Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Зар ту, у тим влажним зидинама да сахрани своју ломну снагу?... Ту, у томе загушљивоме ваздуху да дише и да — издахне! О, Алекса, о, љубавниче мој!... Па ко ће га питати да ли га ране боле?...
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
који чини да чловек без жене не може бити, како год голуб без голубице, како риба без воде, и како све што живи и дише не може бити без воздуха.
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
на њену косу и врат, и бива Тесно у овој горкој несаници и тами Док небом ветар носи пловеће крошње шљива Доле дише мој вранац, вран се пресијава, Шта ли то њему сна и спокоја не да Лети ветар пун сена, мој вранац не може да спава
МРКЛА ЈЕСЕН Не може да се дише од мрака. Нико се не нада ни шибици на истоку, а камоли звезди или зори. Само домаћица, скупивши сукњу међ
пребиберено, једе из свих тањира, сарму, јабуку, паприку, рибљу главу, дрвени се, забреко брекће, тешко дише, али једе, непоколебљиво једе, једе, једе, једе, до побједе! ТРИ ВЕКА У ОБРЕНОВЦУ 1.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Страхиња узе полако обе пушке и спреми се; чисто већ не дише колико се притајио. Онај човек приседе крај ватре. Поседе мало, а све погледа испод ока у ову кладу, па се тек диже
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
– Склони се! — викну он. — Аха!... Чек’ сад Лазара! — викну младеж склањајући се. Лазар приђе мети. Све стало, не дише. Лазар скочи на белегу. — То вреди!... Дед’ сад, Станко!... Станко беше ведар као пролетњи данак.
Чинило му се да неће моћи живети, да неће моћи дисати ако Лазар дише!... И, стегнувши песницу, баци страшан поглед па кућу оца Лазарева. — Тешко теби, стари Иване — рикну он.
Изнеше га напоље. Старац је лежао непомично. — Заврзан се наже нада њ. — Шта је? — упита Јовица. — Још дише... У тај мах Станко истрча из хана. — Где је, где је? — Ево га! — рече Заврзан. Станко паде по старини.
Из велике ране на челу лопила је крв. Латковић се наднео нада њ. — Мртав?... — питаху голаћи. — Није... Дише... — Хвала богу!... Носите га у шарампов! — заповеди Зека. Латковић га хтеде узети, али притрча Суреп и одгурну га...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
На бледом лицу покоје мирне статуе застале беху последње сузе. Све дрхти, осећа, дише, и пружа руке према сунцу. Гробови као да имају срце, неко велико тамно срце, које удара нестрпљиво, заљубљено.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Ти мислиш: ако ти знаш да се бубрегом не дише, а, опет, да се у мозгу не прави жуч — да знаш све и свја? Усиљавао сам се да „дођем у ватру”.
Чинило ми се, на пример, — а не знам, управо, зашто — да је он мртав, па сам се чудио како мртвац дише. После ми се чинило да му је она снажна рука од кабасте хартије, да не може више њом ударити — и све тако којешта.
— Ватра! — рече она. — Ватра! — одроворих ја. Наново ућутасмо. Ја чух како у побочној соби Туманов дубоко дише; онда, како она забада иглом у јастук и како се вуница таре о тулле англаис.
После легох на њу и затворих очи. Она није ништа говорила, није се опирала. Осетих да сав горим и да она тешко дише. Прибрах се. Несрећниче, шта радиш? Скочим нагло са столице и турим руке у шпагове.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
И шта ти све нису разговарали! И кад једно говори, оно друго и не дише и не трепће од силне пажње и милоште. Разишли су се задовољни. Шаца је отишао блажен. Био је поетски расположен.
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
Николу. А то је онда кад почну прве трешње да зру, и кад земља онако већ увелико зелена, почне да дише новим, летњим животом.
Тамо лежи! — Говорио би овај тресући се од страха и грозе што је у гробу видео жива човека како ничке лежи и као дише, мирише гроб. Клисарица, ма да је била слободна, ипак ово јој је било најтеже.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
уста, широко отворених очију, радостан као у сред неког чаробног открића, слуша ово из своје собе, задржава дах, не дише. — Станите, станите!
Африка
Пролазимо кроз читаве ходнике огња од ког се једва дише и који нам скоро пали лице. „Хтело би ми се да слободније дишем!“ кажем Сен Калбру и заједно се смејемо.
Ево, он би овде, где цео дан пржи ово сунце због којег се не може да дише, које сви мрзе, сви сматрају за непријатеља, где се успева угасити жеђ тек када падне ноћ, он би овде подигао себи
Црњански, Милош - Сеобе 2
Био је то човек набијен месом, као општински брав, и толико утегнут, и угрејан, да није могао да дише, него је као роктао. Међутим, Ђурђе је био славна јуначина и такав, а најмлађи. Леп као Циганче.
Мило му је да живи, од јутра до мрака. Понела га је нека олуја, дише, као после неког страшног загуша. Осећа се млађи десет година. Иде у Росију. На прагу је једног новог живота.
При самој помисли да ће, за тог човека, да је удају, њене су ружичасте ноздре стегле се, тако да је једва могла да дише. Стајала је као укопана, кад је пролазио, а истрчала сва сретна, кад је сенатор махнуо руком.
Није, каже. Него је ослушнуо како слушкиња Жолобова потпирује ватру, изјутра. Дише као олуја. Е тај ће дах однети све непријатеље Руса, као снежна олуја.
Теодосије - ЖИТИЈА
Јасно је, дакле, да Дух дише где хоће и на кога хоће. И тако са свима павши ничице, поклони му се, говорећи: — Бог молитвама вашим удостојивши
А дође к њему блажени Јоаким патријарх, и видевши га близу смрти и да дише последњим дахом, рече к њему: — Ако заповедиш, да јавимо цару о твојој болести?
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
ТРИНАЕСТА ГЛАВА Трка за јаком и шареним торбаком — Неко дише у мрачној пећини — Очи у очи с Крушкотресом — Два путника и двије сјенке Видећи разјареног чича-Брку, Тошо и Шаров
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
километара удаљености препознајем његове двометарске криве ноге и онај нарочити шиштави начин на који, кад је узбуђен, дише.
Чинило ми се да чујем како иза завеса неко дише. Затим се завеса покренула и Бароница је одшкринула прозор. - Шта хоћете? - гледала ме је као да ме не препознаје.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Помодрелих усана, почео је тешко да дише, а болове у стомаку сносио је већ као нешто неизбежно после јела, нашто се беше навикао.
оно исто огледало, оковано у оквир од гвозденог цвећа, које су јој бабе, малопре, гурале под нос, да виде да ли још дише.
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
са воде разагнале, док се сове нису од дана скриле, а на сунце изашле камењарке, док земља ко дете окупано дише, док не навуку оклопе фазани, док се креје не стану да облаче, докле јелен рогове не размрси из грања под којим је
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Ватра. Једноставног ли грејања! Најзад може да дише, јер то више није оно проклето централно грејање које суши грло и корен косе, ни киселкаста топлота плинских пећи, ни
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Борба нездравог стања у друштву намеће против из саме потребе да човек чистије дише. — У другој, Сан и јава храброг Коче, слави се склоност ка пустоловинама, што је, такође, облик отеловљења слободе.
благост и сјај предметима, писац закорачује у туђи, одрасли свет, удаљује се од себе, почиње опрезно, несигурно да дише.
Тако нам лирика, пре икаквог аргумента, пре сазнања, пружа могућност излечења; она је чист ваздух који се дише, ваздух са самог почетка дисања.
Милићевић, Вук - Беспуће
Запљусне га кадгод млаз сељачког живота из тих малих, неједнаких кућа, обиљежених муком и потребом, из којих дише биједа и сиротиња; заталаса се понекад у њима нешто мучно што дави; радници у туђини јављају да нема посла: рад стао,
тргао и оставио школу и дошао да живи у својим пољима; да би можда боље било да се није одвајао од своје земље, да дише с њом заједно, да с њом и њега бију кише које падају у невријеме, да и њега сатире мраз, да и њега боли ударање
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
севну, а гром груну, Бура с' диже, вијар зави, А кроз избу ледно дуну; А та врата зашкрипише — Наше момче једва дише! 111. И напољу вијар дуну, Дом кô да се с места креће, А кроз избу ледно дуну, Утрнуше с' обе свеће.
И бори се, мисли, слути, А не може да с' упути. XИИИ Небо ведро, ал' запара, Ветрић ћути, једва дише, Лепу главу цвет обара, А запара све то више.
Зора зори сјајна лица, Ма не гла је несретница. Украј њега седи бледа, Пуна бриге у њег' гледа, И слуша га како дише, Сада јаче, сада тише. Слуша, слуша, али саде Као да му душа стаде.
Слуша брижно: ох, он дише! Шта ће она засад више! Вишњем Богу једно фала, Па драгоме погледала, Како, ето, спава тио, Па какав је отоич
И ево га доле сакрана, Васиони једна љута рана. Ал' још дише, још му севка око, Још погледа тамо на високо, Гледа дугу и те муње лаке, Сунце, звезду и рујне облаке С кима био,
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Кад је утихнуо први тутањ наших врапчјих срца и ми осјетили да још може да се дише и корача, најприје остадосмо распети између свјетлуцава разбојишта старих справа и алатки и топлог птичјег гргутања
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
Погледам је овако, она цепти од зиме. АХМЕД: И онда? СУЉО: Дише, ко да је трчала узбрдо. Ништа ја, ћутим. Не брзам, идем на сигурно.
Саће мало да спусти кресту кад се случајно сретнемо! Овде ми се попео! Од њега није могло ни да се дише! Ааа, саћемо мало друкчије! Саћемо и ми да пресавијемо страницу!
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— поче ме молити, а једва говори, плаче, само да се помиримо. Крупне сузе котрљају се низ образе. Дише утајано. Хоће да чује мој дах, а камо ли глас, опроштај што очекује. — А, па после опет као онда, на бунару да плачеш?
Али кад вас ноћу пробуди месечево сијање — а он баш упро у лице — не знате да се једва дише. Гледате, гледате, па... Море, и земља је тамо друга! Лежите и пружате се слободно и поверљиво по њој као поред мајке.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
се слика у тресу све јачем, светитељ Ђурђе замахује мачем, замахује љуто све жешћим махом, а коњиц му дише огњевитим дахом, огњевитим дахом листове просу староставних књига, на певници што су, а на једном листу отворених
У простору грдна трема тишина је мртва, нема, Самсон чује откуцаје издајничка срца њена. Самсон дише предисаје најмилије свију жена, пакленим се сећа болом свију сласти, свију беда.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
кћер, онда замоли свог оца, да онога роба, којег је прије три године дао затворити и којега она кроз дувар опажа како дише и дуварове креће, изведе, и да огледа његово јунаштво.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
Како ти је име? МАНОЈЛО: Манојло. ДОКТОР: То је реч туђа, а Србин треба са српским духом да дише. Зато ћеш се унапредак звати Освим. МАНОЈЛО: Освим?
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
—Богами, она не дише! —Дише! —Ма, ништа не чујем! —Па, уштини је, видећеш да дише! —Гле, стварно дише, сунце мамино!
—Богами, она не дише! —Дише! —Ма, ништа не чујем! —Па, уштини је, видећеш да дише! —Гле, стварно дише, сунце мамино!
—Богами, она не дише! —Дише! —Ма, ништа не чујем! —Па, уштини је, видећеш да дише! —Гле, стварно дише, сунце мамино!
—Богами, она не дише! —Дише! —Ма, ништа не чујем! —Па, уштини је, видећеш да дише! —Гле, стварно дише, сунце мамино!
још мало поприча, па тек онда дефинитивно падне мртав, само се у кадру лепо види да је све то кобајаги, јер госн Суле дише ли, дише!
поприча, па тек онда дефинитивно падне мртав, само се у кадру лепо види да је све то кобајаги, јер госн Суле дише ли, дише!
Права љубавна сеанса! Тако сам седела и посматрала га док дише у сну, а мало сам му мерила и дужину трепавица. Начнем малчице старог ТАДЗИКСАДВИНСОВХОЗТРЕСТА, тек ради књижевног
шта да радите кад подигнете слушалицу а идиот вам пушта музику с грамофона и ћути, или, што је још горе, као заљубљено дише равно у ваше уво? Прво, то ме голица, а друго — мени не допада преко жице!
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Из Будима у Сантово сентандрејско сведем коло. Изгрејао ластар с пања. Загасито језик дише, дишу Чанад и Батања а ромори Поморишје. Прожми, ружо Сентивана, над Сиригом крст из Деске!
приљежно зоба раж из крабуље коњче шарено; пропух мириса тамјано пуше с топле кадуље; играју момчад пале и клиса. Дише пшеничник, мек као сунђер. Младицу купа рибар калуђер. Тихује овде мала болница, љупко кречена.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
У шуми овој, ко зна да слуша, бесмртно дише народна душа, херојско срце његово куца и видик блистав до среће пуца.
Изрони Видран из воде тихо, сину му крзно у мутном блеску, оњуши ветар, напери уво: ко ли то дише горе на песку?! Мирише, канда, врбино пруће и уза њ — крзно мачка и Жуће?! „Ту ли смо дакле!
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Уста су ми такође пуна свеже и горке влаге. Као каква полуакватична животиња језик усхићено дише у овој свежини. Преда мном се шири језеро осветљено месецом и његове су границе тамо где је ноћ спустила своје
У непосредној мојој близини акватично биље диже се из воде. Својим дугим лишћем оно дише ваздух над водом и својим стабљикама воду. Рибе пропливавају кроз стабљике.
То је чудно како ће он живети. Никад се не зна како ће живети човек који тек почиње да дише. Волео бих да знам шта ће рећи о животу када први пут буде требало да нешто каже о њему.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Ал' куда? и камо? Нит' разум каже, нити срце зна! Почива земља, почивају људи, Осећам чисто како дише ноћ; Ал' моје срце, али моје груди Спокојства слатког не познају моћ.
Све што данас духом дише То молитве шаље сад; Са молитвом поздравља га Роб и госа, стар и млад. Ал' кога ће небо чути, То зависи и од
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Лежи једним образом приљубљен за земљу, једно око му полуотворено и влажно. Још дише и несвесно помера руку. — Зашто га не склоните? — запита потпоручник Александар.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Учитељ се с доста вештине али и муке стараше, да навикне дечје ухо разликовању ова два гласа. Љубица готово не дише ; сва се претворила у трајну, жудну пажњу. Да јој је да не пропусти ни један покрет учитељев.
А Гојко занемео, смрзао се, па не дише. Осећа само како му се груди стежу, а срце лупа бурно, живо. Не сме да се покрене, да мрдне ма чиме.
Али шта је ово ?... Некаква топлина око десног образа. То неко дише уз њу, осећа да је то дисање и врло топло... Али од тог места полазе све јаче струје низ тело, трзају се мишићи...
Она га извади из кутије, па стаде обртати и разгледати, а очи јој не трепћу, и чини се она сама не дише. Изгледаше као дете, кад добије тако ретку и неочекивану играчку, о којој дотле није могло ни сањати.
Срце јој стало, чини јој се и да не дише, и најбоље би било кад би сад одједанпут умрла, то би најволела. »И што не пуца... шта чека ваздан!«...
Уснице јој се трзаху грчевито, по лицу се осуло смртно бледило, а она дише нагло, отвореним устима, као да јој је мало ваздуха. — И ви баш хоћете... не гнушате се мене?... Не презирете ме ?...
Беше сав у јакој ватри, једнако га нешто вуче земљи, не може већ да се држи на ногама, дише некако врло брзо, али се он очајнички отима, не марећи ни за болест ни за шта...
Љубица се шћућурила уза жбуње, отворила уста, па не дише... дави је нешто у грудима страшно, мути се све пред очима...
Црњански, Милош - Лирика Итаке
За наша срца ништа није доста. За наша срца ништа не оста. Док један од нас на земљи дише: да ни један врт не замирише. Да живи гробље! Једино лепо, чисто и верно. Да живи камен и рушевине!
Зими меко, без хладноће, са питомошћу једног завејаног зеца што лежи испод букве, на расутом, опалом лишћу. Небо што дише у високе, далеке тополе. То исто небо у пролећу, наднесено над мали живот мрава и буба.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Сунце зашло за брег, а хладан ветрић пирка и разгони врео ваздух. Осећаш како се слатко и пријатно дише, саме се руке крећу на посао...
Господин или боље рећи госпођа Перса стидљиво обори трепавице и поче да дише убрзано, баш као каква цурица из нашег века после нежног пољупца.
гледа... не дише. — Тетице! ... Начини ми, болан, Зорки шешир. Оно старо перо не ваља... И нога јој се покварила. На оваку молбу,
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Хоће да зна шта се догађа по свету. Разгледа их и уврће своју ретку браду и чисто не дише. Стоји онако дугачак, па се мало пресавио и нагнуо над новине као жалосна врба над водом, па разгледа жељно и
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Једна велика буба мили му, ено, по челу; Он за њу не хаје; ко риба у води дише! Са подвинутом руком он, моћник, кротко спава; Зора, напукла наранџа, скоро ће да заруди.
Кад је поноћ Месечева помоћ Не само да је згодна Већ и неопходна. Пун деце, интернат спава: кућа Дише на прозоре као на плућа. Спава Микица челом нагоре, Спава Стева челом настрану.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Благородством Српство дише... Бјежи, грдна клетво, с рода — завјет Срби испунише! У Бечу на Ново љето 1847. года СОЧИНИТЕЉ ЛИЦА ВЛАДИКА
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Чу га како се овамо к њој враћа. Дише толико да се Софки учини како се цела соба креће. Она, не могући да устане, да га као што треба дочека, поче се
ипак некако страно, туђе, увек се, поред све насладе, среће, | ипак не осећао свој, не био слободан, није могао да дише, глас није имао свој, ни покрет, ни очи, ни поглед свој.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Ја имах вере, и верујем снóва; У мојој души певају славуји Под хладним небом октобра и зиме. Сањиво дише мелодија нова, Звук другог света, и ја живим њиме; Контуре земних ствари, среће, беде, Пред мојим духом једнолико
ПАДА ЦВЕЋЕ Усплахирено цвеће ветар нише... Пролеће. Сунчан и насмејан дан. Пролеће жудњом и насладом дише, И пирка ветрић миришљав и знан; Разноси врелим зраком зоре сјај, Разноси мирис, успомена дах.
Грми задњи одјек, потмуло и дивље, Борбе што се с мржњом и очајем води, Док у мраку будно, све живље и живље, Дише стара земља у новој слободи.
Да ми је живот лепоте и здравља, Кад чиста душа чисти дише зрак, И кад је човек срећан, јер је сâм; Када се сумња немила не јавља; Јер свет је беда, прљавост и мрак, И
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
На лицу његову не бјеше трага животу. Цура принесе ухо к његовим уснама, да се увјери дише ли. Слабачко бјеше дисање му.
Дисао је као што дише човјек кад је у највећем трку. „Куку мени, јадној!“ кукаше му кћи. „Убише га!... Ао мене, Милуне, дијете моје!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Најскупља је сиротињска солда. О НЕВОЉИ — Свако у својој кожи живи (и својом душом дише). — Сваком је своје бреме најтеже. — Сваком своја невоља. — У невољи нема погодбе. — Свак’ је тузи и невољи дужан.
(Ничим — да је покривен, не би се ни видео) 339 — Шта бива мање кад додајеш, а веће кад одузимаш? (Јама) 340 — Шта дише без душе? (Мех — мешина) 341 — Шта је најбоље на свету? (Дан) 342 — Шта је најбрже на свету?
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
кћер, онда замоли свог оца, да оног роба, којег је прије три година дао затворити и којега она кроз дувар опажа како дише и дуварове креће, изведе, и да огледа његово јунаштво.
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
и четврту катизму „Блажени“ са припевом „Анђела сабор“, потом седалне, потом чтеније, и после овога Степена, „Све што дише“, јеванђеље, по јеванђељу „Васкрсење Христово“ и потом „Помилуј ме, Боже и песме заједно да поје сам.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
и просвештени народи, а најпаче под управљенијем праведнејшега, премудрога и богопросвештенога владетеља који ничим не дише разве љубовију и отеческоју милостију к поданим својим; ништа не жели нити иште разве опште благополучије народа свога.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Нек о главу доба лупа из свег маха. Не знам: да л крај мене дише град ил шума, Да л сам свеж ко шибље ил ко пањ ороно? О мој оклоп поноћ куца ко о звоно.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
јој тамне табане, зна како се свлачи и облачи, види руку на свим местима на телу, чује шум чешља у коси, осећа како дише, јер Никола годинама слуша Симкин и Ђорђев живот у постељи, чује све њихове разговоре и љубавне грчеве без тепања и
Звоно, деца! Један од близнака заплака и свирала умуче. Тола приђе кориту. Плаче „десни“. „Леви“ као да не дише. Он му став и прст под грло. Млак... — Болестан, несрећник! — узвикну Тола а пијанство напусти једно парче свести.
Раме јој је као пањ. Бели се у мраку. Гадно. Цео навиљак косе има на глави. Чума. Права чума! Не дише, већ издимује. Прејела се. Моје муке се најела. Тако је то кад надничарка постане прва газдарица у срезу.
га не чују војници што се свађају са Симком, псују је и прете да ће им све попалити, он се смири, утрну без покрета. Дише брзо у бесу и мржњи према Аћиму што је лудом главом упропастио село, кућу, себе, све.
Једва вуче ноге, ноћ је, враћа се Никола. Неопажен од паса, ушуња се у сењак и поред стога клону на снег. Дише хроптаво, успорено и недоклано. Због Симке је заборавио да понесе пару и откупи душу. Нема звезда, а ноћ све види.
и ваздух је пун пепела од косе, понегде неко псето зарежи под вајатом, па му после упразно шкљоцну вилице; он једва дише, кроз лесу јасенова види, два прозора светле, он и она, он, она, он, корак је краћи, Ђорђе иде споро као да и не иде.
Између њих Адам брзо и сипљиво дише, као да ће да заплаче. „Не могу, тата. Не могу, богами. Мале су, видиш?“ плакао је. „Мораш.
Сам је. Седе на кревет и нагну лице ка њој. Не чује да дише. Не верује. Малопре је плакала, а он је рекао: „Кад умру, сви су људи млади. Бићу ја млад, и Ти, стићи ћу те.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Какав сјај! Баш је будала што није раније напустио сеновито морско дно: шареније је, мирисније, лакше се дише ту горе. Да му је да се вине у небо, да полети за облацима, за птицама!
— Гле нашег принца! — узвикну дворанин. — Опколите воћњак, војници! Стари цар једва још дише. Неко мора владати царством! — Царев изасланик поклони се пред принцем, али овај поче да узмиче.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
причињава, ако је онај поглед заиста постојао, откуда онда те различите а равноправне стварности од којих заборавља да дише? Али, кад се Милош сасвим приближио страве као да су сасвим нестале иако су њихове сенке, дубоко у њој, ипак опстајале.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
да се топи од чудне сласти, Да бива цвеће, та магла плава, Што трепти к'о вео поврх грања, Ил' чини као да дише трава. И тад га осваја жеља пуста, Живља од тол'ких доживљаја!
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Цене ће пасти јер чекамо... Америку. Војска дише једним духом и... Марина, исто тако. — Је л', дакле, на један оџак? — прекиде ме студент. — Аттендез!
Он почине да се спрема: удешава товар, намешта добош, попушта каише да лакше дише и отпетљава маљице. Али то командант не види и понова пишти: — Шта чекаш, свињо добошарска?! Такт, јолпазе!
Па сав дрхти професор, брзо дише и говори задувано: — Пита се човек, него шта, а и ми смо почели да се питамо, једва једном. Јест.
Онда Љубишић нагло устаје, јер неће више да слуша, узима љутито књигу с полице, и после, испружен на кревету, напорно дише, док се његов пријатељ протеже снажно, дотерује своју гргураву косу и иронично се смеши.
И док се капетан Ђорић напреже да поврати власт над мислима, павиљон увелико спава, дише: — Ххххх... пфф... хххк... пффф... пфф... пфф... хууууј... „Али шта значи оно: све ћу друго лако?
Смело улазим унутра, право у очеву собу. Он лежи на гомили белих јастука, брзо дише, брзо, кркља. На челу вијугају дебеле, набрекле жиле, лице модро сјајно, око упалих очију жуто.
Малочас плакао си, зар ниси? Па се окрете од њега да зажмури и узбуђено дише. — Драга, преклињем те, гледај ме, слушај што ћу ти рећи.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Вјеверицу боли њен космати реп кад га причепе једнако као и пуха његов глатки, а риба дише својим шкргама не мање увјерљиво него сисавац својим плућима.
ЛXИВ Јест, свијет је препун успомена, свијет је преоптерећен прошлошћу. Чудо како под тим теретом још дише. Чудо како данашњица још успијева да проклија кроз те наслаге умрлога.
Знам је кад, клонула, пуста, бије челом о хладни праг безнађа. Душа дише у патњи као море у плимама и осекама. Познам спечену сухоћу кад пресуше сузе, кад се у прсима згруне тврда ледена
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Момчадија пребледела, па нико не дише; све упрло очи у попу, који разгледа једнога по једнога, па, види се, ни сам не може да се одлучи куда ће.
На другом је то месту; сад ће нам сам Ђурица дохватити — рече он смешећи се. Ђурица оборио главу, па, чини се, и не дише. Спопала га нека дрхтавица, па се само мења у лицу и ћути као заливен.
Као ван себе паде у један угао и стаде да дише јако и убрзано, као да ће сад издахнути. Домаћица Вујова, видевши га овакова, не изненади се, јер је, за дуга века,
над мрачном и суморном планином, сија врело сунце, греје и пече густу гору, у чијој се хладовини слатко и слободно дише... Где си, лисната зелена горо ! Камо те, врело и топло сунце!... Хајдук вас се зажелео!...
»Шта се ово враћа светло, слатко ?... Гле, слободно се дише !... Ох, како је слатко дисати !... А шта је ово заковано?... Руке и ноге приковане за под, за шта ли...
— Чини ми се да је жива... Креће се нешто у њој : или дише или јој ради срце... Капетан се саже, наслони ухо. — Жива је, ради јој срце. Код кога су завоји? Види где је ударена.
усне се скупиле, стегле... као да се спрема за раније да издржи ударце куршума... Гледа и чека... не дише... Груну плотун... Зелонобледо лице намршти се... очи се зачуђено раширише и одмах склопише...
Жандарми искривили доње вилице, свакоме игра усница. У народу свачије лице бледо, нико не дише. Ужас и чуђење исписано је на тим лицима. Неко пресече конопац. Стаде да пада земља у раку... Свршено је !
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
кћер, онда замоли свог оца да оног роба, којег је прије три године дао затворити и којега она кроз дувар опажа како дише и дуварове креће, изведе, и да огледа његово јунаштво.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Мрачан и ведар ја идем животом До старих, црних и светлих обала, Где дише пустош и мир са лепотом, Где пропаст живи и где нема зала. Где нема зала.
тако мирно, изразито, мрачно: К'о одблесци смрти сенке пале редом, Лишће тек зашушти једнолико, плачно У ноћи, што дише месечином бледом.
Ал' дуго срећна занела се она Уз мирис жеља! И дођоше луди; Сад плете венце, нико је не буди; Осмехом дише, ударају звона; Разгледа небо, спушта се опело; Сад броји звезде, узимају тело: Живи што сања, у раку је скрише, Кад
ПОД ПРОЗОРОМ И синоћ сам био поред твога стана. К'о болник кад дише, киша једва тече, Лишће шушти, плаче, с мокрих, црних грана; Суморно и мутно спустило се вече.
Ја не знам више да л' се сећам сада. Ни кад је дош'о облик заборава. И не осећам страсти, ни олује, Ни како дише мир, даљина плава. И ја не чујем сузе, ни славује, Ни кад је дош'о облик заборава.
И како дише равнодушна злоба. И тад преживим у дну моје ноћи Први сан ствари, кад им сунце зађе; И ту осетим да нема помоћи, Да
је коб моја, што у дане ове Осећам руку како мирно пише На моју љубав, мисли и на снове Име, које ми на крст црни дише, На крст што носи све радости нове?
Како л' ће ти сутра бити... 1904. ЖИВОТ Уста се смеше; очи гледе боје, Људе и даске. Већ клонуло тело; Дише се тешко; дрхте руке моје; Очи гледају... чека се опело.
И док имам руке, груди, усне твоје, И те очи пуне среће и незнања, Ја осећам како дише лето моје И мој сутон у коме се топло сања.
1916. НЕДОВРШЕНЕ ПЕСМЕ И Не јавља ми се. А има кад. Сем ако спава, ако не дише, Десет месеци равно је сад Од растанка нам, откако не пише. Још ћу чекати, иако сам дуго чек'о.
Ћипико, Иво - Приповетке
Нареди га лијепо као мушко, и пође у село. Уз шум затресених борових грана пење се узбрдицом, а око ње све дише и живе простотом и прелијева се у свјетлости дана.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
етимологији сродан је духу: „Мало спаса навираше уз гутљај млака даха“; „То подесих случајно дах свој, са дахом којим дише свод“; „Са сваким дахом блаженство је више у мени.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
њему ипак некако страно, туђе, увек се, поред све насладе, среће, ипак не осећао свој, не био слободан, није могао да дише, глас није имао свој, ни покрет, ни очи, ни поглед свој. А све то било је она, Софка [. . . ]”.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
И на твоме бледом челу Облаци се неки муте. Дај ти, Боже, добру срећу — Ал’ мени се тешко дише. Рузмарине слуга дели, А рузмарин не мирише. Дај ти, Боже, добру срећу! — Али коло не хвата се.
“ Љуба гледи море сиње, Море љубу младу — Обикли се, они живе У најбољем складу. Сиње море дише плимом И осеком туди — Исто тако, исто тако Кô и њене груди.
Ко послуша неће јести Ни јаја ни кокошака. * * * Многи савет који чујеш Овим истим духом дише: Штеди ово, штеди оно — Да остане баби више.
С тог ће листа свако читат’ Што напише ко. Ко што пише, себи пише И потомству свом, А ко туђим духом дише, У њега ће гром. Можда ћемо знојем писат’ Бољих дана вест, Можда ћемо сузом писат’ — Нек’ се бистри свест!
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
И вишак ватре поста сунце злобе, Златни почетак отрова и тескобе. Све је нестварно док траје и дише; Стваран је цвет чија одсутност мирише И цвета, а цвета већ одавно нема: Беспућем до наде песму ми припрема, Кад издан
Петровић, Растко - АФРИКА
Пролазимо кроз читаве ходнике огња од ког се једва дише и који нам скоро пали лице. „Хтело би ми се да слободније дишем!“ кажем Сен Калбру и заједно се смејемо.
Ево, он би овде, где цео дан пржи ово сунце због којег се не може да дише, које сви мрзе, сви сматрају за непријатеља, где се успева угасити жеђ тек када падне ноћ, он би овде подигао себи
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Добро дошло, чедо моје, Ако ти се пише, Да ти живот своме роду За слободу дише. А зло дошô, ако мислиш Животарит’ гњило; — Кукавица има доста, — Нигде их не било!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
А повремено севне муња и из даљине допре потмула грмљавина. Оморина је. Ваздух је загрејан и тешко се дише. При одблеску муње укажу се тренутно планински врхови, који тада изгледају још виши, некако страшни, као да прете.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
мој затупио, перо своје са мојом сабљом заоштрио: у крв моју умаче, на ме злобу пише, чада моја ногами газећ, злобом дише.
Што год дише скоро све је неверно, Ко год љуби саде, све лицемерно; Зло је семе прва мати прво повила, От првога јоште горе друга
Откако су очи твоје мен' серце урекле И све страсти мог суштаства за тобом потекле, Мени други воздух дише, друго сунце свјетли, Други ноћне прозивају слатке часе пјетли.
Босне се турска војска силна љута диже, Сабља сева, пушка пуца, чета чету стиже, А Дрина се плачем гуши, Мачва тешко дише, Јадар са њом и Поцерје и Шабац уздише. Облак се вије, Сунце се крије Сербији.
Залуд Вила са планина биљем Ђорђе диже, Притиснута сад Сербија веће слабо дише; Нит’ се грудма устављају громовни ударци: Ђорђе броди преко Саве, и деца и старци.
перу јунака, Борећи се за зору скорију; Но кад видим слова свакојака у наглости која начинише, Да се лакше пише, теже дише, Промукне ми и за оно герло Што је збиља верло.
Нашто сунцу небесном Живи топли жар? Танко чувство срцу мом, Мили неба дар? Да вам сродно дише груд, Па милине биће свуд, — Вели млада Српкиња, Славна Српкиња.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Нек сјаше царски сухарија... — Аман, доста је; аман, доста је! — виче Асан-бег, а ознојио се па једва дише. — Није доста, Асан-беже, није! То је пред вечеру, па ћеш боље и слађе јести. То је, Асан-беже, и здраво у једну руку.
Боже мој, Боже ала ви усрећисте нашу земљу! Свијет се лијепо умртвио од некаква добра и милине, па дише. Свак весо, задовољан, свак пјева, само се пјесма ниђе не чује. Једини сам ја (плаче) незадовољан, јадан и чемеран.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Та свечаност пуна чаробности неке Тако је далеко — пуна чаме гнусне. Он немарно дише мирис младе смреке И с досадом гризе испуцале усне.
Бели осмех модрим лицем се разлива. Тако мру на југу. Салома, Салома. (1911) БАЈКА О ЖЕНИ Љубичастом паром дише Земља сана, Модри су чемпреси сагли главе тужно, Врх мртвога мора крикне која врана, У златноме бакру тоне сунце
(1912) ПОД ЛЕТЊИМ СУНЦЕМ Како опојно мирише липа И тихе ноћне сени мру, Док црвен бакар зраке сипа И тешко дише влат у сну. Дубоко, немо жеље мру. Груди су тако песме пуне, Да жудно желе суза сласт.
Заспала срећа тешко спава, А над њом жуди јасмин снен, Лицем јој бол се разиграва И страшћу дише зрели клен. Похотно шуми јасмин снен.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Па бар да сме да га изљуби! Ни то. Ено га какав је: строг, нем, каменит. Само строго стегао усне и као да не дише. Чисто чека да они оду, што пре, као у инат неком да оду, да их испрати, а он да умре.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
, дирне га три пута, каже својој болести да иде »у г.«, остави на г. колачић »да га тице (= дише?) поједу«, па без обзира иде кући (ЖСС, 307).
Ћипико, Иво - Пауци
Он тада, ознојен, бијесни... и заборави момачки стид, а она једва дише. У најзадњу напре сву своју снагу да га са себе збаци и, страхом овладана, моли га и преклиње да је пусти — и,
И данас наслађује се на догледу свеопћега живота, кад му се, ето, причиња да све дише опћим заједничким дахом. И он ужива и све јаче озвања се у њему сваки природни осјећај, док наједном изнебуха не
Тако се нађе над заливом и побрза низ боровик к жалу. Часом застаде; занио се, тек што дише. Око му блуди даљином, граби отворену пучину до краја — све до тамо гдје се тек назире у прозирној магли и продире у
Гледа снажно момче које познаваше, и згодно дјевојче; слуша њихов пошљедњи разговор љубави дише чисти јутарњи шумски ваздух и — гледа га у сунцу мртва.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
И воду горе тегле из долине. Чак и воду. Худа таштина, одговорио сам. Худа великашка таштина. Хоће да дише чист ваздух изнад задаха себара.
какве куле него један једини трен да гледам овога кењкавца како дрхтури од старачке изнемоћалости и како, шкрипећи док дише, држи проповеди о братству међу људима, о узајамној потпори о ослањању човека на човека. Попео сам се горе.
“ Управља поглед у ивицу стола, дуго га не помера, дише ужурбано, а онда се смирује и наставља подсмешљиво. „Сада он стоји овде пред нама, скрушено и невино.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Ал' куда? и камо? Нит разум каже, нити срце зна! Почива земља, почивају људи, Осећам чисто како дише ноћ; Ал' моје срце, али моје груди, спокојства слатког не познају моћ.
лету У пределе заношљивих страна, Неком чудном, непознатам свету, Где радошћу све живо мирише И вечитом хармонијом дише. 2. Сад не жалим обмануте наде, Нити летим у небеске стране; Ја не тражим пријатеље младе, Моје давно погубљене дане!
Ја тражим склоништа сада, Где тиха, миртова шума спокојством и негом дише, И скромни Химен влада. Но ко верује мору, на коме замишљен стојим, Кад изненада почне страшан и грозни бој?
1889. ЧЕКАЊЕ У тавно зеленом сâду, где мирта слађано мири, Заветни чека те часак и драги чека твој; Он дише свежину ноћи, и небо над њиме шири Звездани вео свој. Ијоно, он тебе чека.
Ту источник хладном струјом тече, И ружица сладосно мирише, И пурпуром украшено вече Благим миром и топлином дише. дише.
Ту источник хладном струјом тече, И ружица сладосно мирише, И пурпуром украшено вече Благим миром и топлином дише. дише. Мила поља и долине цветне, Божје сунце нек вас вечно краси, И да, штедро, никад се не гаси Над пољима Арабије сретне!
Све радошћу дише. И, у чистој вери На посао дневни покрећу се они, На храму су давно отворене двери, И у храму кимвал тајанствено звони.
И јунско вече спушта мрак, Копрену немо свија Трепери звездâ бледи зрак, И блага ноћ се нија. Све мирно дише. Рата бог С мутног се губи вида, И анђô мира, с миља свог, Сребрну харфу скида. О, звони, харфо!
Мој бледи парнаски сабрат, што самом љубављу дише, У зноју лица свога што своје стихове пише, Већ ми је постао мрзак са овога плачевног вида, Јер ова жалосна луда ни
чак и руке мири, Да у свему буду правилни манири, Све је „феш“ на њему, све чисто мирише, И салонским тактом и милином дише. 5.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Сидеричне године броје кораке наше Земље, а тропске, како откуцава њено било. Цела наша природа дише и живи ритмом тропских година, а сидеричне не остављају у њој трага.
“ - „Онако, као што је то Коперник учио.“ - „Будалаштине!“ Тихо поцрвене у лицу, поче тешко да дише, доби напад беса, какав су његови помоћници морали често да искусе.
С времена на време, посматрам Тиха. Његова телесина добро поднаша пиће, али се чини да тешко дише. Чујем како му домаћин говори: „Данас доподне примљени сте од Његовог Величанства у аудијенцију која је трајала читав
Станковић, Борисав - ТАШАНА
све тамо, на дворишту, по амбарима, шталама, са момцима, чивчијама, а ја сама овде по кући, по пустим собама, нико да дише поред мене а овако од страха да... КАТА (у чуду): Луда ли си? ТАШАНА (горко, с насладом): Јест луда, да!
(Показује око себе): Свуда је он: око мене, око деце, у постељи... Жив је, чисто као да дише а међутим нема га, нема, нема, дедо! Па је ноћ онда тешка, као гроб мртва, не може да се издржи од страха.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Да видим, како је напољу. Растави крила шалона на једном прозору, поче дубоко да дише, и да се у лицу разведрава. — Дивота! Снег! Студено! Све се бели, варошица спава, мир је...
Гост, дотеран као увек, чист, закићен цветом, на једна врата. На друга, пред њега, домаћица. Шушти и мирише; дише на фине чипке што јој цепте по грудима; од дијаманата на прстима и у ушима сва „блицука” — реч је мале Соке, иначе
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
обратите вашег лица рајску росу на мене бедног страдалника који сав свет вас ради презире, који само вас ради дише, који код вас (и код ваши новаца) своје шчастије тражи, и који ће бедни живот свој на најсвирепији начин прекратити
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
У заклону једне стене седи изнемогао војник. Образи му упали, али јагодице румене, види се да је у грозници. Тешко дише и гледа мутним очима. Нити га ко шта пита, нити, грешник, он шта тражи.
Увиђао сам како његово тело букти од велике ватре. Лице му упало, усне помодреле и испуцале. Дише брзо и при сваком издисају испушта узвик „Ах“.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Измеђ огледајућих шума, Чини се као да стрели са зеленога брега У хитрог јелена подигнута с лега. И природа сва дише опојним мирисом труљења: Надимљу зато брда, надимљу горе стења, Под које пође кадифена господа на договор; Бор, дивни
се кроз поље бело Тамо где је друга четврт месечева, Засмејати се тамо охоло И коракнути на четири стране; Љубавно дише моје село, Лавеж се паса с бостана разлева, Ко злато ковано плашће голо. Одакле зора ће да сване?
продором првим краха, Али што унеће, у средину своју ипак, цели брод; То подесих случајно дах свој, са дахом којим дише свод.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
воде на дететове очи: оно прогледа, другу кап му кану на усне: насмеши се дете, трећа му груди додирну и оно поче да дише спокојно и дубоко. — Она ће остати наказа за сва времена! — победоносно ће Смрт, али се Варалица и ту не превари.
Загледа се Звезда у младића, не дише, не помера се с места. Да је бацио удицу могао ју је у часу ухватити. Али, не осврће се момак, не гледа.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Сваки час улази Стана и, на прстима, да га не пробуди, сагиње се над Стојаном, ослушкује како дише. СТАНА (цеди пешкир од хладне воде, облаже њиме Стојаново чело, тихо га љубећи): Бато мој мили! (Одлази уплашено.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Све цвјета, дише. Вијенце бехара Повија вјетар и пахуље носи, И свуда трепти прва, млада јара. Блистају стране у сунцу и роси,
На ухо бих шапнуо јој ти'о Све што живи и дише у мени. 35 Откад са мном драга није, Не смијем се као прије; Многи бећар шалу збија, Али ја се не насмија'.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Тад ђевојка на земљицу паде, сви сватови дизат је до’дише, најпослије старац Мустаф’-ага, ниједан је подићи не може; а кад дође Зуко од Удбиње, уд’ри барјак у земљицу
И узеше двадесет клинаца, ударају под ноктове Раду, — и ту Раде тврда срца био, ни се миче, ни душицом дише. Опет вели Бећирагиница: „А бога ми, ниј’ умро Раде, ниј’ умро, већ се ућутио; сакупите коло ђевојака и пред њима
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Дјечак је неко вријеме јуначки подносио и ту напаст и трудио се да не дише, али не издржа дуго. Повуче дубоко ваздух, а са њим и мрава у нос и двапут громко кихну: — Аћхи! Аћхи! — Жив! Жив!
Од тога дана пољар Лијан поче редовно да ноћива у шуми. По читаву ноћ чуло се из колибе његово гласно хркање као да дише какав стари змај. Рано ујутру дизао се и кроз шумски сумрак тапао према изласку из Гаја.