Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Како ће и бити, брате — смекшава се дјед. Он пјева, пјева некако жалобитно као да три дана крува није јео, а јадна младица погибе од плача.
— А, шта велиш, Сајане? — Жалобитно, брате Милошу — заводни Џакан очима — као да смо опет они некадашњи дјечаци. Е, само да није доље оне црне коке која
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Сува зима стегла. Одасвуд бије, пржи и као уједа, гризе оштра и немила студен. Руштри се окорјели снијег, и жалобитно цвилећи угиба се под ногама. — Баш нико ништа, Вујо! — трже се старац и обрну се дјетету.
— просу се опет шапат, болан и дрхтав шапат од уста до уста, а из поља од торова разлијегало се жалобитно јадиковање малог Ђоке за својим Јабом. И сва се чељад заплакаше, зајаукаше.
— јекну покојни Партенија кô убоден, а глас му жалобитно задрхта, и сузе га облише. — То нешто, Симеуне, млого жалобитно. Ули-де му Мићане, једну чашу.
— јекну покојни Партенија кô убоден, а глас му жалобитно задрхта, и сузе га облише. — То нешто, Симеуне, млого жалобитно. Ули-де му Мићане, једну чашу. — О, људи, ово укрстило са обадвије стране, па не да ока отворити!
Страшно је то хуктање и шумење! Сад је тужно и жалобитно да човјека срце од туге заболи, сад опет силно, бијесно и снажно као снага и сила босанских, несрећних краљева и