Краков, Станислав - КРИЛА
Неколико се руку диже, и додирну тврде ободе шлемова. Официри одоше четама. Остао је само мајор Милорад са Душком. У мраку се нису видели невесели, чупави бркови, ни боре брига на лицу мајора, али су његове очи сијале дрхтавим,
— Фу—грам. Проломи се ваздух за Душком. Одскочи, окрете се. Са гумастог дрвета падале су одсечене гранчице и лишће, а доле у плавом диму лежао је неко.
— Луда, и онако ће умрети... — додао је добродушно. После су на њега и заборавили. Седи мајор је играо санса са Душком и потпоручником Милованом.
Рекли су му да је то нови командант батаљона. — Слушао сам већ много о вама, говорио је рукујући се са Душком. Искупљали се ордонанси, посилни и телефонисте. Нека нарочита радост је све оживела. Није било само Казимира.