Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
3. АЖДАЈА И ЦАРЕВ СИН: Вуку Караџићу испричао и написао Грујо Механџић из Сентомаша, за време заједничког боравка у земунском лазарету 1829, где су се обојица нашла враћајући се из
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
(У цара Тројана козје уши) приповиједао ми је и писао 1829 године у Земунскоме лазарету Грујо Механџијћ из Сентомаша*); 16. (Правда и кривда), 19. (Ђавоља маштанија и Божја сила), 20. (Побратимски дарови), 21.
Василије Јовановић кад је био учитељ, у Земуну дао ми је једну написану; 13. (Усуд) написао ми је поменути Грујо Механџијћ, а и Лазар Марјановић послао је једну од прилике оваку.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
И све другове. И сећајте се вашег Грује... Опрошћавајте... — Грујо, ми ћемо се опет видети... Он ме болно погледа. Очи су му биле пуне суза. — Са штакама се не иде на фронт...
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
душо, кумови нам; До њих седи јунак крилат, То је Реља од Пазара, — Он је, душо, стари свате; Девер нам је дете Грујо, — И њега ћеш тамо наћи: Војвода је Богдан јунак, Љутица му име даше, — И он ће нас дочекати; А Маргита
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Лука приђе следећим колима, али коморџија, и не чекајући његову опомену, поче да тера волове. — Грујо, ко застане, човек или животиња, убиј на месту и бацај у реку! — наређивао је гласно Лука да га сви чују.
У неких су шињели нагорели на леђима, а код Грује ордонанса изгорео цео десни пеш. Поручник Лука дира га. — Бре, Грујо, личиш ми на певца коме су исекли реп. — Вала, господин поручник, умало да изгорим ноћас.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
три нечовечна поступка, супротна хришћанском моралу и без иједне једине чисто властелинске црте, јер песму је срочио Грујо Меанџић из Сентомаша, из Бачке, где — како је Вук у Српском рјечнику записао — „зову и најмањег трговчића господаром“,
Сједе Грујо вечер̓ вечерати, ал̓ не може була да вечера, већ све гледа дијете Грујицу. А када је по вечери било, она простре мекану
А када је по вечери било, она простре мекану постељу; леже Грујо с булом у душеке. Кад ујутру јутро освануло, уранила Џафербеговица, те износи дивно одијело, и облачи дијете
Ти отиди у ризницу б̓јелу, те ти узми жутијех дуката, даји бакшиш младим Сарајлијам̓ кад ти стану лова доносити“. Оде Грујо у ризницу б̓јелу; лаком хајдук бјеше на дукате: накупио жутијех дуката у џепове и у чизме жуте.
Удовица рече Сарајлијам̓: „Чујете ли, тридест Сарајлија! Пазите ми роба драгокупа боље него Џафер-бега старог!“ Сиђе Грујо низ танану кулу, довати се помамна ђогата, па ишћера њега на чаршију.
“ Пак он пушта својега дората, а потеже сабљу оковану; доиста га достигнути шћаше, ал̓ му Грујо ни бјежат не шћеде, већ поврати бијесна ђогата, а потеже сабљу Џафер-бега, пак дочека Хусејина слугу, удари га по
док сам и ја твога доба био, могао сам тако ударити“. Оста Хусо ногом копајући, оде Грујо брдом пјевајући, и он дође својему Новаку; са стрицем се у образ пољуби, а свог оца у бијелу руку; ђога пусти у гору
баба научила, она узе дивит и хартију, те написа књигу на кољену побратиму Новаковић-Грују: „Побратиме, Новаковић-Грујо, како тебе ситна књига дође, одмах избер' из ваше дружине, побратиме, тридест младих друга, којино су као и
дође, намах викну у своју дружину; скупи му се тридест младих друга, сваки бјеше лепши од ђевојке; а поскочи челебија Грујо, па довати лака џевердана, оде право на Грахово равно. По акшаму стиже у Грахово, а пред кулу Милутина кнеза.
Кад опази дилбер Иконија, затвори се млада у ризницу; Грујо оста на бијелој кули чекајући пашу брђанина. Мало било, задуго не било, ето паше уз бијелу кулу, пред њим иде Милутине
бијелу кулу, пред њим иде Милутине кнеже, и он носи вењер и свијећу, а за пашом тридесет делија; пресрете их Новаковић Грујо, љуби пашу у скут и у руку, он Грујицу међу очи чарне, па говори Милутину кнезу: „Врат' се, кнеже, с мојим
Сједе Грујо на меке душеке; но да видиш паше брђанина! Одмах Груја задиркиват пође, завлачит му руке у пазухе; но се хајдук није