Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— А у овој прилици триба се ситити још двају њиови другога, од који је један у животу, а други у божјем двору! Дакленка, прид душу и за покој покојнога Ловрића! — Амен! — запојаше сви. — А за здравље Чимавице, ди год бија! — Живија!
ајд! — па га одгуркаше пред мађупницу, гдје слуге изваљаше једну бачву, отприлике петнаестачу, и увалише га у њу. — Дакленка: оп! — викну Дундак. Букар промоли главу. — Доли! Доли! — вичу сви. — Чучни па: оп! — Ја би ништо рекâ!
— Ти си се понашâ кâ прави човик! — рече први Тетка — и ја ти зафаљујем! И сви почеше хвалити Вртирепа. — Е, дакленка шта ћемо садак? Јево већ дванајст ури. О официјама и другим службама не може бити ни говора.
— Дакленка си се ипак побринуја за ручак, вридни наш Грго — вели Блитвар. — Евалај ти га! — А шта ће се, дуовници! Божја је воља
А знаш ли ти да ће данас бити на ручку најмање двадесет редовника и провинцијал? — И провинцијал!... Ама, дакленка је умра гвардијан? — Није, него ће чекати докле ти устанеш — вели Бујас.
Па се Бакоњи ражали видећи мају сиједу, погурену, крезубу, и он дубоко уздахну... — Дакленка, кад велиш да му се најавим? — пита отац. То трже Бакоњу из снијевања. — А? Стрицу да се највиш?... Никако!
— Ти си иска двајест, знајући да то доноси пет. То се већ разуми! Сад, дакленка, можеш ићи, и поздрави мају, и Антицу, и Марију, и Јозицу, и Рока, па и стричеве... Збиља, шта они раде?
покојни стриц Јурета, бог да му душу прости, мога свакога трена мињати глас, те би се ти заклеја да чујеш пуно људи... Дакленка, ми запали иза дрва, па покојни викну: „Стој!“ па ондак: „Стани! стој! стан!...
— Ако ћете ми поклонити мало-помње да вам проштијем мој спив — рече не дижући очију. — Дакленка, чујте: „Зафална писма господину, који нас је избавија од великога зла, кад је бија поаран манастир.
Али ја то нећу, јер држим да се бог служи с вамикарце да ме куша и да ме педипше. Дакленка, нека буде његова воља! Али, нас двојица не можемо више заједно.
Богат човик. Можеш замислити записује двадесет миса! Дакленка каже: „Нисам се још исповидија, али желим да се исповидим!“ „Па ајде, брате!
Ајде, Брне! Ајде, Пјевалица с нама на ракију. Ајде ти, Иве, затвори стричеву камару... Дакленка (настави, пошто затвори врата, те претече пренераженога Брну, који хоћаше да њешто заусти), ово ти је чувени ликар