Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Ви, госпо, бесте ђон на чизмама ваших господара, а господари, наравно не газе по блату, они су по цвећу газили... газили су све
без и најмање утехе. Знам да ћете рећи: „Не познају милости! Не осећају љубави!...“ Ви, госпо, грешите! И после смрти грешите! Ја љубим! Ту моју тајну немојте ниједне ноћи гробару приповедати.
Да л’ јој се још милијуни клањају, као пређашњих векова? Да л’ гину јунаци за њу? Ох, госпо, па немојте старца лагати, грехота је!... Кажите му право: да је лепша, милија, сјајнија.
Многи ме исмевају због моје страсти, мрзе ме... А ја, госпо, само љубим, љубим свим срцем, свом душом, љубим моју дивотну девојку, мој свет, моју селену!...
Може бити, госпо, да бисте ви волели да знате и име и колевку моје обожаване љубавнице? Ја вам њезино име нећу крити. А зар бих и могао?
Дај јој, боже, вечитога мира, Јер у томе гробљу има и вампира. Сад, госпо, знате моју тајну... Е, тако је то! Нерону, цару латинском, за живота нико не смеде казати да је тиран, а после смрти
Сад, госпо, збогом, почивајте мирно; моје вас писмо више неће узнемиривати... А и шта ћу ја с мртвима?... Не бих вас ни данас поте
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
” „Не буди ти жао, госпо мацо,“ — рече јој папагал — „међу мојим и твојим гласом ваља даје каква нибуд разност | и отличност, кад тебе нико
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
— Драго ми је особито . . . Изволите се послужити . . . — Ово је моја кћи, а ово су господари, — госпо’р Гавра Церић и госпо’р Љуба Чекмеџијић из О., — рече отац. — Драго ми је особито. — И нама особито.
Изволите се послужити . . . — Ово је моја кћи, а ово су господари, — госпо’р Гавра Церић и госпо’р Љуба Чекмеџијић из О., — рече отац. — Драго ми је особито. — И нама особито. — Изволите сести.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
— Извол’те вина, госпо’н-Пајо. И домаћица зврцну благо по носу г. Пају и досу му у чашу, а то је ваљда била већ петнаеста.
Управо сам одбио, имам пречега, да идем тамо. — И јесте, вала, и ја би’ ти исто учинио. — Па и ми мислимо, госпо’н-Пајо — рече домаћица и примаче се ближе госту. — А, сасвим! — вели полаженик. — Е, фала, прико, фала!
— Ћути, ћути! — напада га госпоја Каја. — Знам те! Сви сте ви мушки једнаки... ја, госпо’н-Пајо, је л’ тако? — и лупи га кришом по руци. — А ти, Јово, особито! »Испод мире три ђавола вире...
Дође ми, прико, па... да се луфтбалоном шетам по вароши... А да је бар нека велика сума! — Што не пијете, госпо’н-Пајо? — рече госпоја Каја, па му насу чашу, и наже се на полаженика. — У моје здравље још нисте пили, госпо’н-Пајо.
— рече госпоја Каја, па му насу чашу, и наже се на полаженика. — У моје здравље још нисте пили, госпо’н-Пајо. Да се куцамо. А г.
— Е, баш ти фала! — Фала, госпо’н-Пајо, а ми ћемо већ, што кажу, умети бити благодарни за то — рече Каја наливајући полаженику чашу.
ми смо слуге његовог величанства народа, извора и утоке; за твоје је паре све то саграђено, подлого друштвена, а не за госпо’ске — рече и посади мајстора на место на коме он обично сеђаше.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
70. Беше збора и од среће, Она заче, он придаде: „Куд ће, госпо, куд ће веће Него ваша, с неба паде: Лепи, здрави, тако млади, А свег доста што сте ради.“ 71.
“ — У то момче стиже. 126. Међ њу стаде и међ милу. „Молим, госпо, тако нете!“ Али госпа и на силу Ћаше ћерци и полете: Двапута се гњевна стиште, Двапута је он отиште. 127.
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
ЈУСУФ: Смири се, госпо. Хајде, смири се. Сећаш ли се: „Нека је селам вама зато што сте били стрпљиви”? То си можда због овог часа учила.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— На! Па сад! — марш! — Викну он и ошину коње тако силно да кола полетеше одбацив Димитрију далеко од себе. — Не, госпо... о...! — Јекну Димитрија падајући. Кола се учас изгубише, а Димитрија остаде на путу.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Тако је војник министров'о двије три године; и једнога дана рећи ће цару овако: — Свијетла круно, ја нећу више овога госпо'ства; ја волим опет бити прост војник, па имати своју слободу, неголи овако живјети.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
„Премлатићу их!“ — Командир страже!... Овам’! — и уђе у шатор. Одмах за њим улете и каплар. — Извол’те, госпо’н наредниче! — Је ли — дохвати га наредник за уши. — Где је точак, где је точак?... А... Говори... говори!
— Је ли — дохвати га наредник за уши. — Где је точак, где је точак?... А... Говори... говори! — Госпо’н наредниче... — Ћут!... О свему морам ја да водим рачуна. Је ли?...
— Слушај: за језик ћу те обесим, ако ми у току ноћи не пронађеш точак. Јеси ли разумео? — Разумем, госпо’н наредниче! — И то онај исти! — Разумем, госпо’н наредниче! — Одлази! — Разумем, госпо’н наредниче!
Јеси ли разумео? — Разумем, госпо’н наредниче! — И то онај исти! — Разумем, госпо’н наредниче! — Одлази! — Разумем, госпо’н наредниче!
— Разумем, госпо’н наредниче! — И то онај исти! — Разумем, госпо’н наредниче! — Одлази! — Разумем, госпо’н наредниче! — Звецнуше мамузе и каплар излете из шатора, па се упути право земуници где су били стражари...
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Погледаше се значајно, па ће тек госпа рећи: — Лепа антика из XИX века. — На шта се односи ваша напомена, госпо? рекох јој. — Та на ваш часовник из XИX века. Он је, као што знамо, у прошлим вековима био у великој употреби.
Најзад је упитах: — Молим вас, госпо, који је ово век? — Двадесет први. — А година? — 2095-та. — Ко сте ви и шта сте овде?
— Шта, госпо? Зар још живи Андра Јапанац?! дрекнух ја од чуда и изненађења. — Да, господине. Живи и живеће још вековима на срећу
— Госпо, прекидох је, ви поменусте да и нема мушких гимназија. Молим вас онда ми објасните у којим се заводима школују будући п
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Идем, вели, вамилији мојој; а вама ето, вели, моја влас’ и моје госпо’ство и мој мал, па се наредите без адвоката како најбоље знате, вели«.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
НА ЈЕДНОМ ПРИМЕРКУ ''ЦYРАНО ДЕ БЕРГЕРАЦ'' Да, сви Гаскоњци нису из Гáскоње: Има их, Госпо, широм целог света Што љубе, пишу песме, јашу коње, — Пуна је земља гаскоњских кадета.
ТРИ ПИСМА И ВЕЧИТИ ПУТНИК Ја сам био створен, Госпо, да се родим, Да живим, и умрем, све у истој кући, Да целог живота, никуд не мичући, У истоме кругу разговоре водим,
Сад сам силом ћуди, Госпо, не знам чије, На северу мртвом, где се мрзне море, Где ниједна тица пропевала није, Где прастаре шуме никад не
И у српској души никада не спава Жеља да се лежи сред рођене груде. Но ја, драга Госпо, ја баш слабо марим Да ли ће ми туђа земља кости крити, И, нимало занет убеђењем старим, Ја знам, ма где да су, шта ће
ИИ Пишем вам, Госпо, из малене избе У Министарству иностраних дела, Мислећ на љубав Пирама и Тизбе, Леандра, Хере, — што зна земља цела.
А утеха је, Госпо, тако ретка! Никада краја наслеђену болу, И моје писмо, весело с почетка, Свршава тужним акордом у Молу.
Ах, збогом, Госпо: ево вече пада, Сва разнобојна, мирно тече Сава, И сивомрка над њом, Мала ада, Ко цвет водени над таласом, спава...
ИИИ Синоћ сам, Госпо, пио разна вина, А све у част и слатко име ваше. Но свуда беше таква месечина Да мишљах: пијем њу из сваке чаше.
ПЕСМА (Последња објављена песма, штампана у ''Српском књижевном гласнику'' 1929) ОПРОШТАЈНА ПЕСМА Ево ме, Госпо, након триест лета Са проређеном, прогрушаном косом, Ко привиђење са другога света, На Пегазу олињалом и босом.
Нека их, Госпо. Нама није криво. Нека им и то задовољство дамо. И ћутаћемо. Што бих доказив̓о? Када дорасту, кашће име се само.
Нека им и то задовољство дамо. И ћутаћемо. Што бих доказив̓о? Када дорасту, кашће име се само. Но ја бих, драга Госпо, опет хтео Свагдашњу пошту да искажем вама: У памћењу ми још је живот цео, На срцу ми се не ухвати скрама.
је беда, И невоља, и мука духу, нити Што нам судбина вечно заповеда А прохтеви нам никад нису сити, Но заборав је, Госпо, сав и свуда, Заборав свиреп, неумитан, зао.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Главна лица: један п е с н и к, једна ж е н а. — Ах, каква срећа! И ви сте на балу. — Случајно, Госпо... Не збијате шалу? — Шта вам пада на ум! — Што другоме не би. — Част што сте овде приписаћу себи. — И треба.
— Добар стих за мене то је тренут сјајан! – За песника, Госпо, увек бол потајан. — И мислите?... — Кад се већ прилика дала, Можемо ту тезу слободно обићи.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Турчин Еру, те пренесе преко ћуприје, а кад га спусти на оној страни, онда се Еро стане пипати по њедрима: „Немам госпо- | дару, ни перпере, Бог и Божја вјера!“ А Турчин: „Како немаш, бре, ана сени ситим! Зашто лажеш курво?
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Отуда око подне, кад полази од угла Француске, Госпо– дар Јован је увек помало увређен: у улици која носи његово име нема ви дрвета, ни травке.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Ал' с прозора твоја мајка Гледа, па се осмехива, - „Не смејте се, драга госпо, Том је ваша ћерка крива!“ Ј. Јовановић Змај XИВ НА НОЋИШТУ Студена ме киша шиба Већ васцели дан; Ој, прими ме,
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
1904. ПОЗНАНСТВО Милостива госпо, пардон по шест пута! Сукњу мало више држи рука мала, Па се жипон види и ципела жута.
Да л' сте с Југа родом? Кад бисте ми рекли, маленкост би моја: — Купајте се, госпо, често ладном водом. Али шта му драго — ја пожаре волим.
Али шта му драго — ја пожаре волим. — Ватру који гаси, тај се и опече; — Сад се клањам, госпо; видећу вас, молим? “Кад стидљив дан оде и кад дође вече.” 1904.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Косовац гледа кад му Арнаутин одводи јединицу кћер и кукавички изговара: „Слатка је, душа, госпо– дине!“... А овај Моравац, за кога би и Пећанин и Колашинац помислио да је заиста каурин и просјак, зубима држи комад
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Старац гледи из далека па се поклони: „Помози Вам Бог небески, госпо бољарко! Сад се ваљда жеље ваше већ умириле.“ — Али жена, ал’ бољарка кâ да не чује: Она посла својег мужа у
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Горка причест слуха у себи вас крије, Чемерни лабуди излишности бритке. Усамљеност је нискост. Госпо моја, бије Свако у свом мраку изгубљене битке.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
А брата мога јеси л’ видео? ИСАК: О, дивна жено! Да кажем: „Нисам“, ја бих лагао; А: „Видео сам“... О, госпо, госпо! Благо онима који не виде!... СПАСЕНИЈА: Видô си, дакле, својим очима Упале очи роба несрећног?
А брата мога јеси л’ видео? ИСАК: О, дивна жено! Да кажем: „Нисам“, ја бих лагао; А: „Видео сам“... О, госпо, госпо! Благо онима који не виде!... СПАСЕНИЈА: Видô си, дакле, својим очима Упале очи роба несрећног?
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
ЈЕЛИСАВЕТА: Шта рече?... Збиљу?... Ил’ шалу збијаш с мојим теретом. ЛЕОНАРДО: Опрости, госпо! Гласник сам само дужда, оца твог, А отац ти се богме не шали.
Ал’ није ђаво — Твој девер, госпо, Канда је узô место његово, Те по вечноме мраку лутајућ На отпор спрема луду светину. ЈЕЛИСАВЕТА: Мој девер?...
Ал’ ево, госпо, Из живих уста реч се разноси: „Станиша живи, потурчио се, Те с Арслан-пашом и са Османом Тражити пође круну
КАП. ЂУРАШКО: Не цвили, госпо, немој, Светлости! Док су ти ове груди коштане Нежности дивне чврсти оклопи, Мирисне косе т’ длаку свилену Ни
ти ове груди коштане Нежности дивне чврсти оклопи, Мирисне косе т’ длаку свилену Ни поветарац не сме такнути — Не, госпо, не сме...
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Туђа су деца из тебе заплакала. Смилуј се. Трује, не цели твој лек. Силовито ме чемером прострели. Худи свој, госпо, на песму проћердавам век. Завапим, ал’ извије се глас.
Туђа из тебе бића хоћу ли волети? Смилуј се. Трује, не цели твој лек. Силовито ме чемером прострели. Худи свој, госпо, на песму проћердавам век. БОЖЈАК Пребол је. Кужи ова ноћ. Земља ми тело. Ходи он.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Није рекла: доведи ми, Марице, оног момчића. Него: соколара Андрију, сокола Андрију. Ево, госпо, твој млади јуноша, твој соко, витез твој, тутњи ливадом као змај, у грчу је, јури...
Али како нејака женска рука да се избори са тим жилавим, кракатим чорбуљарем? Раширио ноге, укопао се у стену. О, госпо моја, да ми је само за трен један да у твоје обле беле мишице улијем мало моје снажурде, зачас би тај посрани калуђер
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Прибрао сам сву одважност и пришао јој: — Госпо, да ли се ви сећате, јесам ли ја који пут вас волео? — А откуд ћу ја то знати?
Казаћу госпођи цео свој разговор са њеним мужем, она заслужује да према њој будем искрен. — Госпо, ја бих имао са вама нешто да говорим, имао бих много да вам кажем, — отпочео сам ја узбуђено. — Тако? — учини она.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— Е... баш! — Лука се поведе, али га Исајло задржи. — Је ли... а... заш’о сам ја п-пијан? — Зато што имате паре, госпо’н поручник. И ја бих, али немам. — Е... кад је тако... на! — Ама хвала, госпо’н поручник... — Вар-варда1...
— Зато што имате паре, госпо’н поручник. И ја бих, али немам. — Е... кад је тако... на! — Ама хвала, госпо’н поручник... — Вар-варда1... и февга2. А... аврио3, да ме... пробудиш.
аврио3, да ме... пробудиш. Увија га Исајло као мало дете и таман да пође, Лука се придиже. — Исак... — Извол’те, госпо’н поручник! — Читај... за ме-мене... мо-молитву... Исајло се онда прекрсти и најозбиљније почиње: „Оче наш...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Њој говори српски кнез Лазаре: „Госпо моја, царице Милице, кога би ти брата највољела да т' оставим у бијелу двору?“ „Остави ми Бошка Југовића.
“ „Остави ми Бошка Југовића.“ Тада рече српски кнез Лазаре: „Госпо моја, царице Милице, када сјутра бијел дан осване, дан осване и огране сунце, и врата се отворе на граду, ти ишетај
Зар издаде цара на Косову?“ Ал' говори слуга Милутине: „Скин' ме, госпо, са коња витеза, умиј мене студеном водицом, и залиј ме црвенијем вином; тешке су ме ране освојиле“.
Ђе погибе Вуче Бранковићу? Ђе погибе Бановић Страхиња?“ Тада слуга поче казивати: „Сви осташе, госпо, у Косову. Ђе погибе славни кнез Лазаре, ту су млога копља изломљена, изломљена и турска и српска, али више српска
славни кнез Лазаре, ту су млога копља изломљена, изломљена и турска и српска, али више српска него турска, бранећ, госпо, свога господара, господара, славног кнез-Лазара. А Југ ти је, госпо, погинуо у почетку, у боју првоме.
А Југ ти је, госпо, погинуо у почетку, у боју првоме. Погибе ти осам Југовића, ђе брат брата издати не шћеде — докле гође један
Ђе огрезну крвца до кољена, Ту погибе Бановић Страхиња. Милош ти је, госпо, погинуо код Ситнице, код воде студене, ђено млоги Турци изгинули: Милош згуби турског цар-Мурата и Турака дванаест
Проклето му племе и кољено! Он издаде цара на Косову и одведе дванаест хиљада, госпо моја, љутог оклопника“. 22 СМРТ МИЛОША ДРАГИЛОВИЋА (ОБИЛИЋА) Лјепу шету пошетала Милица Лазаровица, љуби
Да га љуби црни Арапине!“ У то доба и ноћ омркнула. Сан уснила госпођа царица, ђе јој на сну чоек говорио: „Има, госпо, у држави вашој равно поље широко Косово, и град Прилип у пољу Косову, у Прилипу Краљевићу Марко; вале Марка да је
Ал̓ говори слуга Милутине: „Ој, бога ми, госпо Анђелија, Јово тебе чекати не може, јер је њему хитна књига дошла; већ понеси у брашну колаче, а кошуље у бијелу
Што не бију бубњи и свирале? Што с̓ не вију алаји барјаци?“ Вели њојзи слуга Милутине: „Драга госпо, мајко Анђелија, ваљада је господар на ручку, па у здравље пије рујно вино и за срећна пута бога моли, зато су му
двором Кумрија робиња, она њија од злата бешику, у бешици два банова сина; божју јој је помоћ називао: „Божја помоћ, госпо бановице!
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
« Како ја тај глас дочух, сверовах се јер се мени то казује. Плачући ми зајаоках и к Богородици подвикнух: »Госпо же Богородице не остави ме!« И со тим гласом изађох од црковне припрате хитро идући ми.