Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
влашћу Порте гдје поданици не плаћају харач или главарину све док не понесу хлаче, јер се прије тога времена сматрају дјечацима који нису способни радити и зарађивати за живот.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
дневни вампири, а ја сједим над својим рукописима и причам о једној башти сљезове боје, о добрим старцима и занесеним дјечацима. Гњурам се у дим рата и налазим сурове бојовнике: голубијег срца.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Бакоња пође за дјечацима, који сад скакутаху пред њим препирући се. Та граја привуче пажњу по кућама, те се свуда отвараху прозори, а он се
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
надгробне плоче без натписа, нахерене и обрасле маховином, причају и смију се, а кад у широким буквама зашуми вјетар, дјечацима се чини да се то, доље у Гају, још увијек наставља давно минула битка између силних бегова и мрка хајдука.
Увијек је ћутке, и непозвана, ишла за дјечацима, посматрала шта раде и како се играју, проналазила их у рибарење око ријеке, у крађи лубеница, у потрази за птичијим
Батерија ће бити боља, лакше ћу је сакрити од осталих. — А што да кријеш? — зачуди се Јованче. — Зар осталим дјечацима нећемо казати за ову пећину? — Боље је да не говоримо — предложи Мачак.
Трепериле су по Гају златасте сунчане пјеге, мамиле у игру, али дјечацима се никуд није полазило. Сви су већ одавна на окупу, али нема двојице најглавнијих: воће Јованчета и мајстора Мачка.
— Луњо, кћерко шуме, како си то тако изненада изникла ?! Луња се прихваћа најобичнијег свакодневног посла: крпи дјечацима кошуље, чарапе, капе, пришива дугмад.
У потрагу за одбјеглим дјечацима он је, истина, пошао по кнежевом наређењу, али му је, као правом дјетету, више било стало до тога да напипа и открије
— Сироти дјечаци, настрадаће као во у купусу. Да се он сам надмудрује с дјечацима, да их прогони и јури с туђих воћака, из башта и око потока, то му је било сасвим природно и на мјесту.
У цедуљи је, као што смо видјели, било и љутње због пољарева страдања код Жујине тајне куће, и зачикавања да ће дјечацима подвалити, и напомена о великом изненађењу и, коначно, опомена да се чувају.
штапом одвеслао на сасвим супротну страну, у раките поред потока, ставио торбак под главу, покрио лице шеширом, а дјечацима је прикричао: — Дође ли опет до какве буне, пробудите ме да не закасним на параду.
Вијала би га кроз пет села. Завијано хајдучко гнијездо не прича више ништа о дјечацима, не зове више никог у своје окриље. Јесу ли га, можда, сви заборавили? Не, не.
— Нијесу оно авиони. То су тенкови, пролазе цестом. Момчина остави посао и заједно с дјечацима попе се на заобљени врх брежуљка и загледа се у даљину.
Николетина само одмахну руком, стеже пушку и нерадо крену за дјечацима. Тек што стигоше на ивицу јаруге, кад се кроз Гај зачу кршење грана и тутањ нечијих ногу.