Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
(шпорет) — штедњак средотежа — средина струна — као болест; померен желудац; иначе, длака од коњског репа или гриве.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Њена је коса била дигнута високо, францески, али јој је падала за врат, као клупче црне гриве. Кад поче да га љуби, у тој полумрачној соби, Исакович осети како му се мути у глави.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
За главом јој од бисера лале. Ја јој дадох коња провађати, Она коњу тихо говораше: “Ој дорате гриве позлаћене, Је ли ти се господар женио?
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Рукама запушио му и очи и уши. И гризући га испод гриве, за вратне жиле, тако је силно алата уједао, да је овај појурио и у скоку прешао ту пољану.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Ту су мајци танки разговори. Ту се, Мујо, осолити нећеш. Ћор-бег сјаши, Мустај-бег узјаши, Док дорату гриве отпадоше. Удовици, нане, магла пред очима, А дивојци, нане, сјајна мисечина.
Далматинце и Хрвате“ (Вук) шикли — украшено шљокама или варком шиник — врста мере (од 10 ока) шише — ждребе ошишане гриве шклопац — отеклина на човечјем телу; плик шљепарија — епархија штакара — рода штенац — штене штрк — рода шуба —
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
— Стани!... Стани мало. Шкрипа замре на дну бубних опни. Коњи фркћу, тресу главама. Гриве гребу очи. Језа гусне крв. Неиздржљиво је. Раскопчава горње, последње дугме капута. — Знојави су ми коњи, господине.
“ „Боље да буде висок.“ „Право збориш. Газдински хлеб једе. Не ваља да је коњаник мали, па да се не види од коњске гриве.“ На кога ли ће, боже, ово дете да буде високо?
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Зато Томча алату рукама покрива очи и уши, док га по врату сулудо уједа: „И гризући га испод гриве, за вратне жиле, тако је силно алата уједао да је овај појурио и у скоку прешао ту пољану.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Стари Ђурађ, забринут за живот свога јединца, обраћа му се као што би се обратио човеку пријатељу: Дору седла, испод гриве љуби: „Ао доро, врло добро моје! Доста ли смо, доро, војевали, из Турака робље изводили, од Турака глава доносили!
даћу му ћердан испод врата, један ђердан од жутих дуката, а други је од б'јелог бисера, плести ћу му коњу усред гриве, нека диче краљеве сватове“.
“ То се Ђурђу на ино не може, свог му добра дору оседлао; дору седла, испод гриве, љуби: „Ао доро, врло добро моје! Доста ли смо, доро, војевали, из Турака робље изводили, од Турака глава доносили!