Матавуљ, Симо - УСКОК
Драгић се обазрије и, видјевши лијепу облу јабучицу, хтједе пријећи ка дједу, али се намах сјети да је увријећен, те се опет окрете. Дијете много више наликоваше на Милицу, него на матер.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Учитељица ми приђе сасвим близу, љутито узрики у моје лице и повуче ме за уво. — Кажи ти своме мудром дједу да то није истина. Вук је сив. Сив, запамти.
Вук је сив. Сив, запамти. Скоро плачући отклипсао сам тога дана кући и шмрцајући испричао дједу све што се у школи догодило. Ни слутио нисам каква ће се бура око тога подићи. Шта!
Чим га видим, а мени срце заигра: ево га, пљунути Раде Ћопић! Ђе си ми, Раде, побратиме мој! Дједу стадоше очи. — Па баш твој Раде, а? Е, фала ти, побратиме, на тој части.
Бацам се у ћошак по оне наше најдуже грабље, а стари самарџија полако исправља ноге, исправља леђа, врат и окреће се дједу, сједећивом и зачуђеном. — Нас два одосмо, а ти чувај казан, старо млинарско кљусе.
Из тих дана потиче и она сличица, цртеж нашег млина, коју је начинио брадати сликар скитница и поклонио дједу. Дуго је стајала у старчевој соби, објешена поред прозорчића, у сјенци, да се случајно не би посумњало да је нека
Ко ће први дохаберити дједу о свему томе, није се знало. Сумњало се на неку Микачу, гром-бабу, удовичетину, која је знала и косити барабар с
буде примљен тамо неко кога он, Ниџо, није пронашао, омирисао га, погађао се с њим, свађао се, па тек онда га предочио дједу Ради да га и он види? Не иде то никако. Зар да падне тако с кишом, из облака, а ти с њим право у кућу?
Пусти на вољу старом човјеку. Видиш да је болестан и да неће још дуго. А новајлија се некако отпрве удјену под скут дједу, па се само њему обраћа за сваки посао, чак и за онај за који се питају искључиво домаћице.
— Ех, свете виле! — грози се дјед и пуше обрван бригама и старачком несаницом. Тих дана, дједу за утјеху, а нама, дјеци, на радост, донијеће ти ђаво у нашу кућу брадатог иконописца скитницу и, заједно с њим,
Је л тако, брате Раде? Чак ни то тријезно сиротињско Савино мудровање не поможе дједу да себи дође. С муклом празновјерном стравом зурио је у ону слику не усуђујући се ни да је додирне.
Сви га зачуђено и ћутке испратише погледом, а потом се све очи упитно окренуше према моме дједу. — Раде, шта је сад ово?
— Шта ћеш, без рада и лопова нема живота — оте се јадном дједу, па се и он сам насмија на ту своју дрвену мудрост и би му нешто драго што, ево, остадоше и весело срце и лијепа
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
— Кундак, шака - дједов крик. - Кроз копрену тамину крену даље скојевци. - А из гуња убога шушка дједу сличица Краља Петра Другога.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Дијете, и оно бризну плакати па се само диже са теткина крила, приђе ка дједу, те му се обеси око врата. Обикло је, ваљда, било да тако чини, у таквим приликама.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
другом крв алалише, а мој покојни дјед пригну му главу да га кнез посјече, а и кнез, као што су га свјетовали, одмах дједу ми пригне главу.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Замислите дијете у гарде-енфант-y с брковима!) Колико год је мој отац задао дједу јада и главобоље својим немиром, толико му је овај стриц, на сасвим други начин, наносио непрестану бол опомињући га
Због тога су избијале дуге распре, јер је то дједу реметило поподневни сан. Спор је најзад нагођен тако да Егидио није смио свирати прије него би са фратарског звоника
Осјећао сам да у тој Егидијевој пажљивости према баки има као нека клица отпора и неодобравања према дједу, и извјесне солидарности с њом у некаквом уображаваном, прећутном али латентном распору између ње и дједа.
Сјећам се да сам био сретан што ми дјед није у мјесту. И то не стога што је тиме мом дједу уштеђена једна мучна дужност, него стога што се на тај начин за дјечакову мајку још за пола дана отезала та
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Кад то чује дједо, узме кабаницу па прострије, а пјево се тресне, а дукати поспу дједу по кабаници, док му пô ње натресе дуката. А баба то видје, па иска два-три дуката.
Ћипико, Иво - Пауци
Кому би по закону припало? —Припало би нама двома браћи: мени и Илији, удатој нам сестри, дједу и баби по покојној му мајци. Тако ми рече биљежников писар. Чудо, а оно двоје старих, мислим, о томе и не сања!
Нека смо једнаци! — Нек буде како хоћеш! — прихвати бесједу Петар, бојећи се да старца баба не преокрене, и пружи дједу руку у знак погодбе. — Треба учинити два писма: једно за старце, а друго за сестру, — опази писар.
У хитњи слуша писара и гледа како новац дијели старцу и женама. — Ухвати за перо! — вели прво дједу па баби. А кад сестра оклијеваше да прихвати за перо, наљути се. — Немам времена дангубити!