Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Сад се још више разређује, видим супротни брег као кроз неку копрену. Од неког лудог страха притрчао сам Груји. — Ваљда нас не виде, неће, неће — вели Груја, али некако сумњиво, бојажљиво. — Ипак, да потрчимо.
Али, хвала Богу. — Он повуче моју руку својим уснама. Тргао сам руку и пољубио га у чело. Груји навреше сузе у очи: — Хвала вам... господине потпоручниче...
Ето видите, сада се магла диже. Време је било да кренем и ја. Извадио сам новчаник и понудио Груји неколико десетица франака. Он је одбијао, али ја му ставих новац у џеп. — Нека ти се нађе.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Ишли смо пешке ка арнаутским кулама. Снег је шкрипао под нашим ногама. Ђуро се обрати Груји: — А грдни, ви побјегосте. Е, светога ми Петра, док је Ђуру на рамену глава, неће они закорачит у ову земљу.
— Па... — махну само главом, као да је хтео рећи: видиш и зашто ме питаш. Онда се обратим Груји, да га попне на кона. — Хајде, побратиме! — рече Груја. — Ех, кад бих могао...
— рече Груја. — Ех, кад бих могао... Приђе још један војник, и са великим напором га подигосмо. Предадох дизгин Груји, а ја продужих пешице. На једном застанку приведе ми Груја кона. 3апитах га, где је пешак.