Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Тек, свакако мислим да ће ми данас доћи; него ти, мала моја Грлице — тако су ме сви у кући звали — отрчи до Симе бербера, пољуби га у руку и реци му да донесе своје маказе и бријачице
Ил’, можда, зато да њиме бол привијемо? Моје су сузе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. „Хајде кући, Грлице!“ рече ми тужним гласом добра тетка... „И онде ћемо плакати!...“ додаде, јецајући...
Узе столицу, мету је до очеве постеље, наже главу на његов јастук и тихо јецаше: „Сад немам никога, Грлице моја! Он је умро...“ И она ме је, јецајући, загрлила и љуљаше ме сетно на своме крилу.
„Ненад је“, вели, „и у овој колиби било срећних дана!... Али их ти, Грлице моја, ниси упамтила: давно је како је срећа прекорачила праг ове наше кућице да се више никада не поврати...
Тек кад пође кући, и кад сам га ја до малих врата испратила, погледа ме својим великим грахорастим очима: „Грлице, ала си нарасла!... Та ти си већ велика девојка! Па што те тетка не пушта у коло?
Он ме погледа, пун саучешћа, па онда стидљиво, чисто и не гледајући ме, рече: „Па, ево, ја да те учим, Грлице!“ „А куд ћу ја међу онолике газдачке девојке? Оне све у свили, а ја?... Ја сам сирота девојка, без оца и мајке“.
После ме помилова по образима, па ми умиљато, чисто тепајући, проговори: „Грлице, ала си лепа!...“ Осећала сам како му рука на моме рамену дркће...
„Добарвече, Грлице!...“ протепа Алекса својим звучним гласом. „Ето, отерао сам коње у ергелу, па тек се мислим: баш ћу да прођем поред
Одавно те нисам видео!...“ Од подне до поноћи!... Та то је читав век заљубљенима!... „Помакни се мало, Грлице!“ вели он, седајући до мене на клупу. Ја бих хтела даље да идем, али ми колено клеца...
Он баци свој дугачки штап и улар на земљу, после се окрене мени, па ме само гледи. „Грлице, ал’ си дивна!...“ После ме узе за руку. „Ја те љубим, Грлице!...
„Грлице, ал’ си дивна!...“ После ме узе за руку. „Ја те љубим, Грлице!...“ Ја оборим очи доле, а бела кошуљица ми се тресе на узбуњеним прсимо. „Теби је зима, моја мила Грличице?...
Тетка забринуто гледа у последњу врећицу брашна... „Грлице“, вели, „још који дан, па нећемо имати хлеба!... Ено, гледај како говеда скапавају од глади: тако ће и сиротиња падати
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Маховина је блистала у сунцу. Грлице су певале у грању. Мирисале су јагоде. Народ је изабрао за судије једног старца са седим власима који је био мудрац,
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— Певали смо ми и ову — дира је поп Спира па запева: О, незлобна голубице, Невина моја грлице! Како тихо ти почиваш, И конечно не чувствујеш Бол сердца мог! — Та иди, молим те! — љути се гђа Сида. — Па тек ова!
О, врат’ се, снаице! Гле друге дар ти носе; Од ружа гнездо, красно, у гнезду гучу јасно Две сиве грлице! Не слуша лепа Јула, Већ белом руком маше, За њоме вес’о јаше Тај женик невера.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Госпожа Евдокија се насмеја на то, мукло, не као њена ћерка, сребрно, него тупо, као кад грлице гучу. Капетан је, каже, сасвим други човек, него Божич.
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
РИНА (падне му главом на раме): Ах, Миле, ја сам тако несрећна, тако несрећна. МИЛЕ: Али зашто, грлице моја? РИНА: Нећеш веровати кад ти кажем... И ја још не верујем, нећу да верујем, не могу да верујем.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Девојке за удају, понекад, у коси носе задевен цвет, а некада су носиле на глави перце од голубице или грлице. Дугачка коса и ови украси несумњиво су еротски симболи који, поред естетске, имају и функцију појачавања сексуалне
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
песмама он је идиличан и пасторалан, опева зелен луг, славује који »прижељкују« цветне ливаде, »свилене јањце«, грлице које гугучу, дивне пастире који »вију песму уз врулу«, лепе и заљубљиве пастирке које чежњиво уздишу, бледи месец који
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
У хладу великог дрвећа одмарали се Адам и Ева. У грану по џбуњу, свуда око њих гукале су грлице, цвркутале свакојаке птице, а по шареном шљунку весело су жуборили потоци.
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
Па онда лицитације, интабулације, процене, прописе, забране, преносе и уопште такве ствари. Све ћу те грлице сад да хватам на „кратак позив” са три црвене штрикле.
Све ћу те грлице сад да хватам на „кратак позив” са три црвене штрикле. Па кад ми дође, а ја тек: „Е, грлице моја, ти канда имаш неку процену, а?
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
пепео Брашно ништавила Претвара се Иза мојих леђа у шугавог пса Испред мене у жар птицу Говори ми истину иза леђа Грлице Ти си прави нагласак умрле нежности Начини зору од нашег умора Мирис је време које је поседовао цвет Ал нереч
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
ГЛАВАШ: Ну, момци, здрав’ оданили! Има ли гдегод нешто од лова? Или је гора тако оскудна Те нема срне или грлице, Па већ у крило јадне буљине Фишеке ретке глупо харчите?... (Гледа Исака.) А ко је ово? Шта тражи ту?
Отвори! (Лупа на врата.) Спасо! (Опет лупа.) Све немо, ћути!... Ал, шта је то? Срце ми стрепи, страх ме спопада, Грлице! Спасо!... На страну шарке! Ни кући мојој не дам окове! Нек’ пршти ремек црног Цигана, Рђаве браве, шарке, јексери!.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
О врат се, снахице! Гле, друге дар ти носе: Од ружа гнездо красно, У гнезду гучу јасно Две сиве грлице! Не слуша лепа Фемка, Већ белом руком маше, За њоме вес’о јаше Тај женик невера.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Причиња ти се, Веруј, грлице! А то су добри људи, добри сви, Шуловић, Мићић, — а и Вуксан је, — А што за Орловићем жале?... Хм!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
описују се разне витешке игре: трке на двоколицама и пешице, рвање, песничење, борбе копљем, бацање колута, стрељање грлице, а цела Илијада испуњена је најразноврснијим мегданима.
Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ
га неке страже Опалише и убише Ником није било жао Мислили су да је зао ГЛАВА МИ У ТОРБИ КО ДВЕ ПТИЦЕ Ко грлице Гладне ми вилице Ко два коса Лете испод носа Ко две ласте Апетит им расте Ко две вране Хоће да се хране Ко