Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Тако нешто, само да не говоримо прави разлог. Причање Драгишино прекиде телефониста: — Господине поручниче, извештавају пешаци да их туче батерија двадесет девет — двадесет девет.
Један од наших војника прихвати моје ствари и пођосмо право на станицу. Али воз је полазио тек после подне. Причање Драгишино прекиде жива пуцњава из пушака, негде око „Слонових ушију“, на Ветренику. Поче и митраљез. Кроз ноћ синуше ракетле.
— Изволте! — Браво! — тапшала је Полета. Причање Драгишино прекиде Лука: — Одакле је, богати, тај твој Тома? — Мангупчина једна, из Крагујевца.
Све што је његово, мора да вам се више допада — дирао је Тома Арлету, гледајући је подсмешљиво. Причање Драгишино прекиде телефониста, који предаде Луки једну депешу, примљену телефоном.
Погледао сам на часовник. Било је осам часова... Кренућу тек у једанаест. Имам довољно времена да саслушам причање Драгишино. Он настави: — Приликом повратка у варош трамвајем, запита ме Арлета: — Хоћу да вас питам нешто...
Лука се нервозно почеша по потиљку, па се окрете моме посилноме Станимиру, који је стајао на вратима и слушао причање Драгишино. — Станимире, шта би ти радио овој женској?