Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Добар вече, чича Дево! — Бог те чуо! Име му Глигорије. Бог би их знао што га прозваше Девом; ако није зато што је вазда ишао погурен, те је изгледао мало грбав. Чудан беше то човек. Он је био... воденичар.
Хајдуци већ беху на ногама. — Пази! Опрезно само!... Илија! Ти ћеш заићи од честе са Девом и Јовицом, а Станко, Зека и Јован ће са мном. Само полако... Кад дођете пред сами хан, ви станите.
Станко нареди Ногићу да са дружином сачека ту или њега или Деву, па се с Девом крете. — Куда ћемо? — Поповој кући. Тамо су сви; и отац ти је тамо.
Опет се јело и пило... Пушка опет пушци није дала издушити. Сунце се већ спусти на заранке. Зека се само погледа с Девом. — Је ли време? — Јесте. Зека зовну Станка. — Побратиме!... — рече он. — Ми те остављамо! — Што?
Зека, Станко, Заврзан, Јован, Јовица... све се то грлило и љубило с Девом... Овај човек као да их задахну новим животом и новом снагом. Свако срце живље закуца...
До њега с десне стране стојаше Зека, поносит као бог, а с леве Заврзан, који брбљаше као врабац с Девом. Машао се чутурице, што му је преко рамена о кајишу висила, па вели Деви: — Хајде да пијемо даћу ономе на зеленку,
— питаше Станко Зеку. — Мора да је нешто паметно — рече Зека. Па заповеди неколицини те пођоше за Девом. — Притегните ви мало!... — рече Дева. Оде. И за неколико тренутака врати се. Сваки је носио по две кошнице у рукама.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Зато се и каже: „Девом мила, а невом гњила“. А у народној песми „Млада жали девојаштво“, каже се: „Дјевовање, моје царовање!