Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Кад коме што он затреба, тај само изиђе на улицу и викне: — Димитријо! — Сад, сад!... Ево! — Чуо би се Димитријин оштар глас из неке куће, макар на крај махале.
Од тада сваки ко га сретне, заустави га, и, смејући се, пита: — Је ли Димитријо? — А? — промуцао би он. Али то а не беше чисто, већ нека средина између а и и. — Зар истина, да ти волиш Тоду?
А и сам се Димитрија томе радоваше. Колико пута он дође к њој и пита је: — Тодо? — Шта је, Димитријо? — Оно, знаш... ’оћеш да се удаш? — Хоћу! — А кога ћеш? — пита је он озбиљно.
Груди јој се тресу, подбрадак игра, а рупице око усне одскачу. — Их, Димитријо! — вели она — кога ћу!... Ето, кога ми ти изабереш! Хоћеш ли? — ’Оћу, ’оћу — а ’оћеш ли и тад да ме волиш?
Ето, кога ми ти изабереш! Хоћеш ли? — ’Оћу, ’оћу — а ’оћеш ли и тад да ме волиш? — Те још како Димитријо! Тада, кад се удам, купићу Ти нове чакшире, минтан, шајкачу и црвене опанке... — Еј, еј!
И све би добро било, да га попа уторак не позва и нареди му да преже кола. — Кола, Димитријо! — рече попа кад га овај зачуђено погледа. — Зар не знаш да Тода треба да иде у село? — Хајд, спреми!
Димитрија уђе и стаде пред Тодом. — Шта ћеш, Димитријо? — упита га она кроз плач. Он диже главу, па кад је виде онако уплакану и врелу, поглед му се смрачи и засврбе га
— Говори, што си зинуо соме? Он једнако ћути. Тода му приступи ближе и упита га благо. — Кажи, Димитријо, кажи ти твојој Тоди! — ’Ће идеш? — рече он с Муком и погледа упитно по осталима. — ’Оћу, али не бој ми се ти!
— ’Оћу, али не бој ми се ти! Ево мама, тата, сви они чуваће те и пазити као ја... Не бој се ти... — Ићи ће, Димитријо, ићи ће наша Тода, али и ти ми се не бој — рече му благо Тодина мати. — ’Ће иде? — промуца он.
и... и... — кола одзврјаше! Димитрија се стресе, стисну главу и скочи па полете за колима на улицу. — Димитријо! — викнуше сви пренеражено кад га видеше онако крвава. Али он само ману руком и истрча...
Тода, дигнув руке, тргла се, укочила и гледа га уплашено. — Шта је, црни Димитријо? — А-а-а... — кркља он и тресе се. Њој се сажали кад га виде таквог.
Једнако дахће и гледа је широким погледом у коме беше срећа и вечита, ропска понизност. — Кажи, Димитријо? — пита га она болећиво и благо. — Да те... видим!... — промуца он. — Да ме видиш?!