Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Онда изненада скочи на Грују и дохвати га рукама за гушу. Ја прихватих дизгине његовога коња. Груја размахну снажним рукама, тресну га о земљу, у
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Упутим се управ к родитељском дому, пред којим нађем у глубокој старости стрица мојега Грују. Познамо се и поцелујемо. Кћи стричева, коју сам при сиси оставио, она сад домаћица и с[а] сином великачким.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Враћао се са осматрачнице. Магла се нагло дигне, угледају га и убију. Да не би лутао, поведи поднаредника Грују, он је пролазио тим путем. Кад стигнеш, јавићеш се командиру јуришне чете.
Забринуо сам се за Грују. — Ми чусмо кад припуцаше пушке, и угледасмо двојицу горе код камена. Али наиђе магла. Онај је вероватно настрадао.
Али наиђе магла. Онај је вероватно настрадао. Бугари имају нарочите стрелце, који вребају. Ја се дигох да тражим Грују. — Наћи ће га она двојица. Не брините. А ако се магла дигне, не може му ни Бог помоћи. Гризао сам усне и ломио прсте.
— Ето иду! — рече један. Окренуо сам се. Она двојица носила су Грују. Притрчао сам. — Ништа, ништа, не брините — теши ме Груја.
— Не брините — говорили су готово углас, и усрдно прихватише Грују, да га принесу ватри. — То је дужност наша. Ето, и ми смо га извукли одозго „брез“ паре.
— Куда треба да идем сада? — Ево, ја ћу ви покажем — рече један од оних који је снео Грују. Била је то некада густа шума. Сада су остали жалосни остаци искиданих, или зацепљених стабала.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
ноже довуче до бабе, оберучке једва подигнуо, па повуче ноже по конопцу, те пресече на руку конопце, посеч' Грују по десници руци; из руке му црна крвца пође. Писну дете кано гуја љута: „Јао бабо, посеко ти руку!
Кад ђевојка баба научила, она узе дивит и хартију, те написа књигу на кољену побратиму Новаковић-Грују: „Побратиме, Новаковић-Грујо, како тебе ситна књига дође, одмах избер' из ваше дружине, побратиме, тридест младих
Кад ђевојка књигу написала, навришко је Грују оправила. Кад хајдуку ситна књига дође, намах викну у своју дружину; скупи му се тридест младих друга, сваки бјеше
хаљине, а Грујица намештат душеке; кад се паша с рухом одлакшао, а он паде на меке душеке, па говори Новаковић-Грују: „Сједи доње, дилбер-Иконија, да преноћиш са мном у душеку, па ћеш бити млада пашиница“.
Ал’ ето ти Милутина кнеза, и он носи шест стотин’ дуката, те их даде челебији Грују: „Нај то тебе, мој посинче Грујо! Пола тебе, а пола дружини, што сте мене у невољи били!
“ За њим иде дилбер Иконија, она носи тридесет кошуља, те дарива тридесет хајдука; побратиму Новаковић-Грују, њему даде златна бошчалука, и даде му од злата челенку, па их здраво натраг повратила поочиму Старини Новаку; њему
бакарлије, а из руку тамбуру одбаци, па десницом за мач приватио, а љеваком вранцу за дизгене, па говори Новаковић-Грују: „Ближе к мене, Новаковић-Грујо! Ближе к мене, да се ударимо, каио сам мејдан дијелити, и ђевојку сабљом, одвојити!