Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Дођи, ох што пре дођи! О дођи у помоћ, драги, твојој драгој Јелени.” И све док је тако читао, Христић је лудо живо осећао како румено месо оног витког тела, што је тамо далеко
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
И И ЗДРАВИЦЕ Благослови су лирске говорне формуле у којима је на свечан и леп начин изражена жеља да се некој драгој, вољеној или поштованој особи догоди много тога лепог и доброг, уз уверење да ће се оно што је речено и догодити.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
То су биле обичне романтичарске сентименталне приче, мешавина љубави и патриотизма, декламације о роду и о драгој, писане у свечаном, китњастом стилу.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
(1844, 12. дек.) СЛАТКА МИСЛИ! Мисли моја слађана А о драгој мојој, Кад на руци млађана Лежаше на мојој, Кад јој срце куцаше Да пробије груди, Кад јој усна муцаше: „Та ево
веле, снажано је тукô, Онај муњу са неба је свукô, Овај, вели, певао је јасно Кâ у гори што славујче гласно, Овај драгој запливô је журно, Утопи га оно море бурно. Тако с' име до имена блиста, Ди је твоје, брате, душо чиста?
9. И збогом остај драгој сам ја рекô, И пољубаца њени пија слад, На мој сам посô таде весô текô, И мил и лак ми беше сваки рад; Свршетак
Цвета, У руци јој луч весело гори, Драгог прати, па му 'вако збори: „Ајде, драги, Турком зајам плати, Па се драгој здрав, весео врати; Кад сам млада пала од јунака, И да грлим оћу ја јунака.“ „Збогом!“... „Збогом!“...
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Руке им лете на рад, а околином се разлежу речи песме: Ветар душе, ветар душе, ал’ — катмер мирише; Драги драгој, драги драгој ситну књигу пише! — Цвет — о — о! — кликће Стојан и одмиче се од ње, да би је боле видео. — Шта ти је?
им лете на рад, а околином се разлежу речи песме: Ветар душе, ветар душе, ал’ — катмер мирише; Драги драгој, драги драгој ситну књигу пише! — Цвет — о — о! — кликће Стојан и одмиче се од ње, да би је боле видео. — Шта ти је?
беше Стојан који, удаљен, идући ваљда кући, певаше ону исту песму: Ветар душе, ветар душе, ал’ — катмер мирише; Драги драгој, драги драгој ситну књигу пише! — Ох доста, доста! ...
удаљен, идући ваљда кући, певаше ону исту песму: Ветар душе, ветар душе, ал’ — катмер мирише; Драги драгој, драги драгој ситну књигу пише! — Ох доста, доста! ...
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Брзо се кради из твојих двора, обасјај земљу у ноћи благој, у сребро окуј врхове гора, а ја ћу поћи мамици драгој. Журим се кући, баш ми се дријема, а мама за ме вечеру спрема.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ 167. Акшам ђелди — мрак на земљу паде; Драги драгој под пенџере дође. У драге ми сијело бијаше; Сијело ми драгу расплакало: “Јадна драга, жени ти се драги!
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Јовина млада оде да наточи, а девојке почеше да певају: Узабра' стручак до земље, Дадо' га драгој до мене, Закле' је небом и земљом: »Волиш ли још ког', сем мене?« »Не волим никог, сем тебе, А одсад нећу ни тебе.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
И после, зар је једно село у нашој драгој Србији у длаку исте те среће и судбине било као и ово о коме је реч! Можете, вала, узети које год хоћете село — и
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
О, то ће бити силна песма, рада Да знаш шта нежна душа драгој пружа,— На уста моја покуљаће тада Милосне речи и бокори ружа. Да, песма моја биће моћна тада.
И ко Леандар, што је свако вече Мореуз тамни препливав̓о смело Да драгој Хери реч тек једну рече, И види уста, и очи, и чело, И ја бих брда прешао и реке, И попио бих многу горку
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
О, то ће бити силна песма, рада Да знаш шта нежна душа драгој пружа; На моја уста покуљаће тада Милосне речи и бокори ружа.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Тај исти пијетет захтијева да језива фотографија на којој је ретуша драгој умрлој особи наказно изобличила уста и нанизала јој низ мишји ситних бисерних зубића, увијек виси над ноћним ормарићем
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Као драган драгој после многих дана. ВИОЛИНА У тренуцима када тако клоне И бол и нада, и младост и цвеће, Кад страх и очај и судбина
И све што драган својој драгој таји, Дуго ти причам, док задрхте груди, Док снови мину, приђу уздисаји. НА КАЛЕМЕГДАНУ Дан јулски и врео уморан
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Међу српским лиричарима једва да ико има надахнутијих и дубљих стихова о „мртвој драгој од оних које је Станковићев савременик Владислав Петковић Дис дао у песми Можда спава.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Опази га једно момче: „Ех, кад бих га драгој дао! Ал’ ја срду молит’ нећу, — Ма до века јадовао“. Стручак плаве љубичице Већ се пуно расцветао; Мирис му је
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
ХХХІВ Имам песме, ако немам злага, Песме-бисер драгој око врага, Ситне, мале, нек јој боље личе, Нек их више, нек се више диче.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
1858. Никола Боројевић НИКАНОР ГРУЈИЋ ПРСТЕН Иди к драгој, међ високе, ој прстене, стене, Дар си мали, ал’ срдечан, вредан руке њене.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Лала. Према једној народној песми, у којој је драги драгој заденуо лале за главу (Вук, Пјесме, 1, 315), рекло би се да овај цвет има улогу у љубавном врачању. Лан.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
1882. СЛУТЊА Што се мути зора сјајна? Затшо тужи цура бајна? Сунце зори не излази, Драгој драги не долази. Као одзив бојној труби, Момче једно самрт љуби. И док мртав јунак лежи, Вранац коњиц пољем бежи.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
Најпосле му падне житије Тезеја на памет, који је такође своју благодетелницу напустио. Истина, он се својој драгој заверио, али колико има начина да се тога опрости!
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
7 Ја ћу у чашу љиљана Утопит с душом жар цео, А песму о мојој драгој Певаће љиљан бео. Но песма дрхтати мора Кô пољуб усна јој страсни, Што ми га дарова негда У час слатки и красни.
29 И док сам ја дуго дангубио, сањô. По туђини лутô и све кера гањô. Мојој драгој беше досадно зацело, Па ти она скроји венчано одело, И кô мужа нежно загрли цвет мио — Момка што је глупљи од свих
'' Молила ме тако нежно, Ја попустих речи благој; Ја се хтедох подигнути, Па да пођем својој драгој. Тад се ране отворише, А из чела и из груди Пљусну поток вреле крви. Ја се тргох и пробуди'.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
његове ријечи, старац лагано устаде, скиде шешир с главе и рече свечано и тихо: — Да јој одамо почаст доброј нашој, драгој школи. Као на неку прећутну команду, сви дјечаци устадоше и скидоше капе.