Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Крај мучњака стојао је човек, сав бео од паспаља. Станко га познаде и приђе му. — Добар вече, чича Дево! — Бог те чуо! Име му Глигорије.
— Молим те, чича Дево, где бих ја могао наћи хајдуке? — запита га Станко после поздрава. — Хајдуке? — Јест. — Хм!... хм!...
Одједном стаде и загракта. Из луга му се одазваше. Он пође неколико корака кад искрсну човек преда њ. — Ти си Дево? — Ја, Јоване. Је ли ту харамбаша? — Ту је... Дева се упути к њему.
— Да идемо сви!... — Сви нећете!... Нису вредни да на њих крећем сву моју чету!... Је ли, Дево, колико Турчин има пандура? — Десет. — Десет и два дванаест... четрнаест... добро! — рачунао је харамбаша.
Не дај му да налети!... — Добро. — Спремај се! — викну харамбаша. И док длан о длан, све је било готово. — Дево! — Чујем, Срећко. — Попа ми поздрави... и... пазите... — Не брини... Збогом! — Збогом! — рече харамбаша.
Па кад је тако, онда шта сам ја крив? — Не би био ништа кад би тако било. Али није тако. — Тако је. — Дево! Ходи овамо! — рече харамбаша. Дева приђе. — Чуо си шта Турчин рече? — Чуо сам, али Турчин лаже!...
Хајдуци се убезекнуше, јер Станко беше страшан. — Опремај се! — рече он. И док длан о длан, све беше готово. — Дево! — викну Станко. Али Деве беше нестало. — Нема га! — рече Ногић. — Онда, полази! — Куда? — У Црну Бару...
— Згодније је на друму заузети бусије. — Имате ли оружја? — упита Станко. — Имамо и сувише. — Онда, Дево, иди и јави Ногићу да га чекамо на Журави...
Искалио је срце, осветио се, сад је хтео мало славе... И окрете Подинама. — Је ли, Дево? — упита он. — А има ли колико Турака? — Богами, доста. Имају и свој шарампов; ископали ноћас...
— Онда... Ево вас осморица!... Ударите водом, допловите до турских шајака што су на оној страни... Ти, Дево, рече да имаш алат? — Ту је! — рече Дева, скидајући белу пртену торбу што је беше упртио. — Осам сврдлова.
Заврзан га диже увис: — Бог те дао ратару, сад си алат и ратнику!... Алал ти вера, Дево!... — И замаче с дружином у шибљак!... Ноћ се спустила мрачна... Облаци се разиграваху по небу као мрки вуци.
Кад се сврши битка, умијеш се као после вршаја, скинеш ђубре са себе, па спаваш сербез!... Је л̓ тако, Дево?... Дева је седео мало удељен од ватре и премишљао неке дубоке мисли.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Шета тамо, па шета и амо, Шета десно, па шета и лево, Још једанпут, још једанпут само, Амо, злато, амо, дивна дево!
Око сјајно, чарне миле власи! Обрашчића, усничица краси! Дево, дево, да л' ћеш бити моја! Злаћано сунашце гле већ плану, Бели данак земљици ограну — Срце моје, ти се без покоја.
Око сјајно, чарне миле власи! Обрашчића, усничица краси! Дево, дево, да л' ћеш бити моја! Злаћано сунашце гле већ плану, Бели данак земљици ограну — Срце моје, ти се без покоја.
И девојку дивна краса Смотри његов онде зор, Речи чу он слатка гласа: „Оди, мили, оди гор.“ „Грло ти је, дево, медно, Око сјајно — за ме не; За те ми је срце ледно, Јер за другу, другу вре.“ ДОЛАЗАК ДРАГОГА — 6/1.
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
Телом из крви твоје свете Бог, Оче, Слово оваплоти се изнад твари, Дево Маријо, којега моли да тела мога страсти угаси.
Мати Дево Богородице, Божијим просветљена Духом, Пречиста, свети пророци светим гласима проповедаху, јер у тебе Бог Слово изнад
Једина, једног од Тројице родила јеси у два суштаства, у лице једино видљиво, Дево, коме појемо: Благословен Бог! Песма осма Ирмос Седмоструко већом силом халдејски мучитељ љуто распали пећ
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
марта 1855. Твоје се друге купе, Ој, лепа дево ти, Рузмарин цвеће сваку Кити зелени. Под венцем и ти, млада, Дочека данас све, Али не као нева Свате кићене.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
то на данашњи дан Бездна бездну дозивље, Јер ја, будавши дубина Несвестице и неумења, Тебе зовем на помоћ, пресвета дево, Којано си пуна бездна бистроумнога, Да би ми помогла себе саму хвалити.
« И хоће да нас потопе те воде. Него с твојим предстатељством пресвета дево, тај ће поток прећи наша душа. Ових крвавих времена, свагдар пуних војске и боја и свакога немира, и не теку тако воде
Моли, пресвета дево, сина свога, којино је рад нас своју крв излио на крсту, да би ради источења његове крви, стала у нас та крв
Премудра и мужаставна жено, свагдашна дево, да буде та луна, њино знамење, под твојим ногами, и сатри рогове Тој варварској луни, каконо си сатрла
Пресвета дево, јако виде Јоан Луну под ногама твојима, да узрит и рог христјански, на покров твој уповајушти, попрану Луну ногама
Гледећи ми на њу та и рекох њојзи: »О, дево владичице рождшија плтију Бога слова, знам, ја знам, да није то лепо, нит је прилично мени једној злочестој прохојгори
радуј се обрадована, небу и земљи радованое жилиште, радуј се благодетна истинаго винограда нелажна мати и чиста дево! Радуј се благодетна непременаго божаства достојное вместилиште!
Заштеди дево, са својим ти поштеђивањем и с добрим произвољивањем со том ти честитом срећом којуно освем и пре твога прошења примаш
равно жилиште, радуј се благодатна, небеснаго класа нежњена њиво, радуј се благодатна истинаго винограда лозо, нелажна дево, мати грозд животни рождшија, радуј благодатна неизменаго божаства достојное вместилште, радуј се благодатна