Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
ФЕМА: Рифтик, рифтик, он неку мајсторицу тражи. ВАСИЛИЈЕ: Шта је то? Евице, шта је твојој матери? ФЕМА: Драги мој, ово није Евица, ово је фрајла мамзел.
Како говори француски, канда јој се језик опаризио. Како оно рече? Аха! Коми фо!... (Виче.) Евицкен, Евице! ПОЗОРИЈЕ 4. ЕВИЦА, ПРЕЂАШЊИ ЕВИЦА: Ево ме, мајко! ФЕМА: Опет она „мајко“; чујеш, девојко, немој ме једити!
Чујеш, Евице, да ти јошт једну кажем. (Узме је за руку.) Сад треба да се свега оставиш; на род да заборавиш, и само твоју срећу да
Ова полица... МИТАР: Доста, имена ти божија, преврћу ми се црева. Шта је та жена наумила? Ајде, Евице, од једа нећу моћи читав дан јести. (Оду.) ЈОВАН: Идите ви, Јован је опет од вас свију најпаметнији.
ВАСИЛИЈЕ: Ништа је то, Евице, само кад ти мене милујеш, доћи ће време те ћемо бити заједно. ЕВИЦА: Ах, мој Васо! Ти ме нећеш моћи узети.
ЕВИЦА: Цела истина што ти кажем, а сву ти ману налази што си сирома. (Плаче). ВАСИЛИЈЕ: Не бој се ти, Евице, добићу ја новаца, и више може бити, него млоги што имаду. ЕВИЦА: Ах, како можеш добити када си поштен?
Шта то тамо шушти? Ах, мој Васа, мој Васа! ПОЗОРИЈЕ 5. ВАСИЛИЈЕ (као изван себе), ПРЕЂАШЊА ВАСИЛИЈЕ: Евице, ха моја лепа, медена, шећерна Евице, оди, Евице смоквена, цукерпокерајска Евице, да те пољубим, и јошт једанпут, и
ПОЗОРИЈЕ 5. ВАСИЛИЈЕ (као изван себе), ПРЕЂАШЊА ВАСИЛИЈЕ: Евице, ха моја лепа, медена, шећерна Евице, оди, Евице смоквена, цукерпокерајска Евице, да те пољубим, и јошт једанпут, и јошт једанпут.
ПОЗОРИЈЕ 5. ВАСИЛИЈЕ (као изван себе), ПРЕЂАШЊА ВАСИЛИЈЕ: Евице, ха моја лепа, медена, шећерна Евице, оди, Евице смоквена, цукерпокерајска Евице, да те пољубим, и јошт једанпут, и јошт једанпут.
(као изван себе), ПРЕЂАШЊА ВАСИЛИЈЕ: Евице, ха моја лепа, медена, шећерна Евице, оди, Евице смоквена, цукерпокерајска Евице, да те пољубим, и јошт једанпут, и јошт једанпут.
ЕВИЦА: Ти сниваш, ја не знам ни за какову решконту. ВАСИЛИЈЕ: Ха! Ето женске верности! Евице, то је лепо? Тако ли ти мене милујеш? Дај решконту, забога немој ме убити! ЕВИЦА: Ја не знам шта си ти полудио.
(Плаче.) Да, полудио, право кажеш, луд сам и био што сам такву омиловао. То је лепо да убијеш сиромâ момка... Евице, ја знам да се ти шалиш, само оћеш да ме намучиш; дај решконту, да примим новце, па онда узми колико оћеш.