Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
обиђо млоге доле, Млоге реке, млога врела, Горе, луке, стене голе, Млоге дворе, млога села; И опета нигде кута Дено млађан да се станим, Да с' немирна манем пута, Свог живота дан преданим.
Сад би гледô дено мома Понајлепши има, Па би весô тамо ома Полетео њима, Да с' нагледам млада века Ти чарни очица, Да с' нагрлим
не заоди, Бела дана собом не одводи, Да погледим сва местанца редом Још једанпут млађаним погледом, Часе млоге дено своји лета Кâ у рају весело прошета.
Амо вина и у тога ћупа, Па ондака запевајмо скупа, Па још песму дено Арапину Марко војске поби половину, Те задоби тог крвавог дана Седамдесет они тешки рана, Гледа царе ове ране
виде како навалице Коси кукољ, чупа травурину, Чкаљ тај пусти и ону штирину, А од цвећа и красне шенице Кâ од куге дено соко бежи, Прем и она на довату лежи.
33. Кад су били мимо двора Дено јунак наш борави, Тад он рече да ту гори, Не знам, нешто заборави, Па девојку још понуди, Да се горе с њим
14. Које Србин, хај на ноге! И на ноге поскочише; Ал' међ њима виде млоге Дено крвцу потурише И одоше у злотворе, — Ма и брзо Срб прегоре. 15. „Нека кукољ, нека иде, Бар је сама сад шеница!
Погледа их два-три пута, Тад се пружи, па шичући, Оде својој ладној кући, Тамо, дено стена пуче, Приближи се и завуче.
У паше су све чудни јунаци, Мутни, брате, кâ мутни облаци, Од некуд и кажу преко мора, Дено сунце пржи одозгора, И зато су момчад прегорела, Ал' одела и сарука бела, Страшна ока, страовита лика.