Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Дакле, нека се личи кога боли овом светом свром, кâ ти вра-Брне, кâ и они наши сви прошли дуовници! Дакле: алвундандара, живија наш дични вра-Брне! — Живија! — узвикнуше Јерковићи. — Ко ће напити кâ он!
Срдар изађе, псујући. За њим потече Тетка. Онда Мачак паде на кољена према Исукрсту. — Тако ми овога распела, дуовници, бија је он... Он, Шкоранца главом! — Учинило ти се, будало. — А, није, кад вам се кунем!...
Слушај, Грго!... Ако си капац скочити из бачве, ајде, рецимо, и на ледину, а не у другу бачву, даће ти дуовници плету?... Оћеш ли?... Грго се чешкаше. — Даћемо му и дви плете! — рече Тетка. — И три! — прида њеки. — И шест!...
— рекоше пошавши к цркви. Мачак, Бујас и Лис, сретоше их, сваки блијед и уздрхтао. — Поарало цркву, дуовници. — Поарало цркву! Фратри с њима потекоше, али гвардијан застаде, заколијећа се и паде наузнак, као свијећа.
— А мени је баш за мисâ шта је са сиромајом! — Не триба му се бојати глави, дуовници — вели ковач. — Букар је страшљив кâ коза, па се припа, па се забија нигди у ракитама, а измилиће кад огладни.
— Дакленка си се ипак побринуја за ручак, вридни наш Грго — вели Блитвар. — Евалај ти га! — А шта ће се, дуовници! Божја је воља да човик мора исти докленка је жив, па се не знам шта догодило!
На свакоме токе, копоран с пуцима, за пасом чит кубура и нож; свакоме о рамену јали штуц, јали шешана. — Помози бог, дуовници! — викну харамбаша, скинувши капу, на којој бјеше кићанка што му је до рамена досизала. — Помоз бог!
Држи своје, брате!... Али јопет, боже ми опрости, милији су ми него наши!... Харамбаша поче: — Чусмо, дуовници, и разабрасмо за све што се догодило. Срдар нас је посло то толико да преслушамо слуге...
Харамбаша и другови му погледаше једног окоштог пандура, који заврти главом. — Ја сам, дуовници, из Зеленграда, али у нас нема тога презимена... Манастирци се згледаше. — А кажите ми, какав бјеше на очи тај чоек?