Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
А, Јурета, Јурета, ти си дида Јурета, болан, онај што је покрâ све Зврљево и сва села наоколо, шта је трунуја у таваници пет година...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
му досадило и тући и ићи, кад једаред дошô он у нику чудну шуму, а у тој још чуднија колибица и прид њом још чуднији дида.
Прид дидом земљана здила пуна вруће крви, па то дида пије и затим нике мијурове пушта у витар, с којим се разлете на све стране.
Дошô овај до диде, па њег фицкац вилиштаном, и како он њег мазнио, а дида скочи, па: „Аха, јеси л̓ ти правда?“ ома овај на диду. — А зашто да нисам? — дида ће опет њему.
“ ома овај на диду. — А зашто да нисам? — дида ће опет њему. — Не видиш ти ко сам ја? — још дида запита. — Па ко си? — Ја сам тај што животе даје!
“ ома овај на диду. — А зашто да нисам? — дида ће опет њему. — Не видиш ти ко сам ја? — још дида запита. — Па ко си? — Ја сам тај што животе даје! — избекари се дида.
— Не видиш ти ко сам ја? — још дида запита. — Па ко си? — Ја сам тај што животе даје! — избекари се дида. — Видиш те мијурове што лете, то су животи, и ја то сваком дајем, без разлике.
Не гледам ни коме ни зашто, већ само дајем, па то није правда? Дида мисли да ће овај ома потврдити, ал̓ ти се и онај избекари: — Боме, дида, паметније би урадио да ниси јаукнио.
Дида мисли да ће овај ома потврдити, ал̓ ти се и онај избекари: — Боме, дида, паметније би урадио да ниси јаукнио. Мени је бабо казô да ће под вилиштаном правда зајаукати, а оно неправда.
Мени је бабо казô да ће под вилиштаном правда зајаукати, а оно неправда. Добро би било, дида, кад би ти мијурове они што се за живот муче раскидô, онда би можда ти био онај кога тражим. — А зашто?
недрага, прошô је и кусе и русе док није стигô на једну велику планину, а на тој планини један велики косати, брадати дида, а том диди и коса и брада пуна свитли капљица. Но, овог ће баш одвалит, па он диди и ни „помоз̓ бог!
Но, овог ће баш одвалит, па он диди и ни „помоз̓ бог!“ ни „како здравље?“ већ удари по диди. Дида опет нит̓ ћути нит̓ јауче, већ стење. — Јеси ти правда? — на диду ће овај, а дида опет њему: — Борме, читава нисам.
“ већ удари по диди. Дида опет нит̓ ћути нит̓ јауче, већ стење. — Јеси ти правда? — на диду ће овај, а дида опет њему: — Борме, читава нисам. — Па зашто онда стењеш? — Зато што у мени има мало неправде.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Но светиње друге овде бијаху собране: Што сам пјев'о о љубови, о занату Дида, Ту је ишло што је тајно, да му није вида.
— Бога славенског Дида објаснио је Г. Трлајић (у коментару своје песме Плач, Летопис Матице српске 1830, ч. 21, стр.