Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Боже мој! И наши великаши и турски великаши, сви су се отимали за мог побратима. Та, ено, кад оно пропутова Кабул-ефендија, одмах је њега тражио, ручао је код њега, а после му је поклонио једне бројанице. Па да знате још какве!
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
На то нам он каже: „Наш јелчија дивану турском говорио, но ништа успео није. Сам је Реис-ефендија казао: да та раја мора сва помрети, која се тако често буни” — Просили смо на то од њега совата, и да се овај двор с
, хлебарница ЕЛЧИЈА, тур., посланик, представник ЕРЛИЈА, тур., грађанин старинац ЕФЕНДИЈА, тур., господин, учен човек; ЕФЕНДУМ, мој господи не ЖДАТИ, рус. слон., чекати ЗАБУН, збуњен, ван себе ЗАВТРА, рус.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Како га смотри, Маринко сиђе са стазе и дочека га дубоким поклоном. Крушка назва бога. — Бог ти помогао, честити ефендија! Маринков му глас зазвони пријатно.
— Куд си пошао? — упита га. — У шуму честити ефендија. Крушка га гледаше онако понурена. — А је л’, Маринко? — Чујем, ефендија. — Шта је ово од овијех ђаура?...
— упита га. — У шуму честити ефендија. Крушка га гледаше онако понурена. — А је л’, Маринко? — Чујем, ефендија. — Шта је ово од овијех ђаура?... Зар, што ја с њима боље, они све гори?
— Чујем, ефендија. — Шта је ово од овијех ђаура?... Зар, што ја с њима боље, они све гори? — Честити ефендија, - рече Маринко - ту не треба много памети. — Да ко не подговара ови народ? — Па, шта друго и може бити!...
— Могу ја и стајати, честити ефендија! — Сједи, Машо, сједи!... Ево ти духана. Ти пушиш, чини ми се? Маринко диже главу и исправи се тек упола; приђе
Маринку се и нехотице отеше речи: — Мој добри ефендија!... И он је искрено, у дубини душе, бацао анатему и на попа, на кмета, и на Црнобарце, што вређају оваквог човека!
Нијесам ја за ова посла. Овдје треба Мујо из Богатића, а јок ја! — Ти си добар човек, ефендија! Ама ја бих рекао да треба бити мало оштрији. — Па, како ћу! — стаде се Турчин пренемагати.
Он први треба да ме позна! — рече Маринко. — Не, не, не!... Крви нећу!... Ја хоћу човјешки! — Ама, драги ефендија, узалуд ћеш ћоравој квочки дробити! — Ја нећу крви!... Ја хоћу да ови народ види да му ја нијесам душманин!...
Маринку се насмеши брк. Он погледа Крушку право у очи... Овај спази. — Шта је? — упита радосно. — Честити ефендија, не питај! Пусти мене да радим!... Ја сад добро видим шта ти желиш!...
Беше скочио. Очи му сјаје као жеравица, а лице се смеши озарено радошћу. И Маринко се подиже. — Хвала ти, честити ефендија!... Кад урадим, видећеш. Ја не радим за паре. Твоју љубав не може ми нико платити! — Иди, Маринко, иди!...
Турчин је слушао задовољно. Пошто Маринко сврши причу, упита он: — Па, шта мислиш сад? — Ја добро мислим, честити ефендија. Сад треба да се ти заузмеш за Лазара... И онда је Иван Миражџић твој!...
Маринко уђе, говорећи још с врата: — Ја мало приседох да једну, у твоме здрављицу, попушим, честити ефендија... А мало сам пијно и ракијице... — Ако, ако, Маринко!... Ти си мој, ако!...
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
ХАСАНАГИНА БЕГ ПИНТОРОВИЋ, брат Хасанагинице МАЈКА ПИНТОРОВИЋА ЕФЕНДИЈА ЈУСУФ, Хасанагин саветник АХМЕД ХУСО СУЉО МУСА } Хасанагини аскери ПРВИ ДЕО И СЛИКА ВОЈНА БОЛНИЦА У ПЛАНИНИ СУЉО:
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Кад су пред кадију дошли, запита кадија хануму шта хоће од њега. Она одговори: — Драги ефендија, нека мене и дјецу беслеише или нека ме пусти.
Но, али ћеш да ти судим по Алији (по обичајном праву) али по кануну? — Суди ми по кануну, ефендија! — одговори Јеврејин.
— Али ћеш да ти судим по Алији али по кануну? — упита кадија тужитеља. — По кануну, ефендија! — одговори тужитељ. — Канун ти пише да даш твоју жену ономе кмету да је држи код себе један мјесец дана, па — иншала!
Кадија га запита: — Али ћеш да ти се суди по Алији али по кануну? — По кануну, ефендија! — одговори тужитељ. — Канун ти пише да онога кмета поставиш на оно мјесто пред џамију ђе си ти био, а ти да изађеш
Онда Еро брже боље отрчи кадији: — Честити ефендија, твоја крава убола моју краву. — Па ко је крив, море! Је ли је ко наћерао! — Није нико, него се поболе саме.
— Није нико, него се поболе саме. — Е, вала море, марви нема суда. Онда Еро: — Ама чујеш ли ти, ефендија, што ја кажем: моја крава убола твоју краву!! — А, а, море!
Чудно било то људима, па ће га напослетку један пријатељ једнога дана запитати: — А зашто тако радиш, ефендија; најпре истучеш ђака, па му тек онда даш крчаг у руке? — Бијем га зато да ми не разбије крчаг.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Тек смиримо, динар прекинимо и крвнице пушке објесимо! КНЕЗ РОГАН Ефендија, ти не угонета око шта се ово окупило, но си с краја почео тањега. А мудар си и књижевник, кажу.
Каква вјера да се с овом мјери? Какав олтар ближе неба стоји? КНЕЗ ЈАНКО Ефендија, овако ти хвала! (подиже капу) Лијепу ни ишчита предику: што тражили, оно смо и нашли!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Има, вала, таман што је за људе: купус на крметину. — Ма ја нијесам чојек но Турчин. — Опрости, ефендија, преварих се“).
— Има, вала, таман што је за људе: купус на крметину. — Ма ја нијесам чојек но Турчин. — Опрости, ефендија, преварих се! 16 Питао ага чипчију: — Колико крава носи мјесеци теле?
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Онда Еро брже боље отрчи кадији: „Честити ефендија! твоја крава убола моју краву.“ — „Па ко је крив, море! је ли је ко наћерао?“ — „Није нико, него се поболе саме.“ — „Е!
“ — „Није нико, него се поболе саме.“ — „Е! вала, море! марви нема суда.“ — Онда Еро: „Ама чујеш ли ти, ефендија! што ја кажем: моја крава убола, твоју краву.“ — „А а! море!
Онда Еро брже боље отрчи кадији: „Честити ефендија! твоја крава убола моју краву.“ — „Па ко је крив, море! јели је ко наћерао?“ — „Није нико, него се поболе саме.
“ — „Није нико, него се поболе саме.“ — Е вала, море! марви нема суда. — Онда Еро: „Ама чујеш ли ти, ефендија! што ја кажем: моја крава убола твоју краву.“ — „А а! море!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Бошњо одговори да није нико видио. Тада кадија упита деду би ли се заклео. — Бих, ефендија, ако хоћеш, и десет пута. и дедо се лијепо закуне да му Бошњо није ништа дао, те Бошњо оде махајући шака.
Бошњо рече да нема пара, али дединица дочека: — Преберите га, ефендија, има пун ћемер пара, ја сам му их видјела када је синоћ к мени долазио.
Јеси ли ти заклао човјека? Ево ови кажу да јеси. Онда рече сиромах: — Нијесам ја, ефендија, већ дођоше ова два човјека па заклаше старца, и пошто га заклаше, онда рекоше: ми ћемо казати да га је јабанџија
Једнога му дана неко донесе питу на пешћеш, а то опази један његов комшија, па ће кадији којега срете: — Ефендија, пронесе се пита. — Па шта је мени стало? — Ама, ено се у твоја врата унесе! — Е па шта је теби стало?
— А да, мој ефендија, — упита кадиница — кажи ми, коме најправије у мешћеми судиш? — Казаћу ти, али нека те нешто упитам: а ли ти је
— Ево ти моје магаре. Пошто му све то да, отиду; ево их пред кадијом и раја све по истини каже, а ага: — Аша ефендија, нијесам му ја ни паре дужан, но Влах лаже, и какав је, он би имао душу рећи да ови ћинтерац што је на мене, и ове
— А да чије но моје све троје! Сад сам му све, ефендија, узајмио, јер друкчије није хтио доћи. — Аман, ефендија! Ево, чујеш ли?
— А да чије но моје све троје! Сад сам му све, ефендија, узајмио, јер друкчије није хтио доћи. — Аман, ефендија! Ево, чујеш ли? Наљути се кадија, па исколачи очи на рају: — Сиктир, крмче од крмка!
Кадија, као бајаги да би га мало освијестио, запитаће рају: — Има ли, рајо, сад код вас хајдука? — Има, ефендија, јавнијех мало, а тајнијех много, као овђе код вас у граду. — Па, болан, што их не бијете, него их трпите?
— Па, болан, што их не бијете, него их трпите? — Богме, ефендија, није ласно хајдука надвладати, него од страха, кад га који мирни и поштени, овако као ја, срете на путу, овако му се
од страха, кад га који мирни и поштени, овако као ја, срете на путу, овако му се поклони и скине капу — као ја теби, ефендија.
криво у суду, но му не смје раја ништа рећи, а камоли да је криво осудио; но по обичају преклопи се и рече: — Пеке, ефендија.
Ћипико, Иво - Приповетке
и све не изусти што хтједе рећи, јер се ефендија узвика, плане и ошамари га. Момци прискочише, стадоше га грдити и потиснуше га свом силом напоље.
— одговори он, и презриво махну руком. —Момче плану и чврсто прихвати за узду. —Море, мичи с пута! — плане и ефендија; махне бичем, но не спусти га, већ га собом држи. —Нећу, док ми не одговориш! — бјесни Спасоје и гледа га чисто у очи.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Невоља грдна!.. Кад једне ноћи упао у његову кућу готово без даха Мухарем– ефендија из Бањске. Онај што је имао кућу баш испод цркве. Настанили и њега у овом селу н дали му за учитеља.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
тихо одговара: „Снахо моја, Хајкуна ђевојко, обазри се здесна налијево, па погледај оног ихтијара штоно сједи, као ефендија, у црвеном стиском тетривану, б’јела брада прси му покрила: то је главом старац Мустаф’-ага, оно ти је суђен ђувегија“.