Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
бацили у подрумче и кад се Крушка са Иваном и Маринком врати у своју одају, промоли се иза шумице, што је близу хана, Девина глава... Он попрети руком, па се онда, прикрадајући, докопа шуме. Кипео је гневом.
И наста тајац... Минути су пролазили као вечност. Станку је лупало срце... Са стране се размаче шибље и промоли се Девина глава. — Ту сте? — упита он. — Ту смо — рече Станко, а глас му је дрхтао. — Које добро? — Па није баш ни добро...
— Сад иди, одмори се — рече. — Али ни речи о Турској војсци. Он се удаљи. Војводе прича Девина беше прилично у бригу бацила. По његовом одласку они оборише главе. Чупић, као да сам себи говори, рече: — Много!...