Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
(човек који обмањује народ лепим речима) гогофил — онај који воли речи — гог голавер — непоуздан млађи човек гран — зрно гранда — велика гривоња — коњина, ђаво гроница — свињска болест, врста ангине гуд, сер — добро, господине
Црњански, Милош - Сеобе 2
То му јако отежава главу. Такви коњи не вреде много и рано цркавају. Тако су се, до вароши Гран, фамилија Божич и Исакович разговарали. Затим су ћутали и зевкарили.
Затим су ћутали и зевкарили. Тек после дуге вожње, увече, коњушар поче да виче, и показује Гран, који се био појавио, у даљини. Сунце је тек било почело да залази, а Божич је био заспао.
свом путу из Будима у Беч, мајор Јоан Божич, са женом и ћерком, у пролеће године 1752, прву ноћ провео је у вароши Гран. Ноћио је код једног сербског комерсанта, у сербској вароши, испод рушевина тврђаве у Грану.
да није потребно да јој говори, као што јој је придиковао онај шокачки свештеник, на оном пропланку, на путу у Гран.
разговора са госпожом Евдокијом, Исакович је био сасвим изгубљен, као после оног доживљаја, са њеном ћерком, на путу у Гран. Муцао је кад су га нешто питали.
све било тако чисто, уређено, пуно неких стаклених судова, књига, карата на зиду, да се Павлу чинило да се вратио, у Гран, у апотеку, Хернхутеру.
пртљага, у вароши Раб, Исакович је имао чудно друштво, и умољен је, церемонијално, да повезе са собом, до вароши Гран, два францескана, који су му се клањали. Нико, у оно време, на друму, такве молбе није одбијао.
Са тим францесканима Исакович је путовао до Грана. Од вароши Гран, до Будима, путовао је мирно. Сам у колима. Прилазећи Будиму, био је жељан одмора, тишине, после свега што је у Вијени
Будим, Гран, Темишвар, Липа, Сента, биле су битке оне прве армије, победе читавог њиховог национа. Последње, после сто година –
Венецијански амбасадор, у Вијени, био се, те јесени, још више, забринуо, а исто тако и провидур Венеције у Котору, Гран Антонио Моро.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Да, само ја сам патетичан, ноћи је свеједно. Побеснели коњи споменика на Гран Палеу хоће да скоче доле. Пода мном, дубоко, у земљи, испод Сене, јуре возови, а крај мене пролазе загрљени парови, и
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
1 ЖИВКА: Кажу да ви знате сва правила... како да кажем... НИНКОВИЋ: Правила отменог друштва; л бон тон ди гран монд2. О госпођо, отменост, то је готово атмосфера без које ја нисам кадар да дишем; отменост је моја природа.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— О Но... но... маладе — и она одречно маше руком. — Гран... гранд... бун ѕаптé. Живадин се прави усиљено озбиљан, па вели: — Шта ти мене правиш болесним.