Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Тић је само, тић у гушти, Сред гњезда се збуни свога, Са поода ненаднога. Но да л' зрно то запишта? Ветар, ветар, опет ништа.
Тако и ја друга мога Немам овде миленога, Тако ја ћу увенути, Остаљена погинути. Али шта је то у гушти, Шта овамо тако шушти, Боже мили, Боже драги! Ево, ево, ево драги!!