Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Борме се она ту неколико дана позабавила, дјевојчица јој већ поодрасла. Млађа сестра кô домаћица бавила се кућним послом и готовцем, те једноч не имаде кад да ишчешља
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Ал’ за гором огањ гори, Око огња коло игра, У том колу дјевојчица. Он се вата до дјевојке, Умори се, озноји се; Пак се маши у њедарца Те извади свилен јаглук, Утр себе, па
“ Сузе рони дјевојчица: “Како ћу т’ га убјелити? Раки-сапун поскупио, Бистра вода пресанула, Јарко сунце помрчало.“ ДОДОЛСКЕ ПЕСМЕ 44.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„Добро дошли!“ понови тица. Нагледаше се и начудише идући даље по кући. „Ама ви немате никога свога, чико!“ запита дјевојчица. Павле, тужно насмијавши се, поведе их низ друге степенице, што сводише низ наличје двора.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
345 ЖЕТЕЛАЧКА ИГРА 346 ОВАКО СЕ БИБЕР СИЈЕ... 347 ПАУН И КОЛО 348 КОШНИЦЕ 350 ЂЕЛ-ЂЕВОЈКО... 352 ДЈЕВОЈЧИЦА И СТАРАЦ 354 ИИ МАСКЕ 356 А) ВЕРСКЕ (ОБРЕДНЕ) 357 Б) ПОКЛАДНЕ 359 ИИИ ГЛУМА 360 А) СВАТОВСКА 361 Б) ВЕРТЕПСКА 365 В)
те ћерају девет бабица са девет штапчића, девет невјестица са девет куђељица; девет дјетића са девет сјекирица; девет дјевојчица са девет иглица; да те туку, да те бију, да те сијеку, да те боду, — да те нигдје нема. (Опет три пута).
(Притрчи коме хоће момку, те га ухвати за руку, уведе у коло — и запјева): Ево ти се сада дадох, ђидијо, ђидијо! ДЈЕВОЈЧИЦА И СТАРАЦ Дјевојчица платно бели, овако, овако, (рукама пребирајући) Отуд иде стар на коњу овако, овако, (млитаво
ДЈЕВОЈЧИЦА И СТАРАЦ Дјевојчица платно бели, овако, овако, (рукама пребирајући) Отуд иде стар на коњу овако, овако, (млитаво климајући) Божју
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Гледао сам је као шупаљ дуд, улиште клица смрти. Ето, и некадашња плава дјевојчица са сунцем у коси сада је постала само једно драго, убого, прегажено не-ја!) Детињство — прегршт бесмртности!
Опколили би кварт, спуштали полицијске псе у водове канализације и истјеривали читаве чопоре дјевојчица које су сквичале као мали шакали. Неке су се браниле да то чине ради изнурених очева на самртничкој постељи.
„Маја је већ читава дјевојчица, лијепо напредује у клавиру. Ти је готово и не познаш!“, јављала су писма. „Хоћемо ли и ми најзад доћи на зелену грану?
За њу је показивала необичну њежност. Помишљао сам да се у томе испољава незадовољено материнство. Дјевојчица је вјежбала и вјежбала, и до неке тачке вјежба је текла све боље.
Ћипико, Иво - Пауци
и ти си господарица у кући... —А тетка Пава? — пресјече му ријеч дјевојчица. —Она је остарјела, — одговори мирно газда и настави: — Видиш, ми би могли проводити нашу шалу да нико у кући не зна
Доћи ћу једне ноћи к теби — говори јој смијући се — престрашићу те...Јеси ли плашљива у ноћи? Дјевојчица не одговори, као да не разумије.
— подиже отац главу. Иво ућута, примаче се к вратима и загледа напоље... Уто уљезе у дућан, протркујућ', боса дјевојчица. Бијаше покисла, са минђуша циједила јој се вода. Умилно муцајућ', пружи врећицу да купи кукурузова брашна.
— Не знају они за то! Оли платиће, оли у пржун, не бој се... А сада, ај ћа! Дјевојчица, поплашена, изиђе на кишу. Иво гледа за њом; бјеше покрила главу врећицом, да се одбрани од кише, па, поскакујући
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— поцрвење Стриц и још јаче натуче шешир. Не могу очима да је видим. Луња је била тиха ћутљива десетогодишња дјевојчица, великих мирних очију, Стричева прва комшиница.
Викали су на њу, пријетили јој и чак је тјерали камењем, али тиха радознала дјевојчица склонила би се само за кратко вријеме и тек је дјечаци сметну с ума, а она већ вири иза неког жбуна или шушкајући
ИВ Група дјевојчица с грајом се враћала из школе и управ кад су пролазили покрај густа љескова жбуна обавијена дивљом лозом, једна од њих
— Ехе-хе, јесте ли се препале? — Да знаш, тужићемо те учитељу да нас плашиш! — свадљиво викну једна дјевојчица. — Не идем ја више у школу па да ме учитељ избије као тебе данас — дочека Стриц.
Ух, што је мрзим! —А мрзиш ли ти, Луњо, њега? — заграјаше дјечаци. Дјевојчица подиже према крошњи свој миран поглед и одговори тихо и сасвим пријатељски: — Не, ја волим нашег Стрица.
На те његове ријечи, дјевојчица покорно, оборене главе, крену кроза шуму. Јованче се уозбиљи. — Луњо, куда ћеш? — Шта ја знам куда ћу.
а онда се забаци натраг, на наслон столице, лупи рукама по столу и луђачки стаде да се смије: — Аха-ха-ха-ха, хоће дјевојчица батине! Аха-ха-ха!
Да, да, побјегао! — А како би тек било да ја, дјевојчица, и то још најмлађа у разреду, скокнем кроз прозор? Ала би то била прича! Луња поново баци један брз поглед на учитеља.
Не губећи много времена, Луња скочи на ноге, отресе сукњицу (као што би урадила свака дјевојчица, па макар с неба скочила!) и трком појури у прво љесково шипражје.
Забезекнути дјечаци само зинуше, а онда викнуше у један глас: — Луња! Дјевојчица је шепала ходником погнута, разбарушене косе. Јованче од изненађења једва поврати дар говора. — Еј, откуд сад ти?
судбином свог друга, казао да хоће батине, подозриви учитељ би се разгоропадио: — Аха, и ти ли си као она јогунаста дјевојчица: тобож хоћеш батине, а овамо гледаш како ћеш стругнути кроз прозор. Стани, сад ћеш добити и за прозор и за скакање.
— И ја ћу тамо — јави се Луња. — Пази је! А зашто баш ти? — оте се Стрицу. — Волим да ложим ватру — мирно одговори дјевојчица. — Умијем брзо да потпалим и сирово дрво. — Е, то је већ нешто! — дочека Мачак с одобравањем.