Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Наместим ту Добросава и кажем му да пази добро... Онда с осталом тројицом станем пред врата и лупнем јако... Не би одговора задуго.
Ја већ одговарам... тражим да отвори, а она ме моли да причекам док се обуче... У том чујем Добросава где викну: »стој !... стој !«... и пуче пушка... Потрчасмо тамо, и Видим Добросава, где скаче у поток...
У том чујем Добросава где викну: »стој !... стој !«... и пуче пушка... Потрчасмо тамо, и Видим Добросава, где скаче у поток... Погледам: онај лежи у потоку, а Добросав га дрма за руку. — »Шта је било ?« питам Добросава.
Погледам: онај лежи у потоку, а Добросав га дрма за руку. — »Шта је било ?« питам Добросава. — »Ја стојим, вели, под прозором и чекам... ћутим тако, док он одједанпут излети кроз прозор... као врећа...
Лези, спавај ; сутра морамо ранити... да опет мало пијемо... Њему се не спава, зато је пробудио Добросава, али му сад жао уморна човека, коме се јако спава... Видиш како он лепо са њим! ... Па нека га нек спава...