Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Нити се ко ту богу моли, нити иде у цркву... — Јес̓, богме, господине, право кажеш! — гракну они око њега. — Ено, знам ја пре... Дође ти на сабор код цркве сваког празника тушта света.
— Јес̓, богме, господине! — опет гракну Вучевчани. — Био сам баш млађи писар код покојног Вула Ивића, капетана. Кад се вратимо тако са сабора — носе два
Није нама вајде ни од проте ни од литије, него де да ископамо ми оно нахоче из нашег села!...« Одмах ти, болан, гракну село, те ко будак, ко мотику, ко пијук, ископаше га и однеше, те укопаше чак негде крај Граца под обалу и, хвала богу,
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
који наздрави „црквеној попадији”, али Крста Замлата истеже шамаром и састави га са земљом, а увријеђени народ гракну: „Удри, посветила ти се!” Све иде добро и сви се добро надају.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Женске приступаху да му љубе руку, али се он брањаше. Најзад стари бан гракну: — Хај’те, женске, напријед! Милице, Анђе, Горде, Киће, хај’те дома!
Домаћи бјеху се примакли и збили иза домаћина. Милица држаше братанића. Кнез, раздраган, обазрије се и гракну: — А-ну! А-ну! Види их само! А вечера! Ђаво ви вечеру позобао!
Народ гракну: „Ето сад владика прима благо од Русије, па доста и њему и нама!“ Сад, послије овога несрећнога рата, није ни мислити
Јанко се опрости и врати се. Затече кнеза пред кућом гдје поправља седло. Драгић посматраше што дјед ради. Кнез гракну: — А камо те већ, грдове мој!? Дошао си синоћ, а ја те сад видим!
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— А је л жив мој Радоја, моја весељачина? — опет гракну путник ширећи се на улазу у двориште. Тек сад се дједове очи нетремице заковаше за придошлицу.
— Бранко Ћопић. — Аха? — гракну он као да је чуо богзна какву страхоту. — Година рођења? То већ нисам знао, није знао ни мој дјед, па им поможе стриц
— Аха, добро што ми то помену! — гракну Рожљика. — Имам ја управ нешто за тебе, само да добро платиш. Рожљика донесе из амбара велику гранату од хаубице и
био неки фашиста који је ишао на Москву исто као и Хитлер данас, и тамо надрљао, па се устобочи у мјесту и зачуђено гракну: —Пази, молим те, и сад ја каву да јој набављам, швалерки Наполеоновој!
Још само комесар говор да одржи. — Охо, Сајане, оде ти у пјеснике — изненади се командант. — У пјеснике! — гракну Џакан. — То је некад била твоја занимација. Моли ти бога да ја не дунем у четнике, у банду. — Ено га сад!
— Ово је муниција за мене, ораси. — Аха, ту смо! — гракну чича злурадо. — Пљачкаш, је ли? Будемо ли тако почели, оде наша борба дођавола. Пропашћемо док оком трепнеш.
— Да си ти мени жив и здрав, макљао сам се ја ради њих једно десетак пута, да се све прашило! — гракну митраљезац. — А опет си спреман да дигнеш њихове орахе, а? — Спреман у свако доба.
Старица одједном живну, усвијетли очима и побједнички гракну: — Аха, нек ми сад кажу да га нема. — Кога то, бако? — Кога! Милог и драгог бога, мој синко.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Свршиће се. Али нико неће знати Шта све с нама паде у отменом болу, Ни кол̓ко се чезне, ни колико пати, Пре но гракну вране у пустоме долу.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Солдат се још боље приби у нугао. „Ха, Милице, луч ужди!“ гракну сердар, па настави: „Добра ви срећа — и вама на добро дош’о, соколови моји!
Ђакон их прекиде свијех, па гракну: „Немој Господару!... А што! оваки соколови, шта је то њима: „Припртише торбе обрамнице, „Претурише струке
„Тата, тата!“ „А, урте соколови!“ гракну он што је икад боље могао, а знамо већ како је могао да виче. Рањеник јаукну. „Тата мој, нека!
“ „Нека их! Добро дошли. Наша је кућа вазда пуна бивала овога дана, па ће и посада, ако Бог да!“ „Камо сте ви!“ гракну сердар, улазећи пред њима. Бјеше их шестина, све људи виђени и лијепо одјевени.
„Ха, весело, весело!“ гракну сердар, да је свијем у ушима зазвонило. „Сједајте љуђи! Камо ви женске? Јоке, остави причање сад, намјести овим људима
То је учињено у трен, као за опкладу. „Ха, ножеве, ножеве амо!“ гракну Пејо. Стана хитро дохвати са оружнице јатаган, па га даде рођаку, а Петар Цеклињанин извуче свој, па га даде Луци.
“ „То је једна! Чујте сад другу о Цуцама!“* „Некате љуђи!“ гракну сердар. „Ја се, богами чудим у што сте јутрос ударили!
о-о-о сердару!“ дозиваху његови браственици са свију страна, таман кад он из авлије. — „Ето ме, браћо, ха момачки!“ гракну он. — „А да како! зар ћемо ми најзадњи!“ одговараху они.
„Вечеру доносите!“ гракну сердар. „А по вечери пићемо, пјеваћемо, играћемо, као коме је весело срце. Весело! весело, дјецо!
“ Домаћи се згледаше и „поразговорише очима“, па сердар гракну: „Ај’ да се лијеже, по ноћи је превалило, ја мним ... Сјутра ћемо знати је ли баш ускок Јанко или је: Јо-јо-јо!
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— Не крадем и не варам! — љутну се, а карта му под језиком не би ли га срећа посрећила да му баш та притреба. Гракну орао и окрену се да види шта га то у леђа пуцну. Варалица испљуну карту и пљесну руком: — Добио сам! — Видим!
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Лишће пада, мукло гавран гракну лугом, Мрзовољно сунце У таму се зави; Ми рекосмо: ''Збогом!'' хладно једно другом. И уз отмен наклон ти коленце
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— запријети Стриц. Николица забринуто погледа уз дрво и замишљено чупну носић, па се истом нешто досјети и гракну: — И моја ће се Жуја оштенити, па кад ли штенад заокупе твоју дјечурлију!
„Репоње“се зачуђено згледаше. Стричев дјед Алекса гракну као врана: — Па мој унук сваки дан порани још прије сунца. — И мој Ђоко увијек одјури трком, све се за њим прашина
Јованчетов отац, и нехотице, с поносом избаци: — Пази само мога хајдука. Не да се тај. — Има и право дјечак! — гракну Николетина. — Данас те туче овај, сутра онај, удри, удри, док најзад не заборавиш да си човјек. У вола се претвориш.
У вола се претвориш. — Де ти, де, Никола, само ти буни. Могао би се кајати. — Охо-хо, плашиш мечку решетом! — гракну Ниџо. — Дај брзо пуштај те дјечаке па да се иде кући. Нијесу дјеца ни ручала. Хајде, развезујте!
— Учитељица Лана рекла нам је неки дан да си ти добар човјек и право велико дијете. Пољар весело гракну: —Аха, јесте ли чули! Па да, добар човјек. Видиш ти како ви имате паметну учитељицу.
— Побјегли од усташа — одговори Јованче. — Баш сте јутрос погодили гдје ћете да побјегнете — гракну Николетина. — Сваки час усташе могу стићи овдје. Чујете ли само?
— Ехеј, шта ти је то? — гракну пољар Лијан. — Како шта!— радосно повика чича. — Испраћам унука у војску, ваља то прославити.