Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Охо, реп им љубим, алај су слатке! — Дедер, зашто си у џаку? — опет ви питате. Зашто, зашто! Ко ће то знати. Можда због тога што је из млина нестајало многих
— Дедер, брзо прореци! — узе да се врпољи мачак. — Из невоље се можемо извући само кроз рупу на овоме џаку, а ту рупу треба пр
— Тако је, тако! — заграја читава скупштина. — Дедер, браћо мишеви, ко ће мачкама звонце о врат вјешати? — упита онај ћорави миш.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— А знаш га навити, велиш? — Знам. — Дедер. Старац ме усједе на свој кревет, стави ми сат у руке и без даха се загледа у моје прсте.
Сјутрадан он га узе на претрес. — Имењаче, дедер се прекрсти. Најменик замота некакву шару између чела и трбуха, да је крст — вала није, чак ни шокачки.
одсутно прати игру пламена и гласно мисли: — Доћи ћу ја пред светог Петра, а он ће брже-боље из Ладице свој тефтер: дедер, стари, шта је с оним твојим Радојицом? Како шта је, рођо? Преслишај ти њега, чати ко из књиге, милина слушати.
— Олакша пјесма души како год окренеш. — Па нек буде и тако, али дедер ти мене поучи како да ми њега излијечимо од те будалаштине? Жао ми, браћо, младице, начисто увену грешно чељадешце.
— Ехе-хе, живјећеш ти нама још колико ти драго, а брату Сави шипак! — њакну самарџија. — Дедер брзо устај и тражи ону своју укопну ракију, нема теби још задуго пута на онај свијет.
— свеци, усопши раби божји — а онда, у таквој прилици, није далеко ни онај репати репоња, име му се не поменуло! Дедер да ми мало побоље ослушнемо шта овај ту бобоњи као баба из каце.
Хе-хе, у жандара бјеше мудра глава, ухватише Чаругу гдје спава. Мунижаба уврће брк и мученички пуше: — Дедер, Ђурајица, окини већ једном, теби та работа иде од руке.
Ваља нам спјевати пјесму за онога твог побратима, Перу Дошена, а никако не иде. Дедер ти, братац, потруди се, па да ти прогледамо кроз прсте за онај летак.
Он и нико други. Сад сам ја њему намирисао његову антидржавну душу. Дедер, Ђурајица, у подрум с њим, па нек тамо смишља што му драго, а ми ћемо се овдје потпрегнути да истјерамо ово наше.
— Гледаш само како ћеш што довући у ту твоју логу, па мислиш да је свак таки. Их, дабогда се распуко! — Па дедер, какве си се среће домогао у тој твој ој скитњи? — бобоњи кум брко. — Дај, пофали се.
— Дедер, шта то возиш? — Откупљујем ратни материјал — учено каже Циго само да би избјегао да помене старо гвожђе. — Аха, добр
— Па и Нијемац је пропао! — гракће Рожљика. — Него, дедер ти, ово нам је посљедња трговина, учини роду глас, поштено плати.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
— И ја мислим, — рече Грбо. — Молим те, господару, дедер уљези у ову кућу, па гдјегод је шупље промоли прст да закуцам клинце да ми не би Грбо побјег'о, јер ћемо га спалит у
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
СУЛТАНА: Шта? (Погледи око себе.) Гди сам ја, гди ме је ђаво довукао? Пу! Како смрди! СРЕТА: Ти не знаш гди си? Дедер, јеси ли навиксовала чизме? СУЛТАНА: Виксовали те пред варошком кућом, псино један, не видиш ти тко сам ја?
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Вук нам је рођак, опасан момак, свашта ће стати у његов стомак. ПРИЧА О КУПУСУ „Дедер, измисли нешто!“ — замолим своју машту, а она спремно гукну: „Купићеш, каже, башту, садићеш најбољи купус читаве ове
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
АГАТОН: Није друго, Танасије, није то друго. И за једно и за друго треба имати искуства и руку. А дедер, кажи ми га овде, међу вама, ко би био за тај посао? 'Ајде реци, је л' овај Танасије?
ТАНАСИЈЕ: Па не може, дабоме! ПРОКА: Ама, оставите се људи празних разговора да не губимо време. Него, дедер, Агатоне, да пођеш ти адвокату. ВИДА: Реци му да смо се ми овде уселили као фамилија; нисмо ми туђинци с улице.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Посилни, дајдер ону ракију... Ето тако, једино освежавајуће и окрепљујуће средство у рову... Охо-хо! Дедер, наредниче, натегни... Знаш, скотски живот проводимо.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Рђа га убила ко извоље'во, све ћу да причам, ка' што је било. — Дедер, очију ти! — Па ет', 'нако, кад но беше код нас капетан Иво, знате већ сви: рђа к'о рђа, ама и ми потеглисмо велики
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
(Чита даље у себи.) ДАНИЦА (доноси кафу и ставља на сто). ЈЕВРЕМ: Дедер, бога ти, кад си ту; прочитај, ево, ово! Нешто ми много замршено.
А, дедер, овај, преврни унутра. ДАНИЦА (отвори новине). ЈЕВРЕМ: Има ли што? ДАНИЦА (чита): „Русија”. ЈЕВРЕМ: Прескочи!
ЈЕВРЕМ: Откуд ти? ЈОВИЦА: Откуд? Отуд, наишао, нанео ме ветар! ЈЕВРЕМ: Седи! (Одлази десним вратима.) Данице, дедер још једну кафу.
Друго си ти дошао, ниси за коже. ЈОВИЦА: Ништа друго, него за коже! ЈЕВРЕМ: Е, па, дедер сад, немој да му кажеш! Па јеси ли Ти, бре, пио алвалук кад сам их продао?
ЈЕВРЕМ (подозриво): Могао би, не кажем да не би могао, ама дедер кажи ко? ЈОВИЦА (бајаги размишља): Могао би... Ето, Мита Арсић! ЈЕВРЕМ: Па је л' човек под стечајем?
А треба да знаш, господине мој, да је та нумера баш учинила да мени скочи нумера у овој вароши. Дедер, реци, ево, ти мени: који је то посао који би се могао свршити без мене? 'Ајде, реци ми?
СРЕТА: Ама, де, остави, тако је кад ти ја кажем! Е, па лепо, кад је тако, отићи ћу њему па ћу му рећи: дедер, дај кантар да измеримо то твоје народно поверење, па да га се ти, брате, пред твојим бирачима одречеш у корист
) Сто, двеста, триста, четири стотине... 'Ајде ову од пет стотина. Дедер, газда-Јевреме, потпиши ово! ЈЕВРЕМ (згране се): Које, море? СЕКУЛИЋ: Па ову меницу. брате, од пет стотина динара.
А? Е, мој брате, кад би све то било бесплатно, и ја бих био народни посланик, а не бих тебе пустио. Дедер, дедер... ево овде! (Ставља меницу на сто и показује му где треба да потпише.
А? Е, мој брате, кад би све то било бесплатно, и ја бих био народни посланик, а не бих тебе пустио. Дедер, дедер... ево овде! (Ставља меницу на сто и показује му где треба да потпише.
Нека мисле они у Београду, којима ти требаш. Платиће они то, ако ти не платиш. Дедер, дедер... ЈЕВРЕМ (потписујући невољно): О, брате!..
Нека мисле они у Београду, којима ти требаш. Платиће они то, ако ти не платиш. Дедер, дедер... ЈЕВРЕМ (потписујући невољно): О, брате!.. СЕКУЛИЋ (трпа меницу у џеп): Е, тако, видиш, па да се иде на посао!
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Ресимићеве чете, мрачан и забринут шета поред чете, лупка нервозно корбачем по чизми и редом посматра војнике: — Дедер, јунаци, ко ће драговољно у патролу? — Ја, гоооосподине, капетане. — Па увек ти? Он гледа у земљу.
„Дакле, дедер,“ веома нестрпљиво каже му председник, „ајде, Ђорђе, почни једном, немој даље да нас мучиш, видиш да се живи покувасмо
— вели он. — Како не би имало? Кад овде у овом магазину не би било, где ће? Имам финих бривача прве класе. — Ја. Дедер покажи све сорте. А он вади из рафа и услужно ређа на тезги.
И сељак обрће, окреће, заглéда, задуго заглéда, проба на длаци од руке. — Слушај, е знаш шта, газда-Ико? Дедер, љубаве ти, да ми галантираш за ова’ од два гроша, е дедер, душе ти. — За који? За овај? Зар за овај овде?
— Слушај, е знаш шта, газда-Ико? Дедер, љубаве ти, да ми галантираш за ова’ од два гроша, е дедер, душе ти. — За који? За овај? Зар за овај овде? Јок, не могу — брани се Икета.
— Бадава, пријатељу, што не могу, не могу, немој ме терати, част и поштовање. Зар ја мојим муштеријама? — Е дедер, славе ти; дедер, мој Ико!
Зар ја мојим муштеријама? — Е дедер, славе ти; дедер, мој Ико! И салеће сељак, наваљује као напаст и тражи да му и за њих галантира, те Икета, напослетку, и после дужег
Али се сад сељаку и то много учинило, па би некако да се извуче да не купи и моли га: — Дедер, — вели — газда-Ико, зазвондер да је опробамо. — И поизмакне се.
— И поизмакне се. И звони Икета поред увета, и хвали и кује меденицу у звезде. Чује се, вели, чак до Метковића. — Дедер још мêко, дедер сад — каже сељак, и све се више измиче и удаљује да чује и оцени како она меденица звони издаље.
И звони Икета поред увета, и хвали и кује меденицу у звезде. Чује се, вели, чак до Метковића. — Дедер још мêко, дедер сад — каже сељак, и све се више измиче и удаљује да чује и оцени како она меденица звони издаље.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
— И ја мислим, — рече Грбо — но молим те, господару, дедер уљези у ову кућу, па гдје год је шупље, промоли прст да закуцам клинце да ми не би Грбо побјегô, јер ћемо га спалит у
— Богме, милије потоње. — Аферим, анумо, свака ти је права као по концу; а дедер кажи ми: али је боље масло али скоруп? — Богме, боље прво.
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
Него, дедер ви, душо моја, видите је ли ту гдегод моја жена. Хтео бих да разговарам с њом. АНКА: Хоћу, само, је л' те пристаћете
ВАСА: Него знаш шта, Живка, ти си много заузета, то ми сви знамо, па зато, ако хоћеш, пређи одмах на ствар. Дедер, брате, пропитај ти свакога редом шта би желео, те да видиш шта би се могло за кога учинити.
ЖИВКА: Бога ми, немам. Баш сад чекам неке важне визите из дипломатије. ВАСА: Па дабоме. Него дедер! (Извадио је хартију да бележи.) Деде, тетка-Савка, шта би ти имала да замолиш Живку?
ВАСА: Ниси, дабоме, а ниси знао ни то да ће цела та ствар врло рђаво по тебе да се сврши. Него дедер да ја и ти онако озбиљно проговоримо. ЧЕДА: Знам, знам већ, хоћете да ме саветујете да напустим жену.
Пацови се разбегавају чим лађа почне да тоне. Није овај ни први ни последњи. ВАСА: Море, нек иде до ђавола! Него, дедер, кажи ти мени оно што сам те питао: може ли она ствар некако да се изглади?
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
тапше, одобрава: „Евала ти, уметниче драги, Ја анђела данас видех права; Него скидај сад и други превес, И ђавола дедер нам обнажи, Да видимо шта још не видесмо, Па награду какву хоћеш тражи.
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
Она наша канцеларија права јурија; тек зинеш, а неко упадне! Овде опет, можемо! (Седа.) Дедер, сад, молим те, господине Вићо, прочитај ми још једанпут ту депешу, али полако, реч по реч.
(Враћа му депешу.) Читај даље! ВИЋА (чита): „са намером да их пренесе преко границе”... ЈЕРОТИЈЕ: Аха, аха! Дедер даље! ВИЋА (чита): „...Тачан опис овог сумњивог лица непознат је властима! Једино се зна да је то млад човек.
ВИЋА: Послао сам већ Алексу. ЈЕРОТИЈЕ: Ако, добро си учинио! Дакле, шта сам оно хтео да кажем? (Сети се.) Ах, да! Дедер, ти, Тасо прочитај ову депешу. (Да му.) Господо, депеша је поверљива, Од господина министра унутрашњих дела!. Читај!
ЈЕРОТИЈЕ: Где је? АЛЕКСА: У кафани Европа, јутрос је стигао! ЈЕРОТИЈЕ: Јутрос? Овај... шта сам оно хтео? Дедер ти, брате, одговарај мени по реду, немој тако „јутрос је стигао”. Дакле, прво и прво... (Збуни се.
) Шта сам оно хтео, господине Вићо, прво да питам? ВИЋА: Кад је стигао? ЈЕРОТИЈЕ: Ама, питао сам то! А, јест! Тасо, дедер читај депешу. ТАСА (чита): „Према сазнању и трагу досад уоченоме”... ЈЕРОТИЈЕ: Прескочи то!
Морамо бити обазриви, јер такви се људи не предају лако; он ће да се брани и пуцаће. ВИЋА: Хоће! ЈЕРОТИЈЕ: Дедер, господине Милисаве, ти си био поднаредник у војсци; дедер ти направи план. 'Ајде покажи се!
ВИЋА: Хоће! ЈЕРОТИЈЕ: Дедер, господине Милисаве, ти си био поднаредник у војсци; дедер ти направи план. 'Ајде покажи се! МИЛИСАВ (важно Алекси): У којој је соби? АЛЕКСА: Соба број четири.
ЖИКА: Немој никад више у животу ни да поменеш. (Звони.) МИЛАДИН: Нећу, господин-Жико! ЖИКА: Дедер говори, зашто си дошао? МИЛАДИН: Па ево шта је: неки Јосиф из Трбушнице... ЖИКА: Знам Јосифа. (Опет звони.
А је л' ти ту поверљиви протокол? МИЛИСАВ: Јесте, господине капетане. ЈЕРОТИЈЕ: Дедер, извади га! (Милисав вади из фиоке један протокол.) Заведи! (Милисав умочи перо и очекује.
КАПЕТАН (наставља диктирање): „...нађених код оптуженога у нарочитом унутрашњем џепу од капута”. Јеси л' записао? Дедер, господине Вићо, по реду. (Даје му хартије.) БОКА: Али ја вас лепо молим, господине капетане!
А? ВИЋА: „Две јегерке”. КАПЕТАН: Две јегерке, а? И то ми као нешто сумњиво дође. Две јегерке. (Ђоки.) Дедер ти, младићу, реци искрено, шта си мислио под тим „две јегерке”? БОКА: То што пише!
'Ајд', реци ми, где бих те држао у 'апси? (Вићи.) Дедер да га чујемо, шта каже противу затвора? ВИЋА (чита): „У једну чашу вруће воде метни кашику горке соли, раствори то,
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
И реч би одмах била исписана. — Дедер ти, Перо, напиши реч дуд! Разуме се да би се и Пера збунио док му не би учитељ рекао: — Замисли јагње на ражњу
му гусле биле на коленима, па се тако некако унео у ту навику да би погдекад у десетерцу почео и да говори са нама: Дедер, Жико, из четврте клупе, Ако ли си јунак од мегдана, Реци мени, мој соколе сиви, Ко то беше Лазаревић Луко?
Сећам се да сам једанпут, на часу опште историје, добио питање: — Дедер, реци ти мени имена девет митолошких муза? Ја сам према богињама лепих вештина имао нарочитих склоности и трудио сам
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— А зашто није доша право, да се ижљубимо и попијемо братски... Дедер натегни! — говорио је простосрдачно црногорски командант. Опет онај са чашом вина.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
“!“Опали ми двије вруће, па ће опет: „Дедер сад, гдје се улива Дунав?“ — А шта ти? — А ја: не улива се, кажем, нигдје. „Како нигдје?“— избечи се он.
Дјечак смотри преломљену грану и забезекну се: — Па ти си то мене граном, а?! Како си то извео, дедер? Како је магарац и даље мирно стајао и ћутао, Стриц узе да гунђа у великој неприлици: — Добио сам по леђима, грана
Уза њ су Јованче, дугачки Стриц, Вањка, Ђоко, Ник, а ено, сасвим на крају, и Николице с кујом, с љутом Жујом! Дедер, ко је тај ко их смије дочекати ? — Ехеј, гдје си сад, вуче, кад је ту Жуја?!
Тако се њему бар чинило. — Па дедер, шта ћемо сад с Луњом? — упита Јованче. Дјечаци су ћутали оборених глава. Луња и сама обори поглед и рече сасвим
Е да видиш како ћеш сад хтјети. Дедер, испружи длан, да ти ја покажем како нећеш батина. Пришао би затим другом ђаку, а кад би овај, уплашен судбином свог
— Ту сам, ту сам, кнеже витеже. Заливам душицу брљом. — Дедер ми за вечерас сазови ове људе. Ево ти списак. Пољар се завуче у конопље иза куће и узе да сриче прво име на списку:
На полуотвореним вратима помоли се старчево шпијунско лице. — Ту сам, кнеже витеже. — Дедер, пољару, би ли нам знао казати, јеси ли у посљедње вријеме опазио неке дјечаке да се скитају око воде и лове рибу?
Спава гдје стигне, једе гдје га ручак затече, пере га и крпи свак помало, а сви његови путеви воде га у крчму. — Дедер ти сад њега нађи тамо гдје он стигне, гдје га ручак затекне и гдје се помало крпи — вајкао се жандармеријски наредник
— Ми смо поваздан по брдима код оваца, код говеда, видимо надалеко ко долази, ко одлази... — Па дедер Јованче, јуначе, прихвати се тога посла — настави Николетина.
— Е, сад је ред на мене! — узбуђено прошапута Стриц и натуче шешир на главу. — Дедер, ноге јуначке, покажите се! Потрчао је укосо преко шумарка и тек што је доспио у ријетку ниску шикару на другом