценим, шалама.
Наиме, владика чрногорски Василије (Кајзерлинг рече: Бисхоф Басилио) на путу је у Росију, а прича да ће целу Чрну Гору преселити у Росију.
А ове своје рођаке, ето, оставља у лазарету. Поп на то, умиљато, исприча, како Сава држи Чрну Гору, по Богу, али Василије, на мудрост и снагу. Сава је остарио, па су људи, као људи, пришли Василију.
Будућност, каже, у Чрној Гори, припада Василију. Исакович на то рече да је чуо да Василије жели да одсели целу Чрну Гору, у Росију, па се народ побунио. Владика има за собом само мањину, а Сава, већину.
Владика има за собом само мањину, а Сава, већину. Исакович није, ни владику, ни Чрну Гору знао, него се трудио да попа Микаила наведе да му што више каже, о тим Чрногорцима у лазарету.
Хоће Василије и за себе тражити, једну такву, росијску, регименту. А кад Турци буду чули то, обилазиће одсад Чрну Гору! Исакович онда поче да прича, како је чуо, да је Василије и венецијанском амбасадору визит чинио.
Јесте, владика, говори, како има желаније да Чрну Гору одсели, а Чрногорце, пушконоше, одведе у сербски хусарски полк, који имају у Санкт‑Петерсбургу, али ће се преселеније
хусарски полк, који имају у Санкт‑Петерсбургу, али ће се преселеније Чрногораца свршити доселенијем Руса у Чрну Гору. Иде Василије, иде у Росију, али не да Чрну Гору пресели у Москву, него да Москаље доведе у отечество.
Иде Василије, иде у Росију, али не да Чрну Гору пресели у Москву, него да Москаље доведе у отечество. Мудар је Василије, нека капетан упамти то, ма ко био.
Једва их је Бајевич успео да стиша. Ма ко био официр, каже, има детета главу. Не зна Чрну Гору! Цар росијски, Петар, позвао је кнеза Луку, пре четрдесет година, у помоћ, против Турака. Зна се ко их је врбовао.
Нудили су им да износе смеће по локандама! А шта ће бити, ако их ипак врате у Чрну Гору? Има, чује се, међу њима самртника. На то настаде тишина.
Прочитао је, каже, капетанов извештај, о лазарету. То је засада доста. Можда ће Исакович морати, доцније, у Чрну Гору, али засада је доста, о Василију (гроф рече: Бисцхоф Базилио).
Теодосије - ЖИТИЈА
КЊИЖЕВНОСТИ Теодосије ЖИТИЈА Садржај ЖИТИЈЕ СВЕТОГ САВЕ 2 О ПОЛАСКУ СВЕТОГА СИМЕОНА У СВЕТУ ГОРУ 22 О ПОДИЗАЊУ РАСЛАБЉЕНОГ 55 О НАПРАСНОЈ СМРТИ СТРЕЗОВОЈ 58 ЖИТИЈЕ СВЕТОГА ПЕТРА КОРИШКОГ 117 ЖИТИЈА ЖИТИЈЕ СВЕТОГ
Да би уверио родитеље, посла у гору ловце, и сам опремљен да гони звери, рекавши: — Чекам вас под гором до ујутро. А када наста ноћ, и благородни што се
Дошавши к себи, разумедоше да га нико други није одвео него онај Рус монах, говораху, у Свету Гору, јер су још отпре знали за његову жудну да тамо оде.
А посла с њима људе који ће их уз почаст провести до Свете Горе, давши им написано писмо. Када су ушли у Свету Гору, распитиваху се о оном кога су тражили, да ли је овде дошао, описујући узраст младости и лепоту лика.
А сви га примаху љубазно и распитиваху се о путовању кроз Свету Гору, и видевши га уморна и како се променио у младом лицу, мишљаху да је то због његовога босоногог многог путовања по
тако му забрани, а ово није било без Бога, него штавише извољење његове доброте и милосрђа, да се светлост зашавши у гору не покрије као под мерицом и да се многи, просвећени после од њега, не лише светлости спасења.
Онај војвода раније помињани и благородни момци који у Свету Гору гонећи достигоше светога, а пошто су били надмудрени, као што рекосмо, и ништа не успевши, вратише се к родитељима
О ПОЛАСКУ СВЕТОГА СИМЕОНА У СВЕТУ ГОРУ И одмах се написаше његове заповести те изиђоше по целој области његове државе сазивајући ипате и војводе, тисућнике
А многи од благородних, оставивши своје куће, ишли су са преподобним путем смерности, и стигавши у Свету Гору Атон уђоше у манастир звани Ватопед.
Прође глас по целој пустињи о доласку светога у Свету Гору, и сви, задивљени великом смерношћу, прослављаху Бога. Игумани од манастира и преподобни људи из пустиње са богоносним
Преподобни Симеон захте да прође Свету Гору и да се поклони у свима манастирима, и да види света места за којима је жудео.
На улазу у Свету Гору, у месту званом Просфори, био је раније манастир који је имао цркву Светога Симеона Богопримца, који је био разорен
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Слушајући гусларево певање многи су динарски људи, у току векова, „одмах узимали пушку и одлазили у гору“, како песма каже. Другим речима: отишли су у хајдуке који су се борили да освете жалосну судбину свога народа.
После су тобожње Урошеве кости „саме пошле“ у манастир Јазак у Фрушку гору, 1705. год. Често су и снови имали велику улогу.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Уторак је, верују у Босни, „толико несрећан дан да се и сам вук, ако прође кроз гору чува да му длака гдје не запне“.²³ Тог дана не ваља се да се крсте деца, нити да се предузима селидба у нову кућу.
Дошли сте да Милану (или већ како му је име) поједете срде и главу; али је код њега Дона бајалица, која вас шаље у гору лист да пребројите, у море песак да премерите, у свет путове да пребројите.
Када породиљи нестане млека, она у младу недељу изговара следећу басму: „Дође гора на гору, дође вода на воду, дође стока на стоку, дође ријека на ријеку, дође моме Дмитру, на млијеко.
(ЛМС, 1858, књ. 98, бс. 8) — Крсти вука, а вук у гору. (Вук, бр. 2714) — Вук длаку мијења, али ћуди никада. (Вук, бр. 648) — Рђа се за злато не прима. (Вук, бр.
срединских, особито породичних утицаја, да ипак претежнији, одлучнији утицај припише наслеђу („Крсти вука, а вук у гору“; „Рђа се за злато не прима“).
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
А ако женско себарско чељаде у олтар стане, нека се заведе далеко у гору међу јеле сиње, одакле не може натраг да се прокраде, нека се пусти да га раскомада звериње и да га разнесу вране.
За калуђера коме сваке ноћи на сан долази како лети о деснују љутог змаја кроз гору која звездом ромиња, а под крилом му, украдена, однекуд из раја, најлепша од младих монахиња.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Пут што од давних времена везује Катунску нахију (а преко ње и сву Црну Гору и Зету) с Котором, толико је стар, да је, по свој прилици, њим ишао и цар Душан из Зете у град.
за живота бивају здухачи, који се бију са здухачима других народâ; вјеровао је да над Црногорцем нема јунака, да Црну Гору никаква сила људска не може завазда покорити, иако је може прегазити као оно Бушатлија; бојао се владике као и сви
Рако, Маркиша, Перо и Крцун опколише ноћника, који одговори на прекид: — Ја сам солдат! Бјежим у Црну Гору, код владике! Сви спустише орозе на пушкама и пушке објесише о рамена. Рако га запита: — Јеси ли сâм? — Сâм!
Ово су ти наши обичаји навече Божића. Овако ти је свуђ кроз Црну Гору, па и по Приморју, по Херцеговини, по Босни, по свој Србији и бог те пита докле, ђе гођ има Србаља, а има нас занаго
— Онда је добро! — рече Јанко. — Далеко је од добра, синко! Нâко, ти си чујâ за Црну Гору, а то бих желио знат’ што си чујао о нама.
— То је једно — настави Мргуд — а друго је: ево ти у кући госта, о коме ће се гракнути кроза сву Црну Гору и Брда, па ће нам дика бити, ако се у народу рашчује: „Кнез Драго, да би дочекао госта како ваља, прекинуо је домаћу
Први пут понио сам барјак на Кчеву, кад’но разбисмо ону вељу турску војску, највећу што је икада ударала на Црну Гору!
(А рече ми Саво Марков да се може писати у Русију, па да би га могли послати!) А већ кад је дошао у Црну Гору цар Мали Шћепан, већ тада и овај мој бркати Рако бјеше стасо.
љути, чамасмо, а у свакој прилици досађивасмо новијем сусједима, те, веле, да је Наполеон пријетио да ће Црну Гору облити нашом крвљу, те да се отада неће више звати „Црна“ него „Црвена Гора“.
обиједише и владику у Русији да не мари за цркву, да је по наговору свога писара Долћија наумио продати Црну Гору Французима, и ко ти га зна што још!
Кад вас је два мртва и седам рањених!? — Па ситнице, но што? Пошто је Махмут-паша харао Црну Гору, закрве се Чевљани с нашим племеном и Ћеклићима, те овај исти владика, који тада тек бјеше настао, мирио их је и
сувише Белу Станишића“: ако ли све то не пошаље, куне му се вјером и имамом, скупиће силну војску и њом разорити Црну Гору. Владика скупи браћу Црногорце, прочита им књигу и запита их што мисле да се одговори на то.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
1752. отпутује у Русију да тражи помоћ за Црну Гору. У Русији остао је до 1754, па се вратио у Црну Гору. Од 1756—1758. опет је био у Русији.
1752. отпутује у Русију да тражи помоћ за Црну Гору. У Русији остао је до 1754, па се вратио у Црну Гору. Од 1756—1758. опет је био у Русији.17 Приликом свог трећег путовања у Русију умро је у Петрограду 10. марта 1766.
Његова историја је историја само по имену. У молбама за Црну Гору и за себе Василије Петровић је хтео да увери главне чиниоце у Русији о давнашњим односима између Русије и Црне Горе и
руске кругове о далеким и тако мало познатим рођацима на југозападу и да увери свакога да Русија треба да помаже Црну Гору. И зато он ствари представља не онакве какве јесу, но онако како њему треба.
и љубави за истину, себе назива митрополитом, што никада није био, позива се на повеље које је фалсификовао, Црну Гору представља као велику, насељену и богату земљу, у којој има сôних и златних рудника, од убогих села прави велике
Пољске, Влашке и Молдавије, у којој се неко време задржао, Црним морем и преко Цариграда, дође у Хилендар, у Свету гору. Оставши ту неколико месеци, преко Македоније и Србије врати се у Карловце исте године. Тек 1759.
И када је уштедео колико је мислио да му је потребно, он се понова отисне у свет. Разболевши се на путу за Свету гору, он је до почетка 1764.30 учитељевао при манастиру св.
Када је оздравио, из Спљета, преко Крфа и Мореје, где се неко време задржавао, дође у Свету гору. Не нашавши тамо једног прослављеног грчког учитеља, он у Хилендару проведе јесен и зиму 1765, и у пролеће 1766.
Са намером да се закалуђери оде у Фрушку гору. Умро је 12. јануара 1792. у Новом Саду. На словенском језику написао је практичну књигу Краткое сочинéнïе ω
јула 1779. године, од оца православног свештеника. Као Доситеј, хтео је да се посвети, отишао у Фрушку гору и ту био манастирски ђак неких пет година. Учио је гимназију у Карловцима.
само код угарских Срба; у првој половини XИX века она се шири и у центру, захвата Хрватску, Далмацију, Црну Гору, и што је од нарочитога значаја, Србију.
1827. остави Немачку и преко Трста оде у Црну Гору, где постане секретар Петра И, а затим учитељ његова синовца Рада, потоњега владике Петра ИИ.
Милићевић, Вук - Беспуће
опет каскали коњи тврдом, збијеном, каменитом цестом, пролазили расута села, дохватали се брда; друм лагано обавијао гору и очајно дугачке биле драге; пењали се уз влажне и пријатне шуме ,са дрвећем које показује своје дебеле снажне,
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Турским главам' гору китим, О ајдучке дивне среће! Турским шарам поноситим Китим српско своје плеће: Турска пушка Туре била, Турско
Нико тебе не ћеде помоћи, Роде мили, у претешкој ноћи, Ал' с' у гору диже синак пусти, Па довати руком мрак тај густи, Ајдук кликну, шара пушка плану, А Србији бијел дан освану.
1843, 5. дек. ВРАГОЛИЈЕ Момак иде враголан, По гори се шири, Леп је кâно лепи дан Што кроз гору вири. А са горе крај потока Стазица се дала, Једна мома милоока Ту је рубље прала.
Бежи мома, ману рубље, Бежи л' дому своме? Све у гору бежи дубље, А момак за њоме. Бежи мома, до колена Ноне јој се беле, Беле ноне до колена Момка су занеле: „Та
онда несам гледâ, Ка западу око ми се оте Па погледа његове красоте, Гледну тамо реку ту широку, Гледну, брате, гору превисоку, Ја како се крај реке повила, Како клета под небо с' узвила, Камен пусти камен је нагнао, За облаке
узалуд моји труди цели, Клону тело, клону цела снага, А од моме нигде баш ни трага, Црна нојца свуда навалила, Гору, долу у црно завила, Тама за мном, тама преда мноме, Ал' највећа у срдашцу моме.
Збогом, сунце, на западу јасно, Ал' за гору заилазиш красно, Тако красно и у таке славе Јуначке су тада пале главе, Угледô се један на другога, Попадао један
Ој сунашце жића мог убаво! Када зађеш, о зађи крваво, Сред копаља, звеке и мачева, Зађ' за гору душмански лешева, Кô што онда тим јунаком зађе — Та шта море јоште бити слађе!
“ Ал' скочити у Дунаво ладно, Ту поврнут своје здравље јадно, Заметнути шетану на плећи Па у гору у ловак потећи, Ту вас грдна спопаде љутина, Па лајасте кô на ланцу псина, — Псина лаје, али кућу брани, Ал' ваш
“ гњеван покликује, Муња сева, гору осветљује, Ал' све заман, клета нигде пута, Он једнако по беспућу лута. Буре неста — ноћ је — ведро — тио — Давно
“ И цела се веће војска крену — Већ стигоше у гору зелену, Већ стигоше, већ и замакоше — Мало прође — већ Турке сретоше: Поцикташе те пушке танане, А зајеча гора на
Само једна стена поносита, И дубова на њој једна кита, О, да има само ту пастира, Да по нашки у врулу засвира — Гору, врело, твој, пастиру, глас, — Он имаде тако радо вас! Зашт' вас нема поред себе вође? Зашто амо у туђину дође?
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
И тако га лепо отпусти, и царев син пође даље путовати. Путујући тако за дуго, дође под једну велику гору. Онде притерају галију у крај, и царев син уседне на коња па пође сувим да путује, а људе на галији остави да чекају.
Пустиник му одговори да не зна, „него — вели — иди на ону велику гору: онде има један ловац, који се зна с тицама разговарати, може бити да је он од тица чуо да има гдегод таки град“.
Он је орла добро хранио, да би се што опоравио. И тако изиђу опет под једну гору. Онда орао рече: — Ја сам треба да идем онамо да видим како је.
А кад ђевојка виђе злу и гору, пусти једну сузу, — док букнуше страшне ријеке, те се замало сви не потопише, за ђевојком нико више не пристајаше до
Што ће ми тај ћелепуш! Њих бар има доста. Путник рече да и шешир има силу: — Пази само ону велику гору онамо! — рече, па окрете шешир око главе.
ЂАВОЛАК Узео калуђер Светогорац мало дијете мушко док још није знало за се, па га однио у Свету Гору и онамо га отхранио и научио књизи.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Бежи биљко, у трн-гору! (Пропух жмарци из Ругова по Дудовом лишћу бају.) Може ћукац у свирајку да ћурликне, могу сова и секира да залају.
Глог раздражен месечином у цветању губи памет: дивљајући по обзору, глогослови, плаши авет и смејањем крши гору. Да смех тај ме мимоиђе, Љубовиђо Љубовиђе.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Делија момче кроз гору граби, иде у најам опасној баби. У дивљем кланцу вјетар свира, и вода бучи низ тјеснац стрми, злаћана зрнца поток
“ Тако се Сунце поздрави с другом, у кола скочи, зави се дугом, за гору крену четири хата, румена магла за њим се хвата.
Около њега, кроз вео фини, играју виле на мјесечини. Кад гору облак покрије ноћни и кланац тешка освоји тмина, долазе крадом дивови моћни, бију у врата старога млина.
У млину старом ко буде сада, није му друге, глава му пада, куца му задњи сат!“ Кроз гору ломи дивова група, гвозденим ходом дружина ступа, батова десет у брвна лупа.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
И зима дође већ; и својом студеном руком Покида накит сав и гору обнажи сву, Ал' многа зима још са хладним ветром ће доћи, А он ће бити ту.
— Мир је. Тихо, к'о уздаси, Изумиру светли гласи... Лаку ноћ! МОЛИТВА Кад за гору сунца зађе, Кад утрне бели дан, И све живо мира нађе, Што га благи даје сан — Тад молитва Богу лети, И нову ми даје
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
ЛОВ Брата сам повео у лов зором у гору, добре смо коње имали и стреле кремене, шума је пуна звериња била. Но брат је мој ћутљиви говор животиња
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Ако ли се томе не вјерујеш, Ти изиђи на то равно небо, Ја ћу изић’ за гору на воду.“ — Када јутро ведро освануло, Излазило на небо Сунашце, А дјевојка за гору на воду.
“ — Када јутро ведро освануло, Излазило на небо Сунашце, А дјевојка за гору на воду. Угледа је лијепо Сунашце, Угледа је кроз јелово грање — Кол’ко се је ашик учинило, Трипут је се Сунце
59. Шта се сјаји кроз гору зелену? Да л’ је сунце, да л’ је јасан месец? Нит’ је сунце, нит’ је јасан месец, Већ зет шури на војводство иде.
давор’ бриго моја! Да ја знадем, моје бело лице, Да ће тебе стар војно љубити, Ја би ишла у гору зелену, Сав би пелен по гори побрала, Из пелена б’ воду извијала, Те би тебе, лице, умивала, Кад стар љуби, нека
183. Погледај, момо, погледај, На ону гору високу, Штоно су магле по њојзи: То нису магле од Бога, Веће су магле од мене, Све моји јади за тобом. 184.
“ Кад то чула лепота девојка, Она иде у гору зелену, Те премеће дрвље и камење, Док је нашла гују отровницу, Заклала је злаћеним прстеном, Уточила по кондира
Кад си свога брата отровала, Отроваћеш и мене јунака.“ 224. Сунце зађе за Невен, за гору, Јунаци се из мора извозе.
“ 243. Цуцу, цуцу, кобиле, Кудар сте ми ходиле? — Кроз бегове долине; Гору с ногам’ кршиле, Јова мога будиле. 244. Цуцу, цуцу на коњу, Вуци т’ мајку закољу У шеници у пољу!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Он је, из Беча, снабдевао Босну, Далмацију, Црну Гору и Албанију штофовима. Спремао ме је за свог наследника. Он је тражио да већ тог лета (1912) дођем код њега.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Пронесе се глас по граду да је он ту, и свет нагрне да га види и чује. Предвече, Исус, уморан, пође на Гору Маслинску, да се у самоћи помоли Богу и да преноћи тамо.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Ништа не може радника тако овеселити, ништа му не може натерати срце да брже лупа, као поглед на ту дивну, зрелу гору — хранитељку.
и мутни облаци, прође опасна пламењача, прођоше дуге кише и поводњи, прође свака опасност и не дирну му ову плодну гору, и он се сад, срећан и задовољан, лаћа најмилијег и најлепшег посла: бере плод трудова својих... Ево нас у њиви.
Још путем, док се провлачисмо кроз гору и шибље, покушаваше по неки смелији младић да исказује гласно своја надања од ове потере, али га кмет, по дужности, и
Али зар овај мој сусед мисли тако? — Не. Он зна само то: когод оде у гору и не врати се на позив власти, дићи ће се на њега потера, и он ће, кад-тад, бити убијен.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Да ми је препливати Студеницу Да украдем једну лубеницу! Отрчао бих негде у гору, Појео бих јој чак И кору! ДИЊЕ Из детелине ледене, сиње виркају лубенице и с њима диње; затегла Морава,
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Већ је у крв она прекупата стопут твоју, а стотину нашу! Виђи посла цара опакога, кога ђаво о свачему учи: „Црну Гору покорит не могу ма никако да је сасвим моја; с њима треба овако радити...
Оли челе хватат у капицу да уљаник у гори заметнеш? Нико меда отле јести неће. — Гониш камен бадава уз гору. — Старо дрво сломи, не исправи.
Пењâ сам се на свештену гору са које је страшно предсказање своје судбе Јерусалим чуо. Разгледâ сам и све три пећине: ђе се сунце христјанству
Славио сам Божић у Витлејем, славио га у Атонску Гору, славио га у свето Кијево, ал' је ова слава одвојила са простотом и са веселошћу.
ПЕКУ СЕ ПЕЦИВА, ИГРАЈУ СЕ МОМЧАД СВАКЕ ИГРЕ И КОЛО ПОЈЕ. КОЛО Бјеше облак сунце ухватио, бјеше гору тама притиснула, пред олтаром плакаше канђело, на гусле се струне покидале, сакриле се виле у пештере — бојаху се
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ „Осим тога“, наставља Господ обративши се сину, „ову ломну гору под нама, гдје те лако весело примише, гдје људи, од вајкада крв лију ради тебе, синко, њу ће овај снијег, бар за њеко
Учени Марин Болица, властелин которски, на измаку ХВІ-тог вијека путовао је кроз Црну Гору те у својој књизи узноси љепоту слога, особито црквенога и каже да је та грађевина на част бившем Господару Зетскоме.
“ викну Имбро. Снажно Туре извуче у час Имбра испод мртва коња. Нарамајући пође Имбро напријед; не шће сврнути у гору, као онај што га извуче. Дим густи срете га.
Али сад плотун њих рашћера, не погибе ниједан, но се један лако рани. На то и прекидоше. Сунце већ нагло бјеше за гору. Турци оставише три мртва, а толико их рањенијех пође.
Лагано, међу двојицом другова, пође он уз гору. Гледао је као иза дубокога сна, а проговорити није могао. Једва у мрак нађоше се на оној истој лединици гдје прије
Али кад нам власти јаве да те нестало, те да је прилика да си побјегао у сусједну Црну Гору, онда изгубих свако надање. Отац је рекао да ако те ухвате, да ћете мушкетати, и да је то право.
Ту је, веле, дочекала и напала турски караван. Па је чета прегазила Требишњицу и отишла у Црну Гору. По Приморју тамо и по Херцеговини гракнуло се о томе. „Пало је турско Косово!“ говораше шапатом раја.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Риба рибу — а рибар обе. — Ко умије тому двије. — Права преља и на криво вретено зна прести. — Вјешт гору ломи, а невјешта гора. — Од невјешта гора плаче. — За мајстором и гора плаче. — Сваки попо у својој књизи вјешт.
— Зрно по зрно, ето погача; длака по длака, ето бјелача; камен по камен, ето палача; ногу пред ногу, дођох на гору. — Ко жали клинац (уже), изгуби поткову (јуне). — Ко тврдо веже, ласније дријеши. — Тко веже, не натеже.
— Бег ја, бег ти! ко ће на воду? — Бој се шушња, бој се вука, па никад у гору. — Боље је сите комарце трпљети, него гладне напуштати. — Више повуче женска длака, него два пара волова.
6) РАЗНО Ак’ у гору: изједоше вуци, Ак’ у поље: ухватише Турци. Волим бити морској риби ’рана, Нег’ љубити немила драгана.
— Казаћу ти онда кад ти корјен са свим жилама спрема сунцу видим. 3 Питали љети гору: — Зашто плачеш кад си тако окићена? — Зато што знам да после љета долази зима. 2.
Ко је год могао секиру понети крене се на крш и сву гору исеку и запале. Кад се камен беше ужарио, прљевима га порискоше и низ стрмен се стропошта у језеро.
Иди, ветре, у црну гору, под церову кору, где се слава не слави, где невеста не рани, где се ватра не ложи, где се кућа не чисти.
Иде црвена квочка и води црвене пилиће, црвени им ноћити, црвени кљунићи и однесе их ветар у море, у гору. ОД ПОДЉУТИ Н. (име болесника) има грдну рану, цвили и пишти гласом до неба, сузом до земље.
слуго, узми нож црнокоран, па иди уз пут, низ пут; кога сретнеш, убоди га; кога стигнеш, прободи га; па ти иди уз гору, гору крши, гору ломи и по мору песак купи; кад си гору покршио, поломио, и по мору песак покупио, и на мору ћуприју
узми нож црнокоран, па иди уз пут, низ пут; кога сретнеш, убоди га; кога стигнеш, прободи га; па ти иди уз гору, гору крши, гору ломи и по мору песак купи; кад си гору покршио, поломио, и по мору песак покупио, и на мору ћуприју
нож црнокоран, па иди уз пут, низ пут; кога сретнеш, убоди га; кога стигнеш, прободи га; па ти иди уз гору, гору крши, гору ломи и по мору песак купи; кад си гору покршио, поломио, и по мору песак покупио, и на мору ћуприју начинио, преко
кога сретнеш, убоди га; кога стигнеш, прободи га; па ти иди уз гору, гору крши, гору ломи и по мору песак купи; кад си гору покршио, поломио, и по мору песак покупио, и на мору ћуприју начинио, преко ћуприје прешао, овде места нашао.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
52. Ко пјева, кад други људи плачу. 53. Крава риче од Босне, теле сиса од гараве. 54. Кући иде,. а .у гору гледа. 55. Кући идеш, а Богу се молиш, да никога у кући не нађеш. 56. Кућица у горици на једној ножици. 57.
Шта на тавану бити не може. 164. Шта о клину висити не може. 165. Шта у гори без мозга лаје. 166. Шуто јуне кроз гору гуди. ОДГОНЕТЉАЈИ. 1. Преко леда. 2. Љеб у пећ. 3. Зуби. 4. Писмо. 5. Ротква. 6. Овца и јагње. 7.
” По том царев син крене даље док набаса у некаку густу гору и у гори угледа ону кућу. Кад дође пред кућу скочи нањ мноштво свакојаке звјеради, а он како му је ре | кла она баба,
Обесели се једно другоме, па му ђевојка рече: „Моли Бога ђе се моја матер није дома намјерила, него пошла да биље кроз гору бере да њим младиће замађијава и у звјерад претвара, као што је учинила свијема онијем који су ме просили и тебе умало
А кад ђевојка виђе злу и гору, пусти једну сузу, док — букнуше страшне ријеке, те се за мало сви не потопише, за ђевојком нико више не пристајаше до
јој ову траву да попије ујутро на ште срца у води неначетој, и како је попије доћи ће јој памрак у главу, те ће у гору побјећи, и кад се у гори нађе, већ се дома не врће, него ће се самодавити у пустињи или ће је звјерад растрћи; а када
Царев син одмах брже боље за њом у гору да је тражи, као помамљен; кад — чује негђе да неко завија и плаче, те он по гласу трчи, кад ли нађе своју заручницу
„Устај на ноге, твој је син мртав и твоја снаха; него узми траву што под узглавницом нађеш и трчи у ту и у ту гору, наћи ћеш их обоје једно До другога мртво, па помажи ране сину и добро траву ожми да му од ње сок у рану уљезе, а
Једно вече стојећи он са женом својом на прозору, угледа не далеко од куће некаку велику гору ђе сва у великоме пламену пламти, па упита жену шта је оно, а она му одговори: „Не питај ме, господару!
” Он ње не слушајући узјаше на свога коња, припаше своју сабљу и поведе свога пса, те пут оне горе. Кад дође у гору, улази једну бабу ђе сједи на једном камену станцу, и држи у једној руци штап, а у другој некакву траву.
Она му се зачуди шта му је, а он јој рече да му се разбио сан, пак се дигне, стане | на прозор, па ону чудесну гору кад види, упита је: ,,Ма жено моја! кажи ми што она гора гори.
Тадар царева шћер рече му: „Ево ти овога коња испод мене, нањ узјаши те брзо у вилену гору пут истока, и кад дођеш на једну тророгу главицу, обрни се с десне на лијеву док упазиш једну бисерну ливаду и по њој
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
Стога и ја, од свих последњи и грешнији, увек слаб и клонуо за подвизавање духовно, дошав у Свету Гору, нађох богоизабрана светила што различитим видовима журе на подвиг духовни.
(Лк. 15, 24) Јер овога блажени отац господин Симеон зажеле ићи у Свету Гору, као пастир добри потражити јагње одбегло, и узевши га на раме, принесе Оцу свом и својој жељи, и да од Бога награду
И саставши се они са свом властелом и бољарима, и опет други благослов им давши, и отиде одатле у Свету Гору, месеца октобра осми дан, године 6706 (1197).
А он, блажени, дође у Свету Гору месеца новембра други дан. А богоносни и преподобни оци, који живљаху у Светој Гори, са радошћу и почашћу великом
Јер изиђе из отачаства свог на свету ону ливаду, то јест у Свету Гору, нађе манастир некадашњи, то јест Милеје, Ваведење Свете и преславне Владичице Богородице, разваљен сасвим од
Силом Светога Духа Владики своме подобећи се, владавину своју остави, узевши крст последова Христу и усели се у Гору Свету, одакле, помоћ примив, истаче ти гробница миро благодати веселећи твоје синове који пред тобом стоје, Симеоне
земаљско, изабрав богатство речи свете и њих изволе чувати, оставив супругу и чеда и све земаљске красоте, изашав у Гору Свету с анђелима Богу служиш, моли се Христу непрестано за творитеље твога спомена!
Цркве Божије делатељ јави се Христу и у Свету Гору усели се, оче преподобни, стога просијав добродетељи блистањем Светога гледаш, богоносни Симеоне!
глас осми Подобан „Премудрост“ Царство земаљско оставив, крст свој на раме узевши и сав се предавши Богу и у Свету Гору оде Светога Духа поставши причасник.
Преподобни оче, љубав Божију примив у Гору Свету уђе као Мојсије боговидац, и Божије благодати наситив се, богомудри, радујући се потрча ка подвигу Христу Богу
земаљско царство, изабрав богатство речи свете и њих изволе чувати, оставив супругу и чеда и све земаљске красоте и у Гору Свету изашав с анђелима Богу служиш, оче Симеоне, не престај молити се Христу Богу за творитеље твога спомена!
И ако ми Бог да и малу моћ, ићи ћу у Александрију к патријарху, да се поклоним светоме Марку. И отуд ћу у Синајску Гору, и када се вратим, ако будем жив и Бог да, до пролећа ћу бити код вас.
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
Широко колико зид овај држи чак тамо; а дубоко тамо кроз воће, тамо до на крај вароши и даље, даље, у поље, у гору... ГЛАСОВИ ПРИЈАТЕЉА Ау, пријатељу!
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
те ти истом уједанпут пређем из Срема у Далмацију, из Далмације у Корф, из Корфа у Мореју, из Мореје у Свету Гору, а из Свете Горе у Смирну.
Ови ти ме нови пришелац узме сасвим на своју руку и преоблада. Почне ми казивати за Фрушку Гору у Срему, за множество манастира и калуђера, а навластито увери ме да у Фрушкој Гори има таки[х] долина и пештера да се
и кроз Триполицу, древље зовому Мегалополис, отечество Филопименово, пређем у Навплеон, и ту нађем корабаљ за Атонску Гору. Четверти дан стигнемо под Светопавловски манастир.
Видићете ту од осамдесет година старце који иду уз гору под оружјем певајући.” Разиђу се ови по граду за своји посли.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Надимљи се црни враже, кâ ’но Грци по полици. Они јесу добри ловци. Стријељаху једну гору и уватише тицу срнадицу. Из ње ваде талога, да намажу таколе.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Нећу одавде. Све што почиње од апсанских зидова осећа као своју смрт, ужасно срамотну смрт, гору него да су га убили затекавши га у крађи. Сам. Окреће се, звера. Прозорче је исцурило око.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Бр. Радичевић ВИИИ ВРАГОЛИЈЕ Момак иде враголан, По гори се шири, Леп је ка'но лепи дан, Што кроз гору вири. А са горе, крај потока, Стазица се дала; Једна мома милоока Ту је рубље прала.
“ Бежи мома, махну рубље... Бежи л' дому своме? Све у гору бежи дубље; А момак за њоме. Бежи мома до колена Ноне јој се беле; Беле ноне до колена Момка су занеле.
И зима дође већ, и својом студеном руком Покида накит сав, и гору обнажи сву; Ал' многа зима још са хладним ветром ће доћи, А он ће бити ту. В. Илић ЦВ ВЕСЕЛО ЈЕ...
Сад нема љубичица! Ту, погружена у дубоку болу Поточић слушам где жубором звони, И шумор лишћа, што кроз гору гони Дах поветарца у дремљиву молу; А шума мирис цветна јоргована Обиљем свежим сипа са свих страна...
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
У један мах, ка да муња сину, тушта веља тешкога облака, бијелога, у једнојзи маси, тронодржну сву обузе гору; у виду се уреди вијенца правилнога, но дебљином страшна, па се поче врћет са хитрином на зефирна разљућена крила
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Робија! окови!... Или... или шта? оно што Вујо хоће, онај, страшни корак: пушку преко средине, па у гору!... Само да ме нико не види. Али ако сврате у судницу?...
да је то Вујо учинио из рачуна: да навуче младића на велику кривицу, па онда да га страхом принуди, да се одметне у гору. А после већ — Вујо зна како се командује туђом главом...
Али ко ће ’наке муке поднети? — Ти их немој подносити, ко те гони да их трпиш... — Како... ја шта ћу? — Хајде у гору. Ђурицу удари као муња по срцу. Све досад сматрао је ту мисао некако онако, као и сваку мисао која је далеко од дела.
А овако, зар је боље?... О, тешко ли је то!... И баш се мора, баш нема другог излаза, до у гору? Нема, јамачно нема. — Кад то каже ча-Вујо, онда мора бити тако ; он је, јамачно, добро промислио.
— Шта кажеш? — викну Станка, тргнувши руку испод млаза. — Зар писи чула? Ђурица побегô у гору, па га сад јавио капетан општини да је хајдук. Станку веома изненади овај глас. »Ђурица — хајдук! Како то може бити ?
Зашто су га тако начинили, кад није још никога убио ? — запита она радознало. — Па... побегô од власти, отишô у гору, па тамо, кажу, не верма ни законе ни власт; он ти је и власт и закон, па то ти је — објасни јој кћи једног одборника.
Хм, опет то није... Нека га, нек иде у гору, што се то кога тиче ? Нек живи тамо, ако има шта јести, само нека никога не дира.
»Ко зна — помисли он — можда то неће ни бити ; дуго је до зоре«. И тако полуумирен уђе у гору. ВИИ Давно је свануло. Звезде се угасиле, и предмети се сасвим јасно распознају.
Што год наплатимо у једној вароши, то одмах шаљемо поштом у Београд, а ми ти после путујемо као птица кроз гору. Ђурица му одузеде часовник и дувански прибор па га пусти, оставши љут на неуспех и на стид, који му причини весели
А он је, видиш, другима јатаковао и од других живео... Ја знам десетину људи, које су ти твоји пријатељи измамили у гору, терали их да отимају од народа за њихов рачун, па их после поубијали и узели велике уцене за њихове главе...
Сваки је, који је бивао на твом месту, то покушао, па не иде. После неколико месеца повуче га опет нека сила у гору, зажеле му се очи гомиле злата и банака и... ето га!
Али реците ви мени, драгановићи моји, са чега толики други свет оде у гору? Зар не видите да већ постаје обичај : чим коме мало потесни око врата, он домча шоцу у руке, па хајд’ у гору.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Једно вече, стојећи он са женом својом на прозору, угледа, недалеко од куће некаку велику гору ђе сва у великом пламену пламти, па упита жену шта је оно а она му одговори: — Не питај ме, господару!
Он, ње не слушајући, узјаше на свога коња, припаше своју сабљу и поведе свога пса, те пут оне горе. Кад дође у гору, упази једну бабу ђе сједи на једном камену станцу и држи у једној руци штап а у другој некакву траву.
Она му се зачуди шта му је, а он јој рече да му се разбио сан, пак се дигне, стане на прозор, па ону чудесну гору кад види, упита је: — Ма, жено моја, кажи ми што она гора гори.
То све троје узми кридимице и не казуј никоме, па хајде у ту и у ту гору. У њој ћеш наћи једну ријеку, па хајде уза њу док јој дођеш на извор.
Реку најприје Латини: — Ми ћемо мудрост. Инглези: — А ми ћемо море. Турци: — Ми ћемо поље. Руси: — А ми ћемо гору и руду. Французи: — Ми ћемо аспре и рат. — А ви, Срби, шта ћете ви?
ЂАВОЛАК Узео калуђер Светогорац мало дијете мушко, док још није знало за се, па га однио у Свету Гору и онамо га отхранио и научио књизи.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Ал' земљи ће сунце весело да гране, Мај ће ведар ићи, пробудиће гору: Њој промена носи пролеће и зору; Једва чекам вече да и мени сване. 1904. КАКО МИ ЈЕ...
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
била је покварена мојом лакоумношћу али убрзо сам заборавио ту лекцију и само две године касније сам запао у још гору неприлику. У близини града у коме сам у то време учио налазио се млин за брашно са браном преко реке.
Ћипико, Иво - Приповетке
—Познајеш га: радиша као нико у селу. И, онако неорну, не даде му се стати прекрштених руку. Оде у гору да насјече дрва. Кад се вратио, тужио се да га боли.
Они су оставили своје огњиште у Арбанији и са старим родитељима пребјегли у Црну Гору, откуд су им се пређи иселили. Собом поведоше крупну и ситну стоку и све оно што су у бијегу на себи могли понијем.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Он је главни поверилац горански, добродушан чорбаџија, који оскудних година сву Гору издржава храном до овога доба. Њега се најзад сети Суљ-капетан.
старинској црквици помолила Богу и свецима и за њега и за свој разум: испод судбине нема се куд — било би грђе да узме гору... Тога опет, двадесетога вечера по Милојеву турчењу, Богдана бејаше остала сама са синчићем у кући.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
“ — Да ко ми је тебе дао, Моја мила, грка сузо?! 1865. КО ЋЕ КАО ЉУБАВ! Гора гору не мож’ грлит’, Не дâ долина; Дан не може дан пољубит’, Ноћ је међ’ њима.
Петровић, Растко - АФРИКА
Савана, дивна савана, која је час прелаз у гору, час у праву степу, има своју мистичност непрегледних простора. Она је цела Африка изузев северних пустара, и оног
Смеше се, гледају ђердане широким зеницама. Полазимо; гледам сву ону тешку гору, густу, коју, долазећи у Ман, нисам видео због ноћи.
пријатељи остају ради одмора, на стази која иде кроз шуму, чудној црвеној стази која као каква артерија протиче кроз гору, ја одлазим са ње право међ стабла, међ вреже, лијане и шибље.
Изложен опасности од невидљивог, лишен права пред видљивим. Чланови племена Дјере шаљу своје синове, младиће, у гору, да под смотром врачева и фетишера проведу по три године.
“ ИВ Покривени својом мађијом као сенком, Изгледају црни. Иду један за другим кроз високу гору Пробијају се кроз лијане. То је једина веза са бескрајним гранама Што жуборе до неба.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Рекао бих: ушли су у траг, чисто је гора од њих оживела!... Све хуји. РАДАК: Ветар је, веруј! Све већма хуји, гору љуљајућ, Спушта се доле на дно Дунава, Те песком мути страшне валове Што се у бесу своме распињу, О тврдо стење
сутон горе зелене Гредô сам данас живим очима Насиља турског ремек жалостан: Помамној чети махнит војвода Кроз гору вуче танку кошуту; Она застаје...
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
— А одакле си родом? — Са сред љешанске нахије у Црну Гору, ако можеш знат'! Тамо сам се, знаш, родио, али сам давно сиша' амо y Шумадију. Трбухом за крухом, богами, господине.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Од ране ће на срцу ти с’ Драга створити, С њоме можеш о том санку Мило зборити. XЛІВ Кад прво сунце Кроз гору сине, На роси видиш Где дршће свет; Цветак се прене, А по мирису Познаш да дршће У души цвет.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Камо намјерајеш, камо л' одлетајеш? Одвјешчај на сије! „В ину гору одлетају, гнездо ново да сплетају, — тамо намјерају.“ Прискорбна горлице! Кто тја одгоњајет, здје жит возбрањајет?
От велика страха моровија јазви Доми оставиша, в гору побјегоша, спасти еја хотјашче. Но и тамо њеких не вижду спасених, Назад си приходјат, тамо умирајут горкију смертију.
” Тајно се спремише људи, и жене, и деца и старци. Дрвена веће зашкрипаше кола кроз шуму и гору; Рикање, блејање с мекањем смешане даваху гласе.
једно помрча: Стане л’ земља међ њих, једно с’ увија у мрак; Два девојчета млада једном су беда јунаку Кад кроз гору и луг саме их проводи пут. А кад јошт два срца нејављена жеља привлачи, Онда су треће очи отров за добру вољу.
Бечлије иду радо на села у зелену гору: Цела се кућа дигне, газде, и слуге, и мопсл. Младо пржено пиле и мартско из Лизинга пиво, И к том млади Штраус: то
Стегло с’ грло, па не мо’ш за живу главу говорит, А у тишини жеља само све већма бубри. Гору усне набрекле, и чисто дахћу за уст’ма, К’о усијана земља штоно за росом пуца...
себе које воли: Памет вашу наоштрите, Срца ваша оружајте, Главом срцу помоћ дајте Ак’ желите да видите Свету гору дивне моћи, Из ње донет нам’ помоћи.“ Там’ на кули звоно стаде.
Ј. Поповић, Срби у Војводини ИИИ, Нови Сад 1963) или српским Споном, Фрушку гору — српском Светом гором, Нови Сад — Српском Атином, итд.; има и песма: Београде, мали Цариграде! ОЧИ ЛУКАВЕ (стр. 147).
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Ил’ у толиких наших главара Не беше сеје, кћери, унуке? Него нам с мора доне сињега У Црну Гору — црну несрећу!... ЈЕЛИСАВЕТА: „Несрећу?...“ Јест, ја сам несрећа! Рођена ми је мајка несрећа!
СТАНИША: И ја сам знао само љубити — Љубити јест — и то безгранично! Љубити брата, снаху, другове, Љубити небо, гору, лугове, Љубити ону земљу очину — И штедит сваку ону травчицу Што своје пиће благим мелемом Вимена пуни овци
ПЕТИ ДЕО ПРВА, ДРУГА и ТРЕЋА ПОЈАВА [Турска војска, у којој су Станиша и његови људи, надире кроз Црну Гору.] ЧЕТВРТА ПОЈАВА Црногорске бусије Капетан Ђурашко, Катуновић, капетани и остали Црногорци пуцају. КАП.
Свога си кнеза срамно издао. РАДОШ ОРЛОВИЋ: Ја нисам, лажеш! Он је издајник! Црну је Гору жени издао. КАТУНОВИЋ: Ох... не могу... Зар... да осво...је?... (Катуновић издахне.
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Сан?... ЈЕЛИСАВЕТА: И сад се тресем — Црну сам Гору, кнеже, уснила, Ал’ не онако као што јој је Природа својим горостасима Кô неки ремек свог величанства На дивље
Платила је, бог дâ, онога свијета!... Е, опаке вјештице, жене несрећне!... Кобна ли часа кад ни у Црну Гору уљезе! Све не у црно зави, црн јој образ и овога и онога свијета!... (Вујо гунђајући изводи рањеника напоље.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
— За тобом и у гору и у воду, делијо и војводо наш! — оде гором и планином из пет стотина грла. Покојни Партенија на брзу руку очата
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
код Хрвата, захвативши и пре тога босанскохерцеговачке муслимане и Србе у западним крајевима, укључујући ту и Црну Гору, смештену на југозападу, а екавска верзија у Србији с Војводином, која је до 1918. улазила у састав Угарске.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Сумраковац 1857. ВЕЧЕ Као златне токе крвљу покапане Доле пада сунце за гору, за гране. И све немо ћути, не миче се ништа, Та најбољи витез паде са бојишта!
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
ИИ Живоме живо крвави дуг, брат брата једе, друга друг. Једе, а поједене неманска већ утроба их вари зле у гору крв. ИИИ То тма кад мува пауку, преситости је огладнети за глађу. И похоти то боловати за скрнављењем.
2 Вештица зима на нашем настани се брегу, скамени гору и воду, и тици крила. Те сура пољем лута звер, и гавран сам црни се по снегу.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Види! Види како је све чисто! У реду. А ти? Ни коме си дао, ни од кога узео! Нигде ништа заведено! Хајдуче, у гору, бре!... Па не могући више, излази из дућана, бришући од беса, псовке, пљувачку с бркова, с уста...
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
слуша појање светога Петра и Николе, и свете Анђелије и Марије (или: Магдалене и Јелене), па је заклела свако чедо, и гору и воду да ћуте, и све је заћутало, осим јасике, која је једнако треперила (Вук, Пјесме, 1, 197; Караџић, 2, 1900, 142;
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Згурене прилике су промицале бедемом и сужених очију посматрале белу гору на истоку. Вера је била помало спласла. И они најнеумеренији хвалитељи беху умукли по овом мразу, јер је било сувише
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
И зима дође већ, и својом студеном руком Покида накит сав и гору обнажи сву, Ал' многа зима још са хладним ветром ће доћи, А он ће бити ту. 1883.
Природа оживе чисто под руком уметних Мавра, У врт се претвори варош, обала и Алгавра, Са песмом иђаше ратар кроз гору и поље цветно, И све што бага хвали, весело беше и сретно. Но Рахман не беше срећан.
тупо преда се гледа, без искре надежде зрачне, И самрт суморну кличе И онда кад хладни север опусти зелену гору, И онда кад славуј пева и мајску поздравља зору, И плави поменак ниче.
Свуд је тихо, мирно, тишина је нема; Само лаки вали у кругу се губе, Па студеном струјом обалицу љубе... И кроз чарну гору, суморнога лика, Јасно звонце звони с овна преодника. 1880.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Турским главам' гору китим, О ајдучке дивне среће! Туским шарам' поноситим Китим Српско своје плеће: Турска пушка Туре била Турско благо
Нико тебе не ћеде помоћи Роде мили у претешкој ноћи, Ал' с' у гору диже синак пусти, Па дохвати руком мрак тај густи, Ајдук кликну, шара пушка плану, А Србији бијел дан освану.
Сетите се свагда поред ове приче: Посејано добро макар када ниче. СИРОЧЕ ЂУРА ЈАКШИЋ Зелен-лисје гору кити, Мирис-цвеће поље шара, А у лугу сироташце Тиху гору разговара: „И ти имаш мајке своје, Горо чарна, горо мила!
СИРОЧЕ ЂУРА ЈАКШИЋ Зелен-лисје гору кити, Мирис-цвеће поље шара, А у лугу сироташце Тиху гору разговара: „И ти имаш мајке своје, Горо чарна, горо мила! Па те твоја добра мајка Данас лепо опремила.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Причају неки да ће бити офанзива. Други веле да ћемо прећи у Албанију, а одатле у Црну Гору, где ће се успоставити наново фронт. А из суседног пешачког пука отишла је цела једна чета.
— Е, велика сила удари... — А вала, пас им мајку гонио, запамтиће, светога ми Петра, Црну Гору, те ће и на онај свијет приповједат. — Море, не смију они на нас ударит, јер нас се боје! — додаје један Црногорац.
— Све даље вода носи... — размишља потпоручник Драгиша. Прошли смо целу нашу земљу, затим Црну Гору, ево нас и у Албанији. Под борбом, преко кршева и снежних врхова, често без хране, а сада готово без хлеба и одела.
— Ја?... Господин потпоручник, па зашто смо прешли четири земље: Србију, Црну Гору, Албанију и Грчку... Ми смо сада као мачке.
Чујем како ордонанси разговарају: — Вала пристао бих да се још једном вратим кроз Црну Гору, само због оне воде у Андријевици. — Ех, онда ми је вода на уста ишла од глади...
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Хај! Па тешку бербу чекам. И хоћу за ноћима зелену зору, Па потом за брдима гору, И опет за ноћима виноградску зору Сним. И тако увек даље.
Збрисаћу све мутне речи између себе и бога, поуздаћу се само у своје руке, целиваћу гору или хајдуке, комични поток што жубори.
Од Ливна сам. Десет годишта да пољану нијесам видио, Ни гору око Гламоча. И тамо сам чувао овце стричева. ”Земља је ко земља, И у овој ође има воде и снијега, и кртола, па
На броду ”Ђул-џемал“, фебруара 1932. ПОНОЋНЕ ДЕЛИЈЕ Кроз чарну гору они јаше, Кроз чарну гору они зуре, Са неба капљу пусте уре, Поноћне делије кроз ноћ јаше.
На броду ”Ђул-џемал“, фебруара 1932. ПОНОЋНЕ ДЕЛИЈЕ Кроз чарну гору они јаше, Кроз чарну гору они зуре, Са неба капљу пусте уре, Поноћне делије кроз ноћ јаше.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
»Можда су звери мудрије!« — пође Лепотица у гору, али зечеви, веверице и срне одговор нису знале. — Смрт је у вуку! — шапутали су зечеви и срне. — Смрт је у орлу!
Станковић, Борисав - КОШТАНА
На капији стоји обешен фењер, који заједно са месечином осветљује воденицу и око ње тамну гору, чија се дебела, мрка кестенова стабла црно оцртавају. Из даљине почиње да допире свирка и песма.
(Раздрагано Коштани): Певај, кћери! Певај, и баба има бакшиша. САЛЧЕ (Коштани, која гледа око воденице у дрвеће, гору): Коса ти се замрсила. (Оправља јој косу и одело.) КОШТАНА (забацује косу): Нека се мрси! (Магди): А, је ли, тетка...
(Оправља јој косу и одело.) КОШТАНА (забацује косу): Нека се мрси! (Магди): А, је ли, тетка... (Показује на гору.) Шта је тамо? Гора? МАГДА Гора, кћери!
(Показује на гору.) Шта је тамо? Гора? МАГДА Гора, кћери! КОШТАНА (радосно се уноси, да што боље гледа у гору): А је ли то та гора за коју се пева: да је голема, пуста, тамна гора? МАГДА Та је, кћери.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
— Благо оном чија вјереница буде! 1901. НА ПОТОКУ Полако сутон прикрада се, слази У лисну гору — у завичај мио; Рађа се мјесец и по дугој стази Падају сјенке, и сан трепти ти'о.
Ја за њом гинем! Њој ме душа води! О, дај ми руку, ја ћу с тобом поћи У гору, у твој завичај! О, ходи, С тобом ћу бити и дане и ноћи!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Марко смртно рани Андријаша, и овај му на самрти поручује да не казује матери о томе кад се кући врати, а кад кроз гору пролази, да „кликује“ Андријаша не би ли се разбегли од његовог страшног имена „клети гусари“ горски.
Не мање истинито приказао је народни певач различне тренутке из хајдучког живота: одметање у гору, организацију дружине, улогу харамбаше, начин борбе (ухођење, напад из бусије итд.
Бог донесе Краљевића Марка, узе мене из крви јуначке, па ме метну за себе на Шарца, однесе ме у гору зелену, па ме метну на јалову грану; из небеса ситан дажд удари, те се моја крила поопраше, и ја мого с крил'ма
скупи у свил'на недарца, однесе и двору бијеломе, па и рани читав месец дана, читав месец и недељу више, па и пусти у гору зелену, — састадо се с моји орлушићи. То је мени учинио Марко!“ Спомиње се Краљевићу Марко као добар данак у години.
Оде Марко у гору зелену подалеко од војске цареве, па разапе бијела шатора, под њим сједе лити мрко вино са својијем побром Алил-агом.
му се жао учинило, пак он узе Маркова сокола те га уд’ри о јелу зелену и преби му оно десно крило, па обрну кроз гору зелену са својијех дванаест делија.
л’ ми се вјеровати нећеш, када будеш вису на планину, погледаћеш здесна налијево, опазићеш двије танке јеле, — сву су гору врхом надвисиле, зеленијем листом зачиниле, међу њима бунар вода има; онђе хоћеш Шарца окренути, с коња сјаши, за јелу
То је Марко послушао виле: кад је био вису на планину, погледао здесна налијево, опазио двије танке јеле, — сву су гору врхом надвисиле, зеленијем листом зачиниле; онђе Марко окренуо Шарца, с њега сјао, за јелу га свезô, наднесе се над
Ето одзо два добра јунака ђе с' ђерају уз гору зелену и сад ће се туна догонити: кад не нађу отворена врата, неће ли се Порча повратити, не би л' Порча погубио Вука“.
у сватове, да си ђевер уз танку Латинку, ти, сестрићу, Јован-капетане; Но ми немој инокосан поћи, купи свате ломну Гору Црну, Гору Црну и Бјелопавлиће, нека биде барем пет стотина, пет стотина ђеверскијех свата, нек је фала и мене и тебе.
си ђевер уз танку Латинку, ти, сестрићу, Јован-капетане; Но ми немој инокосан поћи, купи свате ломну Гору Црну, Гору Црну и Бјелопавлиће, нека биде барем пет стотина, пет стотина ђеверскијех свата, нек је фала и мене и тебе.
Ево има четр̓ест година, Романију гору обикнуо боље, брате, него моје дворе, јер ја чувам друма кроз планину, дочекујем Сарајлије младе, те отимам и сребро и
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Овакве немају ни ћумураши у планини — рече Јованче који је са својим ујаком одлазио љети у гору, до угљарских колиба. — Права хајдучка! — шапутао је Стриц.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
леђа, заслони се ш њима, да га не могу стрељајући за њим устрелити, измаче између њих, оде к планини, изађе на високу гору супроћ Хеврона града и онде их збаци са себе. На том брду врата остави и оде мирно својим путем.
ИЗ ВЕРГИЛИЈА Какус бијаше харамбаша; бијаше сву стоку Геркулосову запленио и сатерао у гору у своју пештерину. А тај Геркулес велики на гласу јунак бијаше. Кад разабра куд му се је подела марва, цикну од љутине.
Другог пусата бојна ништо са собом не узе кроме један топуз. Самосам оде у гору тражити те харамије где су. Нађе ону пештерину где му је скривена гуља. Улезе унутра, затече онде Какуса.
У томе указа му света Богородица милост своју: на сну му дође к њему, те му то рече: да иде тамо у Атонску гору што но се сад Света гора назива, и онде ће своје спасење стећи борављећи му насаму.
И тако допосле то и учинише. Кад с бојем Исус Навин преузе ону земљу, те је населише Израиљи, Соморску гору на хисе дадоше подретлу Јосифову и његове кости из Јегипта преко мора пренесене у томе градићу на оном купљену од
А Гргур онако слеп оде у Свету гору, те се покалуђери у србскоме на граници манастиру Филандару. Ама Стефан ако и слеп бијаше, ал' прими на себе ту
Дигни де се једанпут, те отиди у Свету Гору, или тамо у који руски велики манастир да видиш њихан начин какав је и научи се од њих апостолском учењу, спажању
Ама вас јоште заштеђујући то напустих попре на гору и на скоте и марвију и ви све то ниушто прибирате, него бисте к мени и од рањавих травоберчади понемији и
« Пак се већ и хвали; вели: »Ево сам се удаљио бежећи и окућио сам се у пустињи«. Ама и онде исказити ће гору беду, како и говори: »Јако беди адови обретоше ме«, зашто много онде зверова се находи и гадова; проходи тамо љути