Црњански, Милош - Сеобе 2
То пише на росијским картама, до XИX века! Нигде не пише Ћурчија, Шијак, Ађански, Јанкович, Видак, Гаја, Груја, Кузман, Радак! Имена појединаца се не исписују на карте: Године су пролазиле и живот се настављао.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Таква имена су: Грд, Грдан, Грдман, Грдоња, Гадић, Гнусан, Грубадин, Грубаш, Грубиша, Груја, Гад, Грозо и сл.⁸⁵ На први поглед, чини се врло чудним како могу родитељи својој малој, тек рођеној деци давати тако
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Са стрепњом ишли смо лагано, ослушкујући шум граната кроз ваздух. — Бого мили, ала грокће — проговори поднаредник Груја. Са једнога узвишенога таласа земље угледасмо топове оне батерије. Људи се беху склонили у заклон.
Сагибамо се од страшног праска и вијамо бесциљно, као звери кад их прогоне. Коњи дрхте, а и ми смо усплахирени. Вели Груја: — Кад бих знао да мене гађа, умео бих да се чувам. Кад овако обасипа, човек да изгуби главу.
Војници нешто вичу и машу рукама, сигурно да се склонимо. Зачух како Груја викну: — Која је батерија? — Дринска... Бежите!
четири, а у ушима нешто писну од страховитога треска, као да се брдо проломи. Несвесно затегох дизгине, док Груја протрча и викну да бежимо лево. Опустих дизгине, коњ опружи врат.
Дохватих га за дизгине и пођох трчећи низбрдо. Груја ми је јурио у сусрет. Шта је са вама? — Он скочи са коња, и поче да брише прашину са мога одела.
Онда изненада скочи на Грују и дохвати га рукама за гушу. Ја прихватих дизгине његовога коња. Груја размахну снажним рукама, тресну га о земљу, у магновењу скиде пушку, и упери је у груди безумнога човека.
А онај испусти страшан крик, и, дижући руке, повика: — Не, Бога ради! Груја спусти пушку, али га је нетремице посматрао...
Узјахујући коња, Груја каже: — Славу му, остадох читав горе, а овде замало да настрадам од овога лудака. Командант је отишао са онога места
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Ух, ала вужди као мечка! — вели ордонанс Груја, који лежи испод земунице. За брђане војници кажу: кевћу као пси. Рововци грокћу. Пољаци праште. Хаубица грми.
Русија је закључила мир. Румунија ступила у рат кад смо ми изгубили земљу, и пропала. Што рекао поднаредник Груја: „Налетела као будала на барутану“... Ми се лагано топимо, а попуне ни с које стране.
— Пази на маглу! — добаци неко кад сам пошао... Поред мене је био поднаредник Груја, који је у торби носио моје ствари. Прешли смо преко врха и упутили се благом косом.
Са стране се виде снежни језици, са којих отичу потоци шуморећи. Прича ми Груја да је једнога оваквога дана ишло муниционо одељење баш овом стазом. Магла се наједном дигла.
— Не види се сад од магле, али ту се негде налазе побијени коњи. Док ми то Груја прича, ја сам и нехотице погледао лево и десно, где бих се у случају потребе могао да склоним.
— Чини ми се, магла се разређује. Пожуримо! — рече Груја. Валови магле промицали су покрај нас. Разреде се, затим се опет згусну. Обузе ме немир.
Од неког лудог страха притрчао сам Груји. — Ваљда нас не виде, неће, неће — вели Груја, али некако сумњиво, бојажљиво. — Ипак, да потрчимо.
Неко упита: — Остадосте ли живи? — Са вама беше још један. Освестио сам се мало, и онда се окретох да видим где је Груја. Што ли је застао? Испрекиданог даха замолио сам оне војнике да виде зашто је застао. Двојица се дигоше.
— рече један. Окренуо сам се. Она двојица носила су Грују. Притрчао сам. — Ништа, ништа, не брините — теши ме Груја. Али по тамним колутовима испод очију и дубокој бори између обрва, видело се да много пати. — Јеси ли рањен?
— Ево овде! — један од војника показа на чукаљ ноге. Вилични мускули су му подрхтавали. Груја се грчио и стезао песнице док су му одмотавали увијаче и скидали цокулу. Чарапа је била натопљена крвљу.
Чарапа је била натопљена крвљу. Нађоше једнога болничара, који поче да му завија ногу. Груја се ипак исправи и поче да окреће главу као да нешто тражи. Онда скупи очне капке и главу завуче у рамена. — Лакше!
— Лакше! — проговори болним гласом. Ја сам му придржавао главу и миловао га по коси. Са напором сам задржавао сузе. Груја снажно уздахну и проговори: — Где је она торба?... Подај господину потпоручнику.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Али, без иједног јаука, пао је избоден бајонетима. Поднаредник Груја каже да су пешаци тада хладно изишли, као да су пиле заклали, и изгубили се у мрачној ноћи.
Онда командант нареди поручнику Луки да појаше и одмах доведе лекара. Поднаредник Груја нам вели: — Оном чичи се никако не свиђа овде, стално је нешто гунђао.
Трговац махну главом, и журно пође излазу. — Ордонанс, задржи га! — Назад! — испрси се на вратима Груја. — Господине поручниче, еве га шећер — појави се Исајло, вукући једва пун џак шећера. — А шта је ово?
Даље немамо више куд. — Зар Арнаутима и Бугарима у руке! Зло ћете се провести! — опомиње их Груја. — Лако је вама... О вама се води рачуна, али о нама се нико не стара — одговара један паметно и отресито.
Заустависмо коње, са којих је одилазила пара. — Свршено је, господине потпоручниче — проговори Груја. Вране и гаврани загракташе над нашим главама... Са десне стране била је једна кућица.
Е, светога ми Петра, док је Ђуру на рамену глава, неће они закорачит у ову земљу. Груја се само болно насмеја и тужно климну главом. — А што, јадан!... Ти се мени канда подсмијеваш.
Затим се окрете мени: — Каже, да склони само робље. — Какво робље! — зграну се Груја. — Ма жене. Женску чељад називају робље. Чујемо неко клопарање, тумарање уз дрвене степенице, и онда се све утиша.
— Ко дава, браћо, ово у оваквој пустињи! — вели задовољно поднаредник Груја. А Џамић, редов, убацује још снег у топли чај, не би ли му више испало.
Донели су најзад однекуд и хлеб. Али на свакога војника по осмина само. Обрће Груја оно парче хлеба и вели: — Ово, бре, нема ни за један зуб.
— Ала, мајко моја! — вели задивљен Груја. Са нама стоје и неки пешаци. — Кажу, господин потпоручник, да је слано? — пита један. Ја потврдих.
— Пих... као пресолац! Он испљува воду. Ама ти не би био „репоња“ кад не би свашта лизнуо! — смеје му се Груја. — Вала, поднаредниче, свакојаке сам „манџе“ за време рата пио и јео, па ка велим, да пробам и морску воду.
— Кад настаде она гужва — прича поднаредник Груја — ми утрчасмо у магацин. Бомбе почеше да пуцкетају, а Џамић вели: „Добро би било да се сада снабдемо.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Писну дете кано гуја љута: „Јао бабо, посеко ти руку!“ А беседи Новаковић Груја: „А не бој се, Стево, чедо моје! Крв не иде из бабине руке, него иде крвца из конопца“, Многобројни су и разнолики
главу калпак н челенке, један калпак, девет челенака, и десето крило оковано, а из њега до три пера златна, што куцају Груја по плећима, — ваља крило хиљаду дуката; донесе му свилена појаса, и за појас двије даницкиње, обадвије у чистоме
главу калпак и челенке, један калпак, девет челенака, и десето крило оковано, а из њега до три пера златна, што куцају Груја по плећима, — ваља крило хиљаду дуката; донесе му свилена појаса, и за појас двије даницкиње, обадвије у чистоме
Сједе Грујо на меке душеке; но да видиш паше брђанина! Одмах Груја задиркиват пође, завлачит му руке у пазухе; но се хајдук није научио, па се скочи на ноге лагане, узе пашу за бијелу