Употреба речи жив у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Тетка му каже да нема, па макар јој кућу продали. „То неће бити“, храбри је чича Марко, „док сам ја жив! Не!... Нећеш ми ти, сестро, остати без крова, а и дете“, вели чича Марко, показујући на мене, „треба нешто да наследи

Ја, видиш, да не пијем, бих умро, или бих полудео... А овако, ето, као што ме видиш, жив сам!...“ Нато је сасвим жалостиво ућутао; пили смо ракије, али нисмо ништа проговорили.

“ рече калуђер кад се мало прибрао. „То ће бити леп пар људи, џанум!... Да је покојни Марко жив, ала би се радовао!“ После тога следовао је испит.

Ниједан ми неће измаћи! Жив не!... А ја ћу бити хајдук каквога није у Србији било!... — И он се, несрећник, грохотом смејао.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Ко то жив прегорети може! Они дукати, од којих ни зраци божјег сунца нису им већма очи просвештавали ни срце услаждавали, а оне

За такова наши Србљи обичавају рећи: „Боље да је мртав него што је жив; нашто му таки живот?” А Далматини веле: „Ни за што није него за калуђере”, јер код њих просјак и калуђер једно значи.

дође један лукав брат за искушати га, носећи врапца под јапунџетом, и упита га да му каже ако зна, је ли врабац жив или мртав, с намјеренијем: ако рече да је жив, да га нама' стисне за врат и покаже мртва.

врапца под јапунџетом, и упита га да му каже ако зна, је ли врабац жив или мртав, с намјеренијем: ако рече да је жив, да га нама' стисне за врат и покаже мртва.

Аполон, познавши | шта је он наумио, одговори му: „То зависи од тебе, ако ти хоћеш, врабац је жив, ако ли ти нећеш, а он је мртав.

Зашто сиромах расколник остаје док је год жив расколник, и зашто све мисли да несоздани и непостижими бог носи браду и мустаће баш као и он?

А која му од тога полза? Велика! Да може казивати док је жив како је с президентом Н. и с конзилијари Н. Н. Н. говорио. „Знаш ли како сам им кресао?

Говори данас, говори сутра, докле ти га у један мах истом нестане. Рабини пишу да је жив на небо однесен био; већ што му драго, куд је год он однесен, али њега између прочих нестане.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

а они други остану, те су сви ишли на Француза војевати, као Мали Јанко, Милисав Милошевић лајтнант (који је остао жив од Француза, и опет пређе нама у помоћ и погибе на Мишару 1806.

А знај добро: ако ја од ћабе дођем жив, тебе нећу жива наћи; а ако и не дођем, они ће тебе посећи”. — Мој отац каже: „А куд, бег?

Дође мени Јова Протић и виче: „Е, побратиме, јеси ли жив? Ова два хоће да помру”. Изађем напоље, имам шта и видити: оба седе у снегу, нашарали сву авлију премештајући се, више

Намислим да им обрекнем колико заишту, само да се курталишем жив. Позадуго ћуташе, док рече Муста-бег: „Кажи му алај-бег!” — „Јок вала, кажи му ти!

Зато опет велим: ако код вас не буде сва ваша војска на број, ти не можеш жив остати, а и мене ће посећи што га варам. А он има доста војске, и без вас може Хаџи-бега разбити и на Др ину нагнати.

— Миленко: „Може преко моје и моји̓ војника мртви̓ глава; али док један жив траје, проћи му овуд не дам. А Бог праведној страни помаже. Таки и последњи одговор и селам однесите Афизу.

Одсад који што старо зло помене, или какву пизму узгони, биће му као што сам казао. и док сам ја жив, неће бити пизме, ал̓ неће ми ни други судити...” Устаде и „збогом!” — оде своме чадору.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— Знаш, хвала богу, коју! Што бијеш онако ђаке? Прођох данас онуда, а оно врисак, врисак — рекох, нико не оста жив! — Треба ошинути обешењаке. Хтедоше да ми поморе онолику живину... Начинили читаву епидемију!...

— 'Оћу, ћир-Трпко; чујем добро пролази, па да се узме која пара. — Те лажу, море не ти пројде, жив ми господ! — Ама јуче је човек продао по двадесет и пет гроша. — Човек? У Београд рече? — Усред Београда на пијаци.

Да је барем по оке јали оку мање, 'ајде де, али — четири. — Камик да едем ако те преварим! Осум, жив ми господ! На!

— упита Тиосав. — Шест цванцика кола. — Е не можемо за шест, аја! — рече Витомир. — Море немам паре, брате, жив ми господ! Шест цванцика, па нек је сретње! — Е знаш, ћир-Трпко, шта је! Ево по триест гроша кола, па да дотерамо.

— упео се путник. — Нећете ви то ни дирнути — подвикну на њ син покојног Марјана — док сам ја жив! Ви мислите што је год од сиге да је старо. Путник се окуњи па пође, а прети: — Нека, нека, даћете ви то.

Окретан је, жив, као, што се тиче, млад човек... Пентра се с децом сваки дан по брдима; ваљда им нешто казује. Што се тиче на прилику

Вала, доскочиће њему Сава и добити опкладу, већ ако не буде жив! — готово љутито прети Сава. — Ајде де, Саво, видећу — како ћеш му доскочити — рече Никола смешећи се.

И тако Симица и Марјан присташе. Сад се тек отвори жив разговор и шала. Њих два попише унапред поприлично напојнице; а већ сутра, кад се све сврши — биће још.

Капетан се тек само узбезекну. — О, да си ти жив и здрав, господине — поче Симица повратив се мало од смеха — ја сам га нашао још оно јутро кад сам вратио нахоче на

Скотрља се Радош низ неку јаругу, сав се изубија и изгребе, па бежи што је жив! У оном страху осврте се. Кад оно дете баш над самом јаругом, па гледи у њега.

— упита Радојка полако и снуждено. — Та ни сам не знам — одговори Страхиња и слеже раменима. — Остаде ли, болан, жив ономадне? — Ја једва... а ти? — упита Страхиња чисто бојажљиво. — Не питај!... — рече Радојка и заплака се.

— Их, побогу, зар си жив? — викнуше сви углас од чуда. — А жив, ја! — одговори Страхиња нешто немарно. — Па шта би, брате?... Казуј, казуј!...

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Сумњао је на поп-Милоја, али није био сигуран... А он, заиста, беше рђав човек, човек који је у кавзи жив, У несрећи људској — срећан. Једнога дана упути се у село, које му не беше далеко.

— Имењаче!... Имењаче!... — викну и ухвати га за руку. — Чујем! — одговори Станко. — Јеси жив? — Жив сам — рече он и, ухвативши га за руку, диже се полако. Али се љуљао. Све дође к себи и опколи их.

— Имењаче!... Имењаче!... — викну и ухвати га за руку. — Чујем! — одговори Станко. — Јеси жив? — Жив сам — рече он и, ухвативши га за руку, диже се полако. Али се љуљао. Све дође к себи и опколи их. — Јеси рањен?

Нека страшна мисао, страшна као авет, дође му на памет. — А ако ти ниси убио Станка!... Ако он буде жив, куд мислиш онда?... Оп осети да му се земља под ногама гиба... Али се опре тој мисли. — Убио сам га!... Убио!...

Јесте, пао је!... И он увераваше себе да је пао... Али на уверавању и остаде... Нешто му изнутра шапуташе: — Жив је он, жив!... Можда још лута дубравом ноћас, па те тражи!... Коса му се диже увис... Ужасан страх овлада њиме...

И он увераваше себе да је пао... Али на уверавању и остаде... Нешто му изнутра шапуташе: — Жив је он, жив!... Можда још лута дубравом ноћас, па те тражи!... Коса му се диже увис... Ужасан страх овлада њиме...

— Морам, нано! Овде није моје место!... Зар ниси видела како хтедоше да ме свежу!... А ја се жив не дам свезати!... Збогом! Па пољуби оне дрхтаве руке, узе шару по средини, па оде најлак, не осврћући се...

— Та већ тога ће бити!... Стојан вели: ја морам најпре моју главу заменити. А прота каже: ја им жив у руке не идем. Ако ме позову, ја бирам гору!... — То је паметно... И тако говори виђенијим људма.

Попа је седео са кмет-Јовом крај ватре. Лазар скиде капу и приђе им руци. — Жив био, Лазо! — рече попа. — А које добро?

То што му жена пребациваше, пребацио је, као што знамо, и сам себи. — Па... нешто се мора учинити!... Ко сме жив Турчину на очи?... Нема ти оно, брате, ни срца ни душе!... Ја не знам куда ћу!... — Како би било да припитамо попу?

Срећко се наже над Алексом. — Јеси ли жив, брате? — упита га он. — Жив сам... Воде!... Срећко потеже своју чутуру. — На, напиј се!... Ово ће те окрепити...

Срећко се наже над Алексом. — Јеси ли жив, брате? — упита га он. — Жив сам... Воде!... Срећко потеже своју чутуру. — На, напиј се!... Ово ће те окрепити...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Тада он пусти свој глас гадан, сиров, рапав, али пун младости, силе и неког дивљег, неодољивог весеља што је жив. И, као побожни глас звона, и тај се глас подиже у небо.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Али она као један божји светац. — И кућу! — рече он, па разрогачи очи. — Ако ће! — рече моја мати. — да си ти жив и здрав! — Марице! — Митре! — Шта ти то велиш, Марице? — Велим: да бог поживи тебе и ону нашу дечицу!

— Хм! — Ух, боже! — Благоје се тресе. — Овакав бадрљак само! Боље би му било сто пута да је умро! А он ништа — жив! Па још пуши! Ништа му, каже, не шкоди! — Па дабогме! — Само то ми се не допада што проси. — Па мора да једе!

— Хвала богу, само кад си ти жив! Све ће опет добро бити. Ово, — он руком напипа штаку — ово ће народ позлатити! Је ли тако, браћо?

Ђеда опет истим гласом и мирним лицем наставља: — Ја нећу то, док сам ја жив! Не дам ја да је моја кућа ма за које моје дете робија... Чујем да ти ове жене (он брадом показа пут кухине)...

Тек он се трудио што је боље могао. Ни у што се у селу није пачао, свакоме је угађао, а попа се бојао. Управо се ни жив није чуо. Ми смо били њиме задовољни; какав је, такав је — наш је!

На једно по године послије тога напрасно се разбоље поп, заковрну одједанпут, и већ му се чини да неће ни ноћи жив дочекати, па зове Нинка, Аксентија Смиљанића, Станоја Глувића и кмета.

— Стани! — рече владика. — Ко је то Југ Богдан? — Није он жив — рече Мара. — Он је погинуо на Косову. — А шта је то Косово?

Кад је пошљедњи мјесец школске године, не може човјек жив да дочека. Али нема више туге. Разведрила су се лица и некака неспокојна радост ожарила и увело попово лице.

— Жив био, сине! — рече поп. Ал' господин дохвати кутију са жигицама која је пред попом стајала, и брзо трже руку назад.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

— Врло добро, тако ћемо и казати. Па тако и урадише. И поп Спира се лепо извукао из шкрипца, а био је већ жив обамро! Није шала, владика; онако строг човек!

Стога је сав комшилук био против њега, и вребао га да га убије, али зачудо да је крај свих тих претњи и опасности још жив био, мада се једна комшиница зарекла пред кандилом, у коме је горео најчистији барабанц-зејтин, тако она не била жива,

— рече Меланија и попрети му затвореном лепезом. А затим се разви врло жив разговор између Меланије и Пере у коме је Меланија много више говорила, а Јула се само, благо и питомо смешила и тек

Исто се тако жив разговор повео и између попова. Они су се разговарали о летини, о банатској пшеници и о влашкој пшеници.

Али и јесте била башта уређена: све окопано, оплевљено, увек заливено, као каква променада! И нико их жив није знао и затицао сем баба-Макре, а и она је, сирота, била и слабих очију и мало наглува од старости.

— Не брини се ти! Запушићу му уста, да ће памтити док је жив кад се са мном дишпут’о. — А можеш му и то рећи: да се доцкан сетио.

— Па говорим — вели јетко поп Ћира — о вашој красној ћери Јуци... нек вам је жив’ и здрава! — Господин’ Ћиро, — викну императивно поп Спира, — ћер да сте ми оставили на миру! Не испирајте уста с њом!

Бог зна ’оће л’ и жив остати! — О, о, забога, шта чујем! — Е, а сад збогом снаш’-Пело. Журим се! Збогом! Збогом! — рече па се пожури, ал’

— А, до тога неће доћи — храбри је поп Спира. — Не дам се ја док сам жив!... Таман! Макар одн’о ђаво ланац два. — Дакле има неке надежде? — А како је, наопако, не би било?!

Макар одн’о ђаво ланац два. — Дакле има неке надежде? — А како је, наопако, не би било?! Што кажу: човек док је жив, он полаже нешто на надежду, нада се! Ја сам се испочетка мало к’о и бој’о, јербо, знаш, како је!..

»Није се женио никад — извињавао би га поп Спира — па му није ни замерити што је тако пис’о. Док сам ја жив, биће овако и у мојој кући и у селу!« И доиста је спремљено свега и свачега.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Али опет, која вајда кад Љуба исти онакав. Од тада још лењи. Само лежи и спава. Више мртав него жив. Наза лута, проси, донесе му а он ни да се окрене на њу, а камо ли осмехне, проговори.

Још од онда од када почео да се дружи, меша са женама. Он се више жив није чуо. Само по кад и кад ноћу. И то кад обично варошанка пијана с другим просјацима дође, па се с њима затвори у

Чак и земљом коју би могао око себе рукама да дохвати и њу је на себе бацао... као да се жив закопавао, док га једног дана не нашли мртва..

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Стаса је био од средњега виши, састава темељног, образа белог, косе смеђе, шаке мало подебље, жив, окретан, досетљив, једном речи, могао се узети за идеал трговачког помоћника у малој вароши.

— Док сам ја жив и имања имам, тебе нико затворити неће, — рече озбиљно Јефта. — Па шта је Јефто, са тепсијом? Мориц ти обрече да ће

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

и да није било једне надувене лешине неког војника из десетог ловачког батаљона на коју је пао, не би ни остао жив.

Али су убрзо и још пре венчања настали чести неспоразуми. Њега је грозно мучио њен темпераменат, жив, бујан, и немиран, пун топле страсти, сав врео.

Иде то тако непрестано те он осећа како му се због овога почиње да мути у самој глави и како се онај жив црн конац пред њим, онај вијугави црни црв, као пење у сам његов мозак и ту почиње онако исто да ради и да се комеша.

Црњански, Милош - Сеобе 2

190 XИ НЕ ПОСТОЈИ ТА ЖЕНА СА ЗЕЛЕНИМ ОЧИМА 219 XИИ ОСТАЋЕ САМО ГРОБОВИ 260 XИИИ ДОК ЈЕ ЖИВ ХОЋЕ ДА ЗАСПИ НА ЊЕНОЈ РУЦИ ИСПОД БАГРЕМА 279 XИВ ЈЕГО БЛАГОРОДИЈЕ БИЛО ЈЕ НЕСПРЕТНО САМО СА ЖЕНАМА 293 XВ УМ ЧОВЕКОВ

Желео је да се још једном по тој трави вози, да буде жив са пролећем у тој својој самоћи. Кад се коцка, кад части, кад пијанчи, сви му кажу да су његови рођаци, сви би да се

Псовао је у себи Гарсулија, шкргућући зубима, као и Трифун. Али, био је решен да жив, или мртав, стигне до грофа Бестушева. Јего благородије Павел Исакович био је човек који устаје на леву ногу.

Божичева кћи слушала га је са неверицом. То су, каже, заиста луде мисли: да човек, жив, млад, хоће да остане удов, навеки. Да неће да се жени.

Исакович јој онда, пошто је била ћерка његовог сапутника, рече: да ће, кад одрасте, бити као Луна, на небесима, коју жив човек не може стиђи, ни кад би имао крила, али да је трке, сада, доста.

Неће више видети ни своје људе, које је био, са Трифуном, у Срем, превео, а који сад чекају да чују, је ли жив, и кад ће почети селидбу у Росију.

Исакович је знао да ће и Копша моћи, тешко, да му помогне, и да, ни ту, у Бечу, још није сигурно да ће жив стићи Бестушеву, али је и даље корачао са надом у своју звезду зорњачу. Закуцао је балчаком на Копшина врата, мирно.

Он је готов да умре, ако га Росија напусти. Преклиње их само да јаве грофу Бестушеву да је стигао до Беча. Жив се неће дати, да га арестирају.

А он се онда окрете матери и поиска чутурицу и даде је деди Гаврилу. А деда Гаврило повика: Жив био, сине, кад си ми ово донео! А хвала и пријатељу Луки!

У судару коњаника, био се преврнуо, са коњем, преко препона, и, да је остао жив, имао је да захвали Исаковичу, који га је извукао испод коња, у последњем тренутку.

Неће да гледа своје људе, које је извео из Сервије, да копају земљу господи и ваде пањеве у шуми. Жив се више неће вратити – иде у Росију, и не одустаје од тога.

Поп га је посматрао замишљено. Ако је ишао, вели, није жив изишао! Ако је ишао и жив изишао, добро би било. Венеција има дугу и тајну руку. Венецијани је до Вијене пружају.

Теодосије - ЖИТИЈА

И ппетекавши запита га цар: — Да ли је још жив свети старац, отац твој? Одговори: — Још је жив молитвеник Царства ти, отац мој.

И ппетекавши запита га цар: — Да ли је још жив свети старац, отац твој? Одговори: — Још је жив молитвеник Царства ти, отац мој.

Гледајући ка преподобноме своме оцу, као да је жив, рече: „Блажена је, благи, твоја неизменљива љубав према деци, оче свети!

Сада си ми жив, господине мој. Сада те видех и уверавам се у речено: ,Праведници ће живети на векове, и од Господа им је награда и

Да буде опет жив данашњи дан до ноћи која долази, молим твоју доброту, у који ћy моћи украсити га анђелским и иночким образом који је

А лице моје неће ти се јавити, јер не може човек, видевши лице моје, жив бити“. На томе камену и до сада се познаје положење моћне деснице Господње.

љубећи, и пошто јој ова реч тешко паде, одговори му: „Ако ти сам избегаваш брак, зашто друге на њега присиљаваш? Жив Господ и жива душа твоја, ја то учинити нећу, нити ћу те напустити.

Нећу ја од вас умрети, као што се узалуд хвалите преда мном, него ћу, напротив, жив бити у Богу, спасу мојему Исусу Христу.

А главни међу бесовима ће к старцу: „Што се, исмејани од људи, пропасти својој радујеш и тако против нас галамиш, или жив од нас избећи помишљаш? Причекај мало! Поново ћемо доћи, и брзо ћеш угледати своју смрт.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Чак и за време турске владе Гњилане је било снажна српска варош. Свет је жив и окретан. Као и по другим варошима и овде су жене донекле усвојиле турско одело. У овој области нема Аромуна.

Знатна је разлика између људи и жена. Људи су жив и оштар свет и осим тога се сматрају за лукаве. Сви иду у печалбу, често као код Мијака почевши од 10 до 12 године, и

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Безазлени врапци ипак утјешише чича-Тришу цвркућући да је мачак „жив-жив“, а увече припријетише својој дјеци: — Пазите добро, чим видите да се уз дрво пење неки џак, одмах бјежите!

Безазлени врапци ипак утјешише чича-Тришу цвркућући да је мачак „жив-жив“, а увече припријетише својој дјеци: — Пазите добро, чим видите да се уз дрво пење неки џак, одмах бјежите!

угледа ону мишју рупу и рече ми: — Пријатељу Тошо, идем да видим ко има унутра, а ти погледај да ли је Шаров остао жив послије ове туче од крушака. Пророк се изгуби у оној рупи, а ја кренух до Шарова.

Сви су били на смрт уплашени. — Откуд ти жив, бијели странче? — зачуди се сиви миш домаћин. — Па напољу пада читава киша од мачака.

— Ура, тако је! — повикаше мишеви. — То је заиста мудар савјет. Да није јуначких ногу, нико од нас не би остао жив. Живио наш војвода! — Мишу пророче, а како ћемо чути да мачка долази па да на вријеме побјегнемо?

— Ох, жив је он, дакле! — обрадова се Миш пророк, па се хитро успуза уз брвно и повика: — Савезниче Тошо, ево ме у помоћ!

— Жив жив! — питали су врапци. — Жив, жив, јакако! — шепурио се Жућо. — Ено га сједи пред улазом у свијет, гребе по вратима

— Жив жив! — питали су врапци. — Жив, жив, јакако! — шепурио се Жућо. — Ено га сједи пред улазом у свијет, гребе по вратима и

— Жив жив! — питали су врапци. — Жив, жив, јакако! — шепурио се Жућо. — Ено га сједи пред улазом у свијет, гребе по вратима и мијуче: „Жућове-јуначино,

— Жив жив! — питали су врапци. — Жив, жив, јакако! — шепурио се Жућо. — Ено га сједи пред улазом у свијет, гребе по вратима и мијуче: „Жућове-јуначино, пусти ме

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

а твоја ће јадна мајка целог века да се вајка! ЈЕДНОГ ЗМАЈА КРАЈА Једноме змају досади да жив, јер му је живот био страшно сив. у сивом дворцу, поред сиве рек, таворио је свој змајевски век.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

лепо је живела и са овим мужем и живела би вероватно још и даље, али, једног дана, после три године, врати се њен муж жив из ропства. РИНА (претрне, скочи и гледа га право у очи).

РИНА: Замисли, мој први муж, муж који је извршио самоубиство дављењем, појавио се, жив је. МИЛЕ (изненађено): Како, како? Жив?

МИЛЕ (изненађено): Како, како? Жив? Којешта, то је немогуће; ти, драга моја, имаш малу грозницу; ето, имаш и температуру, то се теби причињава у машти, у

Рећи ћу вам ја: човек о коме сви знамо да је умро, да је покојник, човек којега смо сахранили, жив је. СПАСОЈЕ (посрне и дрекне): Ко то, ако бога знате?

АНТА: Заклео сам се, не кажем да се нисам заклео, али он тада није био жив, а сада је жив. СПАСОЈЕ: Дакле, то тебе жуљи? АНТА: Па то, дабоме! СПАСОЈЕ: Чекај, молим те, сад ћу ти рећи.

АНТА: Заклео сам се, не кажем да се нисам заклео, али он тада није био жив, а сада је жив. СПАСОЈЕ: Дакле, то тебе жуљи? АНТА: Па то, дабоме! СПАСОЈЕ: Чекај, молим те, сад ћу ти рећи.

АНТА: А, сад разумем што си се ти тако обрадовао кад си чуо малопре да је Павле Марић жив. Па да, ко би се обрадовао ако не би ти као најближи рођак?

? АНТА: Парцела 17, гроб 39. СПАСОЈЕ: Је л' лепо и поштено седео тамо три године, је ли? Па откуд сад наједанпут жив? И зар то може тако да буде? Зар то може како ко хоће?

Важити као мртав, а бити жив”. СПАСОЈЕ: Он то сматра као најсрећнији излаз из ситуације. Хвала му лепо! АНТА: Па он то са свога гледишта.

Јер, ако би се примило такво стање, то јест, ако би се признало да је Марић жив, цело би се наше предузеће из темеља срушило. АНТА: То је још најмање! СПАСОЈЕ: Најмање? Како најмање?

СПАСОЈЕ: Како? То је тако проста ствар. Ми не можемо признати да је он жив; то би било против наших интереса када би ми признали да је он жив. Понашаћете се, дакле, као према покојнику.

Ми не можемо признати да је он жив; то би било против наших интереса када би ми признали да је он жив. Понашаћете се, дакле, као према покојнику. АНТА: Како то мислиш: је л' да се прекрстимо кад га видимо?

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Волео сам да се купам, иако је Влада говорио да се он, кад би био грађен као ја, не би жив појавио на плажи. Не кажем да мени нису сметале моје проклете ноге и леђа пуна пега која су се првих дана на плажи

Опазих како Стари брише уста надланицом и рекох му да ми је жао што сам остао жив. Била би то таква божанствена сахрана! - насмејах се а онда одмахнух руком. Таква сахрана, боже мој!

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

— Не би’ волела да носи реверенду, волем сабљу. — Шта, да буде солдат, а Бунипарта још жив? То нипошто. — Има још и други’ који носе сабљу. — Шта, ваљда адвокат проактор, има их као куси’ паса!

Сва три прва су мртва од наџака Софриног, а четврти још жив. Комесар га испита; све је исповедио, све је издао. Испитао је и путнике.

пође натраг, обиђе све вароши у Галицији, три дана блуди којекуд; трајало је три године, а жена му не зна је л’ жив или мртав, па наједаред пише јој чак из Коломеје, отуд јој јавља да се већ кући враћа.

Зар онде нема других илиџа, већ мораш у мору? Ја сам због тога опечаљен јако. Могу те таласи морски однети. Ако си жив, како добијеш писмо, а ти одмах натраг. Од бриге не могу да спавам, врати се. — Твој родитељ С. К.

Озбиљно лице, изгледа и он већ као филозоф. Дуг живот, — велика школа. — Сад — вели Пера — да ми је отац жив, љубио би му руке, молио би’ да ми опрости.

Црњански, Милош - Сеобе 1

брат који му се већ три недеље чинио само једна хрпа одора, плетеница, чоха и перја, у даљини, као да и није више био жив. Замишљао га је, хтео је да га замисли крај ове жене, али узалуд; није био ту.

Имала је у себи дубоку слутњу да је он више не воли и да се неће жив вратити. А када се вратио, беше сасвим измењен, оронуо нагло и чудан. Зидао је цркву насред села.

Беше се дигао из воде и из смрти и бео, као млад багрем, батргао се, по туђини, појављујући се врх друмова, куда беше, жив, са војском прошао, где су га налазили напитог, заосталог од војске, обученог у женске сукње.

кад се село беше стишало, од свих тих чудноватих догађаја што се десише те ноћи, дошао је са војне, збиља, човек, жив и видљив, први, који се заиста вратио.

Када стиже вест да је Исакович остао жив и да их је још много живих у Немецкој, који ће презимити у туђини, али који ће се вратити с пролећа, идуће године,

Да се жив враћа тамо, куд је мислио да се више вратити неће, сасвим га је раздражило. Сваки крај, сваки нагиб обале, све падине,

Желео је да све то што га код куће очекује, ту дреку и лелек избегне, желео је просто да се жив кући не врати. Да се враћа, чинило му се тако лудо.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

“ Када сврши шишање, кум каже детету: „Да си жив, да си здрав, да си весел, да си д’лговечан“ и тада га удари шаком прилично јако по образу.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Да је само сишао доле у партер, добио би такав ђон у трбух да би ме памтио док је жив! Али није сишао. Шта ми је друго преостало него да грицкам семенке и чекам сутрашњу представу?

– Ништа. – Хвала богу, читави смо, изгледа... – А то вам је и најважније у животу — каже Лука. да је човек жив и здрав! За ауто, мање-више... – Где је овде хотел? – Нема хотела! – Како, нема хотела?

Матавуљ, Симо - УСКОК

Старац се љутну: — Ја тако не умијем рачунати. А ти, жив ми био не бркај и не прекидај, јер ја ово причам овоме човјеку из свијета, који ме до сада није чуо!...

Дотле је био с њима у преписци, а сад ће се то морати прекинути! Да им бар може јавити, е је жив и здрав, али писмо би било устављено у Котору!...

Радоје погибе биће десетак година. Син му Кићун жив, али се не уврже на оца, но је ситан, сметен, рђица, каквијех је, срећом, мало у овијем горама!

Ама син му Јоко, (онај о коме се причало да је посјекао два француска официра) жив, огњевит млад човјек, засу питањима и љубазностима ускока и пође с њима ка стрицу Саву.

Тада видјеше да је Крцун мртав, а Јанко жив. Претурише се огњем још два пута, па Никшићи умакоше у шуму! Четовођа викну: — Брзо, дјецо, носимо наше, јер Никшићи

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

ОТАЦ: Фала богу! МАТИ: Баш приповедам како смо сами, а толики посао. ОТАЦ: Е, шта ћемо! Човек док је жив све се једнако мучи: мало рāном, мало око стоке, трговина — ти, Боже, знаш.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Мртав царе, а жив кући дође, и у кући мртву мајку нађе, где му крпи гаће и кошуље; сестра му се од старости смије,

Ако су чељад гладних очију и брза на кашици, прохитриће се и туњав најменик, јер ваља му жив остати. Гдје у кући, опет, младо женско тражи себи ђавола, ту ће се најзад и најзадње најменичко блејало досјетити о

дечјих листова и часописа, аутор радијских и телевизијских емисија за децу и одрасле, пословођа и подстрекивач, дух жив и оригиналан, Радовић је свим тим пословима прилазио озбиљно, што је за наше прилике неуобичајено.

да је Поповић отишао врло далеко у потврђивању савременог градског језика; он обавља један посао коме би се, да је жив, Винавер дубоко радовао.

Поповићев роман је жив пример таквог, ничим неспутаног мишљења, па се тако и завршава: позивом на маштање, на настављање једне игре која, ни

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Све му је било узалуд, и он из Хеба није жив изишао. Умро је 19. децембра 1711. године. О Ђорђу Бранковићу се створила цела једна поетичка легенда код угарских

Бан је почео писати рано, још око 1834, и на српском и на талијанском. Од четрдесетих година настаје његов врло жив и плодан књижеван рад. За више од пола века написао је, како се рачуна, преко 40.000 стихова.

1848. прекинут је жив рад у томе правцу, и педесетих година јављају се овде-онде, по Угарској и Србији, дилетантске и путничке позоришне

да говори без епитета који се као паразит лепе за речи; није у стању да се изражава без фразе и помпе; његов јамб је жив и нервозан, метафоре засењују, епитети звече, боје блеште, као добоши ударају речи у којима је нагомилан глас р.

Оне су једре, епски широке, течне, имају природно излагање, миран и широк ток причања, жив и живописан стил, зачињене су пословицама и згодним изрекама.

Јоште жив, Мијатовић је писац који увелико припада прошлости. Он је један од типских представника нашег романтизма, романтички

Његов жив и доста обилан позоришни рад отпочиње последњих година живота. Једно за другим дао је петнаестак позоришних дела.

Анегдота, занимљива анегдота, рељефни типови којима је дао трајан живот и који и данас књижевно живе, дијалог, жив и природан и течан дијалог, чист и једар народни језик, — то су његове главне особине.

Дијалог му је жив, течан, природан. Његова реченица има своју јасност, гипкост, живописност и мелодичност народног говора из западне

— Песничке способности Војислава Илића биле су врло велике. Он је имао ретку осетљивост, урођену отменост и финоћу, жив смисао за лепоту, осећање ритма и живописности. Више но иједан ранији српски песник он даје утисак уметничког песника.

То су описи путовања, више географско-етнографског карактера, подложни контроли. Гибак и жив дух, плодан писац, Нушић је један од најактивнијих књижевних радника српских за последњих двадесет и пет година.

Он има лак, жив и пријатан стил, и иде у најкњижевније српске писце свога доба. Његове заслуге остају несумњиве у стварању историје

Сремац, Стеван - ПРОЗА

то Максим испричао и извео децу у авлију где је Пуја довео кметову краву, Милку названу, да и она послужи науци, као жив пример у очигледној настави.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Штира жваће, али од невоље, Шта ће јадна кад не дају боље. Ој соколе, жив и здрав нам био, Али нешто да ти кажем тио: Иди збогом, прођ' се посла тога, Веруј, красни, то је за другога; Ал'

сам песму довршио, Па те молим, побратиме мио, Опрости ми што ми није боља, А најпосле како ти је воља, Свакојако жив и здрав ми био, И кад имâ, рујно винце пио! 1848, у пролеће.

Ватише га, савезаше, Овамо га потераше. Кô ван себе он бијаше, Кô сан му се све чињаше: Жив он своје дат оруже!

Урош!“ већ загрми, Урош оде низ кам стрми, Оде веће до дружине, Згледаше га на висине. Жив је, жив је, али како? Жив је, жив је, па ма како.

Урош!“ већ загрми, Урош оде низ кам стрми, Оде веће до дружине, Згледаше га на висине. Жив је, жив је, али како? Жив је, жив је, па ма како.

“ већ загрми, Урош оде низ кам стрми, Оде веће до дружине, Згледаше га на висине. Жив је, жив је, али како? Жив је, жив је, па ма како.

Жив је, жив је, али како? Жив је, жив је, па ма како. Већ ни збора да се бега, Сви су веће око њега За грм, за кам већ запали, Живим огњем бити стали.

санак тии, Па какви су да су били, Јуначки се јесу били, Сви су, нема ниједнога Да издао друга свога, Ни се дао жив у руке, Славно скончав своје муке.

Паде коњиц, и ја с њиме падо, Али одма од земље устадо, И проклиња што сам жив устао, Што свог врата несам сакрхао. Дадо плећи коњу саломљену, Те пешице кроз горицу крену.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

— Ма како ти то зазиреш од сата као да је пред тобом жив створ, а? — Па да шта је него жив — мирно каже дјед. — Сат жив?! — забезекне се Сава.

— Ма како ти то зазиреш од сата као да је пред тобом жив створ, а? — Па да шта је него жив — мирно каже дјед. — Сат жив?! — забезекне се Сава. — Жив, богме, и десет пута мудрији него ти.

— Па да шта је него жив — мирно каже дјед. — Сат жив?! — забезекне се Сава. — Жив, богме, и десет пута мудрији него ти.

— Па да шта је него жив — мирно каже дјед. — Сат жив?! — забезекне се Сава. — Жив, богме, и десет пута мудрији него ти.

Спустио је сат у крило као да се одмара, загледао се некуд у даљину и обрадовано протепао: — А, знао сам ја да је он жив, рђа једна. Жив и здрав. — Ко то, дједе? — Мој побро. Да је он мртав, и његов би сат умро. Па да, тако ти је то.

у крило као да се одмара, загледао се некуд у даљину и обрадовано протепао: — А, знао сам ја да је он жив, рђа једна. Жив и здрав. — Ко то, дједе? — Мој побро. Да је он мртав, и његов би сат умро. Па да, тако ти је то.

Још није ни ушао у авлију, а већ гракће на мог дједа: — Јеси ли жив, Раде, стари мој парипе?! Види га, види. Ихи, почело је!

— Коњску икону, а? — Ваби је, вала, како хоћеш, али мени је драга. Гле, жив живцат, као да ће сад зарзати. Дјед стукну од цртежа поднесена под нос и врекну: — С тијем данас у моју кућу не

Ако су чељад гладних очију и брза на кашици, прохитриће се и туњав најменик, јер ваља му жив остати. Гдје у кући, опет, младо женско тражи себи ђавола, ту ће се чак и најзадње најменичко блејало једног дана

), па се опет, жив, здрав и лака корака, приповратио натраг и прошибао „табановића фијакером“ све од Солуна па чак негдје до иза Загреба,

— Их, пресвете моје виле! Срећа његова што је отишао. Куд га, овако жив, теглим на леђима по овој грешној земљи, туд ми је већ и као свецу одмах нашао посла, срам га било.

И тако, те незамјенљиве чудесне ноћи, дјед је, жив живцат, заједно с најбољим достовима, у здрављу и весељу попио своју укопну ракију.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

АХМЕД: А ко ти каже да се шалим? Не зна бег ко му је сестру испросио... Да си ти жив и здрав, Имотски ти је кадија умро још давно, пре седам година!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

— Стано? — Ти? — викну тако силно и уплашено, да се препадох. Док сам жив тај узвик слушаћу. Само не могу да га опишем, како у њему нечега и престрашеног, и болног, и очајног бејаше.

Говори, хоћу да чујем, видим: да ли знаш, да ли умеш да говориш; хоћу да ти чујем глас... Да знам, жив ли си?! — Шта да ти говорим? — шану Стојан и, готов на све, слегну раменима. — Шта, шта???...

Фала ти што си нас се сетио. — И не казује свој бол, не говори о себи, већем о мени. — Да му је отац жив, друкчије би сад било, а овако... Али хвала ти, хвала што си се бар ти сетио и дошô нам. — Ја!

Магла пада. Слана се већ с вечера хвата. Сутра је св. Арханђел Михаило, коме се не кува пшеница, јер је још жив. Слави мој теча Јован. Стара је то кућа. Поред куће држи механу. И сад пиће нигде боле, цена умерена.

Паса га дирну, показујући главом на чаршију, механе: — Иди, иди! Чека те тамо... — Не, Пасо! Жив ми Господ, не! Такав ми посао! — Прекиде је он тако искрено да се Паса трже и као покаја што га је толико дирнула.

Ни Ита, који је пређе, док је био жив покојник, често долазио, сад готово никако не дође, сем што понекад сети се и пошље као милостињу мало меса да се

А то није. Грех је помислити. И, од страха да заиста то није истина, већ да је он још ту, да није пропао, већ жив, а нарочито за њу, Аницу, жену му, да она не би помислила да је слободна, да смрћу његовом њега заиста нема, да није

ли смо. А и Аница је све то знала, осећала. И увек се трудила да избегне помисао да он, покојник, није ту, у кући, жив, већ да је мртав и далеко, далеко од ње. Грех је био то мислити.

И ма да га у ствари није било, ма да је већ толико било прошло од његове смрти, ипак он је морао за њу да буде жив. Нарочито за њу, Аницу. Јер он је био тај који се сагао, узео је и увео у своју кућу и тиме увео у неки ред...

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

је Други, други то је Вук; ал' о том Вуку што га мислим ја не приличи ми овде причати, јер Вук је тај, тај покојник је жив, а живима парастос не бива. Да, још је жив!

Да, још је жив! У грудма нам је жив, из речи наших и он говори, уз песме наше припев нам је он; и да му није духа мед нама, помолили

Да, још је жив! У грудма нам је жив, из речи наших и он говори, уз песме наше припев нам је он; и да му није духа мед нама, помолили би молитвом се

А кога зову, кога ли маме синови таме? Зар оног ком је, жив док је дисô, кроз оба света летела мисô, пасала смело невиђен свет?

Ох, — да полуди! Самсон је певô, ори му се глас, бојева смртних некад жив ужас надјекује окова тужни звек, с тамница стреса мемлу камена.

Ал' донесе л' ми други какав глас? Је л' жив мој народ? Је л' му жив још бог? Но бог ће га сачуват, устреба л' — ал' шта делила, збори, живи л', зна л'?

Ал' донесе л' ми други какав глас? Је л' жив мој народ? Је л' му жив још бог? Но бог ће га сачуват, устреба л' — ал' шта делила, збори, живи л', зна л'?

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Ја бих рекао да је жив твој чоек, па он те учи. А она се поче клети да је нико не учи, јер и нема ко. Послије неколико дана дође јој чоек,

их је очима видио, а јунак се успламће, скочи на њега па га стане тући: — Казуј — вели — ја ћу те сад удавити, одавле жив нећеш изићи! Просјак се опет брани и правда, а јунак скочи па га удави.

Ако овђе заноћимо, неће ниједан жив осванути — поклаће нас звјерке. Не потраја дуго времена, угледају кућу на вр'у једнога брежуљка и упуте јој се.

Кад виђе војника жива, — пренерази се од чуда, говорећи: — Зар си, болан, жив? — А да шта ми је било! — одговори војник. — Је ли ти ко долазио ноћас? — запита га опет господар.

Господар га одвраћаше, али узалуд: војник неће да остане ни жив ни мртав. Видећи господар да га је немогуће одвратити од намјере, напуни му торбу 'љебом и буклију ракијом, те војник

Кад дођу пред јаму, повиче зец: — Тко је у тетиној јами? А јарац изнутра одговори: — Ја сам јарац живодерац жив клан — недоклан, жив сољен — недосољен, жив печен — недопечен; зуби су ми као колац, прегришћу те као конац!

А јарац изнутра одговори: — Ја сам јарац живодерац жив клан — недоклан, жив сољен — недосољен, жив печен — недопечен; зуби су ми као колац, прегришћу те као конац!

А јарац изнутра одговори: — Ја сам јарац живодерац жив клан — недоклан, жив сољен — недосољен, жив печен — недопечен; зуби су ми као колац, прегришћу те као конац!

Кад дођу пред јаму, повиче јеж: — Тко је то у тетиној кући? Јарац одговори: — Ја сам јарац живодерац, жив клан — недоклан, жив сољен — недосољен, жив печен — недопечен; зуби су ми као колац, прегришћу те као конац!

Јарац одговори: — Ја сам јарац живодерац, жив клан — недоклан, жив сољен — недосољен, жив печен — недопечен; зуби су ми као колац, прегришћу те као конац!

Јарац одговори: — Ја сам јарац живодерац, жив клан — недоклан, жив сољен — недосољен, жив печен — недопечен; зуби су ми као колац, прегришћу те као конац!

завичу кириџији: — Ти кириџија, ајде код нашега кнеза да те упише у књигу: нека ти иде од Дубровника док си жив сваке године два кабла соли.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Неће кварити, ако се то провиди. (Копа.) Човек је као кртица. Док је год жив, све једнако рије и копа, пак најпосле шта дочека? Да и њега закопаду! Охо! Лонац! На моју душу, новци! (Устане.

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

ЧОКЕШИНА Где се слово затамњује, чедан рељеф освањује и преврнут, жив од маски, не хвата се фотографски. Чокешина проспе трину у јалову месечину и летећи поврх смиља значења се

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Ману га Мачак, па торби хрли, другара вади, снажно га грли, милује кресту и репић крив. „Побогу брате, јеси ли жив?!“ А Пијетлић рече: „Умакох смрти, само се земља пода мном врти.“ „Тако ти треба!

Провири бака кроз облак сив. „Унуче драги, био ми жив!“ На земљу Мјесец свјетло точи, пољану малу зрацима таче, а онда стаде и шири очи: неки малишан у врту плаче.

Ово је цванцик сребрни мој!“ И опет чу се кроз облак сив: „Унуче добри, био ми жив!“ Разгледа Мјесец, кад близу пута грудвица бијела пашњаком лута и тужно блеји кроз ноћни мук.

“ Одјури јагње ко чигра права, остаде Вујо кратких рукава. Поново облак прозбори сив бакиним гласом: „Био ми жив!“ Мјесец над ријеком сијати поче, кад гледај вука надут ко мијех, ледену воду марљиво лоче.

Ко млину дође у сутон сив, отуд се више не врати жив. Удара вода из бадња уска и силном снагом у точак лупа, врти се коло, зујећи пљуска, под њим се дуга шарена купа.

Поћи ћу ноћас по густу мраку горском млину чаробњаку. Остаћу ваљда жив.“ Сањају поља под златном луном, док Ћоса иде са торбом пуном, весело ноге језде.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Чак деца у Ескалони... Верујете ли ви то? Њему синуше ОЧИ: — Ако би било рата и ако бих из њега изишао жив, никада се више не бих вратио на језеро. — Ја налазим да је рат страховита ствар.

Овако сам мислио: „док сам жив, остаће ми урезано до најмањих ситница ово њено силажење!“ Ја такође сиђох одмах ка језеру.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ТАНАСИЈЕ: Па оно, сви смо се распитивали. АГАТОН: Сви, дабоме! Јер, брате, ко ће жив дочекати четрдесет дана. Бројим сваки дан на прсте, а ноћу све сањам неке цифре са пет нула.

АГАТОН: Које оно? ТАНАСИЈЕ: Па оно како гласи тестамент? ПРОКА: Па ето, чућеш сутра. ВИДА: Ко ће жив до сутра издржати? АГАТОН (Танасију): И по тој ствари сам га испитивао. СВИ (радознало се збирају): Е???

Толико, шест месеци. ДАНИЦА; Шест година! МИЋА: Како?!!... ДАНИЦА: Шест година! МИЋА: Шест година? Ко ће то жив дочекати? ДАНИЦА: Шта дочекати? МИЋА: Па ту, дугу жалост. ДАНИЦА: Мени неће бити дуга. МИЋА: Вама, али...

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

има их много... видећете. Покрај мртвог војника седели су рањеници. Та он је био њихов друг, доскора је био жив, и зар да га баце као ствар поред пута... А колико је тек мртвих пред нама.

Не спава се већ друга ноћ. Људи су поднадули и очи им упале... Гледам Јанкуља како мљаска једући жив кукуруз. Када га поједе, окрете се око себе као да некога тражи — размахну клипом и удари Крсту возара по врату.

Војници се провлаче да виде, не би ли га познали. До пре пола часа био је жив, а сада сви газимо по његовој крви, као да је то обична бара. Однекуд се чуло запомагање.

— Господин потпоручник, овај, ја приђо једноме да видим како му је... — Је ли био жив? — Јок, господин потпоручник, лежао је потрбушке, овако... Пипну га ја, а он ладан.

— Рок службе, господине капетане! — добаци наредник Милан. — Боље бити жив, него мртав. — Е, е, та је добра... макар и коњосали! — Капетан Станојчић се наједном уозбиљи, јер угледа команданта.

Траило вели, ако се врати жив кући, нигде неће кренути без чутурице пуне воде. Сунце једва зађе за нека дрвета и нишанџија Милован одмерава

Неки пут почне убрзана паљба, као да су људи побеснели, и нама се чини да нико жив неће остати. Онда се стишава, пуцњи су све ређи, и најзад чујемо само појединачне поздраве предстража. Мртва стража...

Цела равница је непомична и укочена. Нигде се не види жив створ. Језиву тишину прекида удаљена топовска паљба. Командир нам тек тада објасни циљ нашега пута.

Назад не могу. Већ избезумљен, прикупим снагу, и потрчим, мислећи свакога тренутка да сам ја још жив, а она врзина далеко, далеко, чини ми се даха немам, ноге ми се уплетоше и ја падох... Чујем само ударе свога срца.

Ветар је шиштао око мојих ушију, мени се чинило као да праште пушке, али ја сам још жив, жив јер трчим, још мало... и утрчах у ону врзину.

Ветар је шиштао око мојих ушију, мени се чинило као да праште пушке, али ја сам још жив, жив јер трчим, још мало... и утрчах у ону врзину.

Он мљасну устима неколико пута, и са страхом завапи: — Јесам ли жив? Војници се смеју, помало усиљено, да би га охрабрили. Вучко покуша да се дигне. Рекосмо му да седи и да се не замара.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Његов озбиљан одговор увери децу да је то доиста учитељ, па се бојажљиво уклонише на ливаду. — Жив био, рече он ђаку, који му приђе руци. — Је ли ово Орловица? — Јесте, господине. — Да ли је школа далеко одавде?

— Е, моја госпођо, ко би онда смео жив изићи капетану пред очи! Тако редом разгледаше све шта би као требало набавити за први разред, па пређоше код Гојка.

Одмах се могло опазити да је то отресит, жив, окретан младић. Још с половине дворишга он проговори: — Кажем ја: није се он могао променити — Гојко као Гојко,

И он као са неком злурадом жестином понављаше овај израз, који му одједном постаде тако пластичан и жив, и што је најглавније одговараше потпуно — како он мишљаше — његовом стању. »Туњав! заиста јесам.

и загрми читав пакао гнева; кроз цело му тело пројури нека снажна струја, која га преобрази: он постаде одлучан, жив... Ко би га сад видео, не би познао у њему онога збуњеног, плашљивог јадника. »Да га искасапим свега!...

Седи овде... Сипај, домаћице... Ах дај прво тањире... После ручка вођаше се међу друговима жив разговор у учионици.

Да му закука једномесечна плата!... Кажем ти: док ти је жив Пера писар, не брини... И он изиђе брзо из школе. А Гојко сеђаше на свом убогом кревету и плакаше горко...

У неко доба он леже на други кревет и заспа. Изјутра дође лекар, младић, окретан и жив, весељак, па још с прага удари шалу: он је научио са учитељима, то су му једини другови у срезу.

Приђе му још ближе... Шта је ово... је ли жив ?... Како ово гледа?... Ово нису обичне живе очи, ово је мртво стакло, па се само сјаји...

Он је био вазда озбиљан, жив и непрестано је тражио рада, рада и мишљења. Кад га каква нова ствар заинтересује, он јој се преда сав, заборављајући

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

А сада нигде перцета, ни за пахуљицу! (Јелисавети) Јесте ли видели како је река близу? Док је мој покојни мајор био жив, после ручка седимо овде, једемо кајсије, а он коштице са веранде баца у реку! ЈЕЛИСАВЕТА: Муж вам је био мајор?

ГИНА: Да су га убили, па да се Богу захвалим! БЛАГОЈЕ: Знаш ти шта говориш? ДАРА: Ћути, засад је важно да је жив! А, док је жив, још може да се извуче! ГИНА: Пре би се из пакла извуко!

БЛАГОЈЕ: Знаш ти шта говориш? ДАРА: Ћути, засад је важно да је жив! А, док је жив, још може да се извуче! ГИНА: Пре би се из пакла извуко!

ДАРА: Досад га нико никаквом муком не мучи! Треба њима Секула жив и здрав! ТОМАНИЈА: Мисле да може много да им исприча! ГИНА: Тога се ја и плашим!

) ГИНА: Ви сте то почели... још док је покојни мајор био жив? СИМКА: Зар је сад важно? ГИНА: И ти, најближа комшинка, с мојим сином? СИМКА: Гино, молим те!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Таласај, милуј, спавај – као јарак сад чека завичај, да трулим, и да се никуд више не винем, жив. Кад изнемогнем, и мога распадања талог сливаће се у таму, кроз река наших муљ и слив, у земљу која ври, на дну блата

Са судским актима. Таквом човеку, обично, да се врати жив, није било лако. Тако сам и ја убачен у батаљон, први на реду, који је полазио у Галицију и тако сам ушао у вагон, на

Мислио сам да је то зато што сам ја остао жив. Сад сам мирно отпутовао даље. Пред станицом, на киши, стајали су старци, са црвеним смешним капама на глави,

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

” Старац диже главу. Кад дете изговори целу лекцију, запита га: — Научи твоје? — Научих. — Да си жив и здрав, синко! Учи сад, док си млад можеш памтити, а кад дођеш у моје године, ич!

Кукњава, стењање, котрљање, јечање по стрмој обали оне грдне рупчаге. Би се заклео човек да нико жив, а камоли здрав и читав, изићи не може из тог амбиса. Али тврд је човечији живот.

Одједном, чух неки љутит глас: — Шта то значи? Нико жив неће у опозицију! То се дале не може трпети. Све саме присталице уз владу и власти, све послушно, све мирно, па То

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

— Добро ви вече, стрина Саро, и срећан рад! — Бог ти помог'о, ти жив и здрав! — Јесте се уморили радећи? — Помало, вала, трчкарамо. Дијете, јесте метули јастуке на клупу?

— Добро ви вече, радници! — Бог ти помог'о! — Срећан рад! — Да Бог да, ти жив и здрав! — Како сте, сви тако редом, и не видим сваког у помрчини. Седајте, седајте девојке и младе, па продужите.

Скаче наш Жико од радости, па вели: »Да ми га је, 'нако, сад виђети, вол'о би, н'о што сам жив«. — »А шта би му ти радио?« питам га ја. — — »Ехе, 'нако виђео би он његово добро јутро«.

Чудно осећање обузима човека, кад погледа овај жив обруч, који се све више стеже и сужава око непозната му непријатеља...

И тога дана и сутра-дан, у понедељник, хтедосмо да се поразбољевамо од нестрпљења. Ко ће жив дочекати вече, кад пошта стиже!

На њиву ми жив не излази! Али чича Пера ћути н мисли у себи: дао Бог — пшеница је, те јој не треба ни копања ни прашења, но чекај

»О, баш сам луд !«... помисли он, па стаде још брже да хода. Одједном чује он неки жив говор. Не зна које је време, али држи да је прошло врло много.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ЈЕВРЕМ: Нема! (Он у један мах спази црвене плакате које је Срета оставио, претрне жив и шчепа их те мерка на све стране собе где би их сакрио.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

— Ах, шта село, какво село! »Има страф село!« Само да се почне, па би ти видео! Шта жив човек не може, само кад хоће. Не знам ја, газда Ђорђе, кад ћу умрети, а друго све знам.

А поред ње се прочула и ћир-Ђорђева Љубица. Њу не сме писац да цитира зато што је била исувише опширна, нико жив не може до речи да дође, а писцу је жеља да буде што краћи и што пре да приведе крају приповетку.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Експедиција је на путу пропала и нико се жив није са ње вратио. Остаци буром разлупаних њених бродова нађени су тек 1827.

Биб и Бартон су из њега посматрали подморске призоре које никад и нико жив није био у могућности да посматра. Необични морски организми, чудновате рибе, које никад нико није видео, дефиловали

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

— Дај ми уста твоја, дај могућност тајну Да, жив, заборавим да сам жив, да свуда Видим само срећу и доброту крајну, Да спокојан будем и тих као Буда!

— Дај ми уста твоја, дај могућност тајну Да, жив, заборавим да сам жив, да свуда Видим само срећу и доброту крајну, Да спокојан будем и тих као Буда! Дај ми уста твоја, дај могућност тајну!

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Грдно ли изгледаш! Виђу да си с крваве пољане, газио си нигђе ватру живу, и Бог знаде, до тебе самога, је ли ико ту жив претекао; ер без муке не прскају токе ни се ломе такви џефердари те с' од витке жице саковани.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

А свима је био неугодан, сви су га нерадо гледали, не што је са њима седао, него што их је подсећао и био жив сведок онога шта је било... И онда све горе и горе ствари.

Није, жив ми ти! Он, узимајући је у наручја, носио би је собом, горе, у ону његову собу. И ако би тада почео да пада мрак,

Турчин, који би запао међ њих, у њихов атар, село, више се не би видео жив. Аскер, ма колики био, ретко да се отуда враћао, а да није бивао или преполовљен или готово сав уништен.

Поче поједине да распознаје. Опази и познаде старога Мусу, који, на његово изненађење, ето још је жив, и са својом шупељком међ рукама и погнутом главом, увијеном старим прљавим женским шаловима, да му не би озебле очи,

зачуђених узвика на оволико злато, које у кориту, из воде, спрам светлости поче да се прелива, засењује и, као неки жив огањ, да гори и блешти.

Наздрави, дедо! Здрав си ми! — Жив си ми! — Аха! А са тим халакањем, усклицима настаје све већи шум, кретање, звецкање мамуза, јатагана, крцкање нових

Куршум му остао у трбуху. Истина није знао за себе, али је био жив. Понесосмо га. И кад бесмо у Корбевцу, где га унесосмо у собу механску, да се одмори, док ми спремимо друге волове —

И кад видео да га ови нису на место убили, он, да не би ипак овамо кући, Софки, жив дошао, и морао у њу да гледа, да црвени, ето, кад остао сам, раскидао везе, појасеве око себе, те крв и утроба

никако није у кућу привирио, још | мање кога помагао, пошто је сваки од њих за себе живео, радио — ипак, док је он био жив, они су се под том његовом суровошћу и строгошћу осећали као склоњени и сигурни.

Гори она тихо, млако, ширећи од себе задах проливена гаса. Ма да су одавно сви по кући будни, опет се нико жив не показује нити миче.

— Кажи ономе слепцу (сину), жив да ме не дочека, ако чујем да се опет луња и скита. — Хоћу, хоћу! — излазећи за њим из собе чу се како Софка одговара

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Прекините, па да заложимо што!“ рече Оташ, понајстари међу њима, висок, коштуњав човјек. Спасоје, омален али жив као зрно, човјек у најљепшој снази, прострије празну торбу а на њу постави оно што бјеше из ње извадио — брашњеницу и

Пеју мило би спријатељити се с такијем човјеком, па вјери Стану за сина Радојева“. „Па је ли жив син Радојев?“ запита медик. „Јест ја. Зову га Кићун!“ „Па шта би даље?“ рече медик. „Ваистину не би ништа, но...

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

), захвале (Хвала ти као човјеку! Хвала ти од неба до земље!) и похвале (Алал му мајчино млеко! Жив био мајци, која те је родила!

) и похвале (Алал му мајчино млеко! Жив био мајци, која те је родила!) или честитке (Честита ти светковина, жив и здрав био и много их још у весељу и миру божјем доживио!

Платићемо га! — Ду-кат! Ду-кат! Дукат! — казује морка (мисирка), кад снесе јаје, као да оно вреди дукат. — Жив Филип? Жив Филип? Жив Филип? — Жив-жив! — Жив-жив! — Жив-жив! — џивџуће врабац са крова.

— Ду-кат! Ду-кат! Дукат! — казује морка (мисирка), кад снесе јаје, као да оно вреди дукат. — Жив Филип? Жив Филип? Жив Филип? — Жив-жив! — Жив-жив! — Жив-жив! — џивџуће врабац са крова. — Ја носим, други купи: упропастих се!

— Ду-кат! Ду-кат! Дукат! — казује морка (мисирка), кад снесе јаје, као да оно вреди дукат. — Жив Филип? Жив Филип? Жив Филип? — Жив-жив! — Жив-жив! — Жив-жив! — џивџуће врабац са крова. — Ја носим, други купи: упропастих се!

Дукат! — казује морка (мисирка), кад снесе јаје, као да оно вреди дукат. — Жив Филип? Жив Филип? Жив Филип? — Жив-жив! — Жив-жив! — Жив-жив! — џивџуће врабац са крова. — Ја носим, други купи: упропастих се!

Дукат! — казује морка (мисирка), кад снесе јаје, као да оно вреди дукат. — Жив Филип? Жив Филип? Жив Филип? — Жив-жив! — Жив-жив! — Жив-жив! — џивџуће врабац са крова. — Ја носим, други купи: упропастих се!

— казује морка (мисирка), кад снесе јаје, као да оно вреди дукат. — Жив Филип? Жив Филип? Жив Филип? — Жив-жив! — Жив-жив! — Жив-жив! — џивџуће врабац са крова. — Ја носим, други купи: упропастих се!

— Жив Филип? Жив Филип? Жив Филип? — Жив-жив! — Жив-жив! — Жив-жив! — џивџуће врабац са крова. — Ја носим, други купи: упропастих се!

— Жив Филип? Жив Филип? Жив Филип? — Жив-жив! — Жив-жив! — Жив-жив! — џивџуће врабац са крова. — Ја носим, други купи: упропастих се!

— Жив Филип? Жив Филип? Жив Филип? — Жив-жив! — Жив-жив! — Жив-жив! — џивџуће врабац са крова. — Ја носим, други купи: упропастих се!

— Није човјек што се мни, него што га други оцијене. — Што човек више живи, више и зна. — Жив ће човек све учинити. — Човек без заната као кућа без хајата. — По делу се човек познаје.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Како свлак стане горети, одмах њега стане врућина обузимати, а оне га све водом поливај и тако остане жив. А кад га попусти врућина и прене се од сна, он осети смрад од свлака, па скочи на ноге и повиче: „Шта урадисте да од

Ону су царску кћер многи просили, али ко је год од просилаца дошао у двор и онде заноћио, онај више није жив освануо, јер се цар био повампирио па долазио ноћу те давио.

” Он се Богу молио једнако и тако та ноћ прође и он остане жив и здрав. Кад зора забели, он устане па седне. Сви су у двору мислили да ће га извући мртва из собе као и друге

Кад царева кћи пошље једнога од дворана да види јели он жив, и ако је жив, да га доведе преда њу, дворанин се зачуди кад га нађе у соби где седи жив и здрав, па му онда рече:

Кад царева кћи пошље једнога од дворана да види јели он жив, и ако је жив, да га доведе преда њу, дворанин се зачуди кад га нађе у соби где седи жив и здрав, па му онда рече: „Хајде, зове те

од дворана да види јели он жив, и ако је жив, да га доведе преда њу, дворанин се зачуди кад га нађе у соби где седи жив и здрав, па му онда рече: „Хајде, зове те наша царица.

” Кад он изиђе преда њу, и она се сама зачуди како је остао жив, па му да доручак, и пошто доручкује, да му у хартији завијену свилену мараму, златом везену, па му рекне: „Ево носи

” Тако су и ону ноћ долазиле авети и правиле страву којекакву око њега, али он остане здрав и жив. Кад буде ујутру, опет дође дворанин по њега, и одведе га пред царицу.

ја би рекао да је жив твој чоек, па он те учи,“ а она се почне клети да је нико не учи, јер и нема ко. Послије неколико дана дође јој чоек,

“ А она му одговори: „Ништа друго, него доклен си жив, да се за моју душу Богу молиш, јер ћу ја до мало дана умријети, и да не казујеш никоме.

Кад дођу пред јаму, повиче зец: „Тко је у тетиној јами?“ А јарац изнутра одговори: „Ја сам јарац | живодерац, жив клан не доклан, жив сољен не досољен, жив печен не допечен! зуби су ми као колац, прегришћу те као конац.

“ А јарац изнутра одговори: „Ја сам јарац | живодерац, жив клан не доклан, жив сољен не досољен, жив печен не допечен! зуби су ми као колац, прегришћу те као конац.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Још док је игуман жив треба изабрати изабраног. Ако у једно стече се сагласност воље, да вам се не противи игуман, а идући за вама, још више

тада нас постиже путни труд и сви се разболесмо и на Божије расуђење остависмо живот наш и смрт нашу, и ко буде од нас жив к вама да се врати, а кога смрт потребује, молитва ваша нека буде са њим.

И отуд ћу у Синајску Гору, и када се вратим, ако будем жив и Бог да, до пролећа ћу бити код вас. Чувај се, чедо моје слатко, да не изиђеш из неког мог завета.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Брзо си се коварнуо, ко да те неко чудо извукло, Боже ме прости! На данашњи дан треба свећу да палиш док си жив! Оћеш нешто да појдеш? СКИТНИЦА: Немам кад, воз ми иде у десет и триес. ИКОНИЈА: А што кажеш да дижеш руке?

ЦМИЉА: Шта је са Ћором? ИСЛЕДНИК: Налетео! Десето! Тонац! ЦМИЉА: Не смем ни да питам... ИКОНИЈА: Је ли жив? (Затамњење) ВИИ СЛИКА (Периферијско гробље.

Препала се кад је схватила да јоје бразлетна остала покрај жртве! ЦМИЉА: Био би Анђелко данас жив да су бразлетну крај леша нашли раније! ИКОНИЈА: А и та вашка, Трифун Трипковић!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Лети, ако се оде у село, на чивлук, и тамо једнако са њима сам. И кад се купају у реци, хладу, оне — као да нисам жив, нисам мушко — неће да ми кажу ни да се окренем од њих, да их не гледам.

Као да ја нисам жив, као да нисам мушко. Ако сам јој чувар, слуга, одрастао поред ње, ипак... Ох, целе ноћи је откривена, целе ноћи мирише.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

да пођем с једним игуманом Дечанцем у Турску, чујући од њега да у турској земљи имаде планина, пештера и пустиња гди жив човек не долази. „Ха, то ти је моје место!

Сад, ако ко жив може, нек’ употреби сву силу ума свога за познати какова пакосна упорност и какова црна неблагодарност рађала се у

Него, говори нам, свети владико, тако нам жив био, да барем у старости што добро почнем мислити. И то ми није мало утешенија, да ће младеж која те слуша боља и

Трудом своји[х] руку ваља да се [х]рани; а [х]ране му само толико ваља колико да је једва жив, јербо је њему потреба за осушити све чловеческе страсти, осушити сасвим тело своје.

А од жене ваља да се чува као од живе ватре, и да бежи од ње док је год жив, без сваког обзира; име ни [х]аљина женска да му никад на памет не дође.

а навластито увери ме да у Фрушкој Гори има таки[х] долина и пештера да се човек може сакрити у њима да га никад нико жив не нађе; и не само да се може посветити, него да може и чудотворац постати.

” Ја: „Не знам.” Игуман: „Ако ти будеш добар и послушан, тако како читаш, ти ћеш код мене, док сам ја жив, остати. Но бојим се, кад ти чујеш како ја читам, ти ћеш ми се смијати, а ја сам љут, пак ето ти кавга готова.

И заисто, ако би за вером стајало, мене у то доба нико жив није могао надверовати, јер сам ја све што год кажу пролози, житија и отачници, слепо, без никаква двојеумија и

Име и воспоминаније његово биће ми, док сам год жив, драго и љубезно. Називао се је Теодор Милутиновић. ЗАКЉУЧЕНИЈЕ ПРВЕ ЧАСТИ Пре него дођем к фтором периоду моји[х]

Добро си учинио што си од калуђера утекао; баш као да си мене питао! Ти знаш да ко не би рад свађати се док је год жив, онде му није места. Него, кажи ми, куд сад мислиш?

За такову своју философическу и управ благочестиву љубоистиност сви калуђери, Јерусалимци и Светогорци, ко жив зна што би му учинили да су могли.

Мојега првога познаника, архитектона, посештавао сам и всегда сам му благодарио и док сам год жив благодарићу му што ме је к Јеротеју одвео; бог га је сам на то наставио.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

стави руке за појас, па рече: — Душе ми, вра-Брне, право да ти кажем, мало је бескаран, мало је своје главе, мало је жив, живљи од друге дице, али, јопет, даде се и свитовати има нико вриме!... — Хм! Та-а-ко!

али... — Ајде, брајо, Јуре, ајде кући, жив бија! Ајте сви, и онако је већ касно! — прекиде га Осињача, блиједа као крпа. — Али...

Ркалина се заплака на поласку. — Ни-и-сам ни ми-сли-ја да... да те вриђам! — Ајде, жив бија, ајде! — вели фратар, пак се отетура до кревета и извали се, уздахнувши — као да бјеше свалио терет од стотину

— А проклети антикристи! лупежи! галијоти! жбири! ајдуци! убија вас бог! А платићете, платити, ако жив буде Јере — говораше Кушмељ. — Јето, мој добри дивере! Јето какви су видиш сам, па још вируј њима! — плакаше Осињача.

Кувар се снеби, па запита дјечка: — Који си ти? Кога тражиш? — Ја сам синовац вра-Брнин. — А! Тако! Жив бија... Видиш... овај... ја нисам редовник, него лајик... али јопет, липо је штовати старије...

А то ће бити ноћу. А биће кад се наврши вријеме које би протекло, да је жив, до „младе мисе!“ Чим се то разгласи, фра-Брне не пушташе искрај себе Бакоњу, те се поче с њим разговарати које о

— Евалај ти га! — А шта ће се, дуовници! Божја је воља да човик мора исти докленка је жив, па се не знам шта догодило! Али, вирујте ми, ја сам још изван себекаре.

Мрш, с очију ми! Наћвар удари Бакоњу по глави. Послије вечере заврже се жив разговор између фратара и лацмана. Безбрки суђа канда бјеше шаљивац, јер се често сви смијаху.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Гуњ му је у раменима педаљ широк, крши прсте узмичући иза његових леђа, у сенку. — Жив сам!... Много ти криво?... Цркни! То јој он каже? Он, кога толико година...

Чујеш ли, Никола?“ „Мртав човек није и побеђен.“ „Он ми се наругао како ми се ниједан жив човек није нагурао.“ „Томе што се руга треба сломити штап о главу и ништа више.“ „Плакат је написао.

Даве га. Било му је свеједно што га даве. У мраку га ништа није болело... Под њим и око њега је шуштало. Жив. То што шушти пропипа руком: сено. Сено, шапну и осети плеву у устима. Ко је пуцао? На кога? Ноћ је.

збриса сумњу, и он се узалудно трудио да сакрије радост што човек с којим је попио за измирење код „Орача“ више није жив. — Знам да је то твоје дело. Сад ми кажи чије си руке окрвавио. — Научио те неко паметнији од тебе.

Касније, Мијат плачљиво проговори: — Бог ме је таквог саздао, Никола. Ако се они не врате, ти знаш да сам ја жив сахрањен. Служим Ђорђа Катића да би ми дао оно шљиваче накрај села, и скупљам марјаше кућицу себи да склепам.

С њом да роди сина. Млада је и здрава. Све су жене исте. Што је Симка бола од ње? С њом је свршено. Она, док ја жив, неће прекорачити праг његове куће. Овој ће дати пара колико год хоће и одвести је некуд док не роди.

Нема више код нас таквих луди као што је био Аћим Катић. да је он жив, цветала би Србија. И Швабе би нам завиделе. Шта ћеш, пуста смрт. Ти си, дакле, његов унук?

Такви се никад не заборављају. Е, Аћим, Аћим... Сада кукољ овладао. Да је Аћим жив... Бога ти, ти си његов унук, унук Аћима Катића из Прерова што је подигао буну против династије и није хтео из апсе да

И онда си ме терао да спавам. Кажеш: „Сутра рано на орање.“ Аја бих се смејао, али опет ти лепо кажем: „Да си ти жив, одавно смо ми поорали.“ — Остави ме! Иди! — Еј, кукавац сињи, опет сам те наљутио.

а он је са сузама у очима извиривао иза углова као да је лопов, а не посланик што се надалеко чује, и вођа сељачки, па жив није да Вукашина не сретне, да га не види како се као бостанско псето шуња око његове господске куће, у заранке.

Нека се и у паклу кува, нека га ђаволи пеку и набадају ужареним рогљама, нека се мучи као што се ниједан жив човек није мучио, само нека Адамова буде.. „Данас сам ти, сине, купио још једну ливаду. Двадесет и шест ари је велика.

Ђорђе не зна да такве бербе није било откад је Прерова. Улази у гробље. Оно да му каже да ли је Адам жив. Осети мирис тамјана и воска. И влажне земље напојене костима у распадању. У мраку, на неколико места догоревају свеће.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Колико штедео Док није купио први чамац? Тек у сну промакло би му кроз сећање родно острво. Да ли је старац још жив? Долазило му је да остави све и да се врати, али сјај новца био је јачи од сјаја његове чежње.

— Желео бих да видим светионик! — рече. — Можда је дед још жив! — Можда — промрмља отац и поче да опрема највећи и најраскошнији брод.

»По њему ћемо наћи пут!« Све до ивице обзорја белеле су се кресте таласа као некада старчева коса. »Можда је још жив!« — пролете му кроз главу. »Ко би иначе палио светионик?« Море се више није разликовало од неба.

»Откуд он овде?« — дечак од чуда отвори уста, али га гуштер опомену да не чека: он, Мерсад, само што је жив! Дечак пажљиво с два прста обухвати гуштерово телешце и полако повуче, плашећи се да му не откине реп.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Дечак, рањен у главу, лежи, можда још жив. Поред његових ногу, тај разломљен крчаг; са чесме, вода отиче у тајац. Сима зна шта му је чинити, пробија се кроз

Милисав Чамџија, певач чувен колико и ратник, заверио се синоћ Карађорђу да ће се, ако буде жив, кад устаници, у тишини, освоје Сава – и Варош-капију, које је требало прве да падну, испети на градске зидине ту, где

Причало се да је, кад је грађена у XВІІ веку, у њен темељ жив узидан осуђеник који је био мученик за своју, хришћанску веру и, ваљда, неки светац.

У том се одсеву, као машкара којој је отпала глава, труп, већ мртав, још жив батргао пред непостојањем. Вероватно да је баш ово очигледно претварање живог у неживо, то исцртавање непојамне међе

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Нисам се више осећао као риба која гине на сувом тлу, већ као жив пуж у својој кућици. Завукох се у њу што год сам дубље могао и почех да размишљам шта да почнем.

Многе лађе пловиле су овамо и одавде и обављале жив трговачи саобраћај са свима лукама Средоземног Мора. Спролећа године 257 уплови у главно пристаниште у Сиракузи

„Колико сам брига препатила због те морије“, причаше мајка даље, „и колико сам била срећна кад ми се син, жив и здрав, кући вратио. Но он већ сада размишља о томе да се опет врати у тај проклети Кембриџ“.

Не беше сам; под руку са њим, шетала се једна млада дама. Кад ме примети, ману ми руком и викну: ,Хемфре! Јеси ли жив и здрав?’ - ,О драги, господине професоре’, рекох му, ,нек је Богу хвала! Како дивно изгледате!

Ту седосмо на клупу, обасјану сунчевим зрацима. Успут смо водили жив разговор, али, упркос томе, Дарвин је пажљиво посматраао све што је поред пута приметио, сваки цветић сваки пуп, сваку

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

корачао по усијаном Халкидику, тако сам се годинама верао по овим гадним чукама и чамио у овој влажној земуници, као жив мртвац, све док ме ова карта није отрезнила. Они дакле живе и поред свих несрећа и само нас простор и време деле.

То ново, то мило сунце, тај циљ, То је Боба. Опија ме помисао да ће ме док сам жив грејати, заноси ме већ Мирис цвета који ћу неговати, дрхти ми душа од жеље да је видим велику...

Тада га је први дим што је повукао намах освестио. Добро! То је други тренутак. И прва мисао била је: „Жив сам; дакле, добро је.“ Онда се осмехнуо. Онда се, ваљда, осмехнуо, и то су приметили.

Молим те да ми то верујеш. А ја имам своју наду. је онај осмејак. Само кад сам жив, све ћу друго лако“ — тако је заиста нешто проговорило у ојађеној овој души.

Ох Боже! Била је недеља. Под небом, у плавом ваздуху, лебдели су бели голубови. Крај мене, весео, жив, бујан, бистар, кристалан, блистао се, чаврљао, мазио се поточић. Воћке су шириле своје млазеве миомириса.

мој брак поста лудница, борба на живот и смрт, рат, господине, рат из кога сам се једва био ишчупао више мртав него жив. И тако до синоћ. Шта је било синоћ? Ево шта, господине.

чешких женских ножица, све у истим чарапицама и ципелицама, „јао мени“, помисли он, „ко ће данас овде жив главу да изнесе?

Понесе, дакле, Јаћима она матица живота што све носи за собом. И тада, кад то рече, он лепо осети да је после тога жив и здрав остао, и силно му би мило што жив и здрав остаде, а што се на његовом лицу јасно дало распознати.

И тада, кад то рече, он лепо осети да је после тога жив и здрав остао, и силно му би мило што жив и здрав остаде, а што се на његовом лицу јасно дало распознати.

— Па да нам после причаш и о странској политици. Да нам кажеш шта ради Лојда Џорџа. Жив ли је, здрав ли је? — Јакако, — вели говорник — све ћу вам казати, и понављам: ви мислите, браћо, да на први поглед,

Ја сам тек сада стекао заслуге за оно за шта ћу се борити док, сам жив, док могу да мрдам: за демократију. Ми се морамо за њу борити, ми смо страшно заостали, па зар сад народ да напустимо,

у врхове планина сунцем обасјане, ја сам на лицу осећао један осмејак заиста чудан, који нећу заборавити док год сам жив, јер је био први и последњи у моме животу.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

његовим бројним фотографијама из разних доба живота које сам у албумима превртао, саткао сам његов лик, па ми је тако жив и стваран да још и данас имам осјећај да сам га у животу познавао.

Занима нас само човјек, го жив човјек, с његовим срцем пуним стрепња и немира и страсти, с његовим вјечитим неспокојством и беспрекидним мотањем и

Једном њезином ријечју, Бућко је био створен. Стајао је ту, пред нашим очима, жив и уобличен. Видио сам му широку, неправилну главу, коју су правили још широм његови просиједи солупи, смијешни и

залупе нека врата или прасне неко стакло — ма што, ма што, али само да то сунчано поподне затаљених уста добије свој жив глас!

Но, знам, то је онај претворни болеснички минимализам! Ипак, каткад се упитам: а што и куд ако се одавде жив извучем? Старост не пружа нарочито ружичасте перспективе за људе моје врсте.

Знам добро, још је прерано да ме схватиш и да ми повјерујеш. У теби је још превише жив и свјеж твој недавни догађај. Али не гризи се преко мјере због њега. Томе ниси крив ти: тако то већ иде!...

То значи бити жив све до смрти!... И, видите, можда је апсурдно то што ћу рећи, али тиме он у мојим очима пораста не само као човјек,

И тад настаје оно добро познато повуци-потегни између државе и народа. Држава, као жив и за живот способан организам, снабдјевен својим властитим апетитима и својим властитим нагоном за одржањем, сасвим

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Ја онда, вели, 'нако жмурећки, бежи што боље могу, те једва жив дођох кући. После је одлежао трлему, и мал' није умро. — Па зар баш нико не зна како изгледа то чудо?

— Тхе... ја мислим једном се мре. А ја ти главу дајем, као што сам ти и пре говорио, да ћу те чувати, док год сам жив. После већ, кад накупиш пара, можеш куд хоћеш. — А како да изиђем одавде? — То је моја брига, само ти кажи.

кâ и сваки зец!...« У такву стању, после непрекиднога јурења целога часа, стиже Вујовој кући, једва жив. Као ван себе паде у један угао и стаде да дише јако и убрзано, као да ће сад издахнути.

— Ха, синовче, добро си се пожурио! Тако, брате, тако треба — рече му Вујо, кад уђе у собу. — Једва жив дођох — одговори Ђурица слабим гласом — но склањај ме сад, ако имаш где.

— Ја сам... Симо. — Шта је, Симо ? — Пантовац једва жив побеже... Јуче, чим се сазнало да је Мита погинуо, они се из среза устумараше.

— Зар није Ђорђе погинуо? — Није, али је опасно рањен... Пандур, што се вратио отуд с извешћем, вели да ће остати жив. Куршум је прошао кроз ребра, али с краја. — Е, па онда га је Ђорђе казао, сигурно. Шта Има још?

Чим дођем до новаца, све ћу ти вратити, а док сам год жив, неће те заболети ни длака на глави... — Колико ти треба? — прекиде га Јанко одсечно. — Пет стотина дуката.

— Знаш Вуја: не ради ништа, но чека да ти радиш за њега. — Зар ме он баш чека? — Да како ?... Зна да си жив и да се мораш врнути овамо, па куд ћеш но њему?

Новица се подиже испод једнога дрвета и махну му руком. — Ђе си, болан, стиже ли жив? — рече Новица, кад се састаше. — Шта ће ми бити? — Како, море... дигоше на тебе сав свијет. — Да није потера ?

Али треба да идеш одмах, да га ухватиш пре зоре ... после вам се неће жив дати... Капетан је разгледаше пажљиво...

Што ти је жив човек!... Дан стрељања досад су крили од њега... Јутрос рано изведоше га на горњи спрат и уведоше у чисту, светлу

Жива здрава човека убити... онако без ичега, без боловања... сад био жив и — нема га!«... Тако је он мислио, и у исто време долазили су му на ум они, које је он побио!...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

А јелен ће му: — Немој, ако знаш за бога, него уби аждаху, не бих ли ја жив остао. Малиша се стаде мислити, мисли, мисли: е, да сада почне тући змију, може бити да ће она избљувати јелена, па и

Кô јадан, кô жалостан, не имајући куд камо, упрти самар на леђа, а четири плоче метну за пас, па једва ни жив ни мртав у мртви акшам дође кући.

Ја бих рекао да је жив твој чоек, па он те учи. А она се поче клети да је нико не учи, јер и нема ко. Послије неколико дана дође јој чоек,

Сјутрадан он опет први на ногама. Дивови се не могу ишчудити кад га видјеше да је жив, па га упитају како је ноћас спавао.

Чим мене угледаше, скочише на панту, хоће кућу да сруше на ме, а једни кроз баџу да ми не дају побјећи, једва сам жив умакао од њих. ОЧЕВ ТРС Оно био у старо доба старац и имао три сина.

На томе мјесту да забоду три ножа, па, кад се врате, по ножевима ће познати ко је остао жив, а ко је мртав: чији нож буде свијетао, тај је остао жив, а чији зарђан, тај је умро.

ножа, па, кад се врате, по ножевима ће познати ко је остао жив, а ко је мртав: чији нож буде свијетао, тај је остао жив, а чији зарђан, тај је умро. Ижљубе се, збогом, збогом, и оде сваки на своју страну.

остане и узме цареву кћер, па тако у ономе граду и сада с њоме царује, ако га није потрес развалио и он ако је жив. ЂАВО И ЊЕГОВ ШЕГРТ Био један човек, па имао јединца сина. Овај син рече једанпут оцу: — Бабо, шта ћемо радити?

И ја не би још и сад живио, ал̓ ја сам тушта пио и тако увик жив и здрав био, и да вам још напослитку кажем: ја сам један од она два пијанца што су вилиштањцу тикве разлупали — та

Кад дођу пред јаму, повиче зец: — Тко је у тетиној јами? А јарац изнутра одговори: — Ја сам јарац живодерац, жив клан недоклан, жив сољен недосољен, жив печен недопечен, зуби су ми као колац, прегришћу те као конац.

А јарац изнутра одговори: — Ја сам јарац живодерац, жив клан недоклан, жив сољен недосољен, жив печен недопечен, зуби су ми као колац, прегришћу те као конац.

А јарац изнутра одговори: — Ја сам јарац живодерац, жив клан недоклан, жив сољен недосољен, жив печен недопечен, зуби су ми као колац, прегришћу те као конац.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Давио сам се десетак пута; готово су ме живог скували и једва сам избегао да ме не спале. Био сам жив закопан, изгубљен и смрзнут. За длаку сам избегао бесним псима и дивљим свињама и другим дивљим животињама.

Била је то моја друга пустоловина у цркви. Мало пре тога био сам целе ноћи жив сахрањен у старој капели у непроходној планини, коју је народ посећивао само једном годишње.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Али чежња ми се није остварила па сам био срећан што сам на крају месеца био још увек жив. Узео сам својих зарађених петнаест долара и најкраћим путем сам се упутио на север.

Ови појмови су били основани, али је много шта измењено у овој држави од када је Токвил писао своју књигу. Да је сада жив и да изда ново издање своје књиге, сигуран сам да би додао једну главу која би говорила о идеализму, а не о

Ћипико, Иво - Приповетке

Спасоје је задовољан што је изнио живу главу: осјећа се жив; а млађи, кад га гледа, диви се његовој снази и јунаштву; жести се, и још млад, мисли: „Поред своје живе главе, што је

А да сам друге слушала,. било би ми као и прво, док је Марко био жив... Ма свеједно... дођите да вам покажем стари манастир.. Антица се диже, па пође преда мном.

Испред очију нестаде и пошљедње свјетлости у селу. „Није друге, свако жив тражи лиго!” — смисли се и упути кући. Пред кућним вратима ослушкује тешке гласове што испрекидано до њега допиру и

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Он увек егзистира на два плана истовремено, између којих се колебамо све док је жив, све док не пређе у клише или се не оспе: стих је својеврсна метафора.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЖИВКА: Готово, а и онако ће му трајати од петка до суботе. САВКА: А цепа, а? Па знаш како је, нека је само жив и здрав, па нека цепа. ЖИВКА: Ју, није да цепа, тетка, него дере као вук јагњећу кожу.

ЈОВА: Па тако, да добијем државну службу. ЖИВКА: Па служба те и одвела на робију. ЈОВА: Сваки жив човек згреши, тетка-Живка, а ја сам поштено одужио што сам погрешио.

Не видим шта сам ја ту крив, јер, напослетку, акта су акта; изгуби се жив човек, те неће акта? А, напослетку, нестајала су и раније акта из моје фиоке, па ником ништа, али сад се наврзао

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

а Исакович је смештен тако да му поглед одозго пада, у наредном опису сав пејзаж - у динамизованој перцепцији - као жив креће надоле, према селу у долини: „Село [. . . ] назирао је [. . . ] у долини [. . . ].

доживео више никад доживети неће, Аранђел Исакович се - као потпуно из мењен човек - пружа по колима и вози се не као жив човек, него као мртвац, при чему: „Звезде које су гаснуле, није више гледао, као ни светлост што је у висинама

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Остаће на њој когод жив да дочека Србију. Није Друга... Бог је јак... Елбете... А душманин то прозире, па разапиње мреже.

Ја сам моју бабовину уватија зубима, ете овако, и жив од ње не се одвајам. И сад... и сад... не плачите, а да нађемо некога ко ће као ја да легне снажно на њу, да је ухвати

— Пхи, побратиме! — зацерека се поп да се соба затресе. — Јесте, док сам жив то не могу опростити!.. — Пхи, побратиме, колико си слаб!.. Е, бољи сам од тебе.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Пропаде ми лепа мисô; Томе нисам крив. Ал’ не жалим — бар је лептир Остô данас жив. ЛЕПОТИЦА БЕЗ МИЛОШТЕ (Од Хамерлинга) Хладно се смешиш из празних груди, Гиздавко хола, Љубав и чежња к теби

“ Питасмо га: куд ћеш, брате? А он: „С Богом!“ — то му све; О мору је увек сневô... Да л’ је жив још или не? Године су пролазиле — Поток, сузе, уздисај: Путник-патник, сит даљине, Врати с’ у свој завичај.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ЕВИЦА: О, мајко, сад је доцкан. ФЕМА: Ја знам, ал’ ко би смео споменути док ти је отац био жив? Он друго није знао него да тече, да седи код куће, као баба, не марећи ни шта је то пукет, ни шта је кокет.

МИТАР: О, слута једна, а је л’ она седила док ти је отац био жив? Он се, бог да му душу опрости, кињио и живот прекраћивао да вам што више прибави, а гледај ти сад ове, оће да утамани

Краков, Станислав - КРИЛА

Оно што је остало од батаљона искупило се до ноћи. И мајор је остао жив и дошао је. Седео је забринут и тужан. Бркови су му падали рашчупано н из дебеле уснице, а он је шапутао: — Побили су

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Баш ни они Хафис, што је у Стамболу књигу учио, не би љепше тумачит умио. ТРЕЋИ ТУРЧИН: Да ми је ђеда жив, а ти да си педесет година млађа, бих те за њега просио, само да му разјасниш санове...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

пуковник Коста Протић, командант алексиначких положаја, добио је, као накнаду за изгубљенога брата, (капетана Жив. Протића), ђенералски чин. На овај се рачун у штабу пило и веселило.

несрећом Турцима пошло за руком да прегазе Србију, овај, што лежи овде, не би имао од тога никакве вајде да је остао жив.

да и мени једанпут, кад будеш докон, напишеш једну писму, да испратим онима мојим кући; колико тек да знају да сам жив. — Лепо, лепо, Иване, само дед' брже нареди то што ти рекох. — Ја!

Ђенерал Комаров одмах удри зор на официре, а они доведоше цео логор у жив покрет: затутњаше батерије, одјекнуше команде, постројише се батаљони, развише се заставе, официри на коњима појавише

Пођемо мало даље и шта да сретнемо! На пушкама у шињелу носе Руси јаднога Кирилова. Још је био жив, али црна смрт већ му се беше настанила на бледом лицу. Ижљубимо га у крваво чело.

ја идем у бој и сам господ зна да ли ћу це жив вратити. Ако паднем, заклињем те Богом да ово испратиш мојој жени... Кирилова однесоше...

Извади да не узму Турци... (долази псовка Турака), па ако останеш жив и вратиш се у Београд, плати мама-Ани, Јулиној мајци, неку моју подужицу.

Е... е... еј, Севдо, Севдо, моја гарава Циганко! да л' ћемо се још који пут загрлити? Кажи јој, бре, Бућо, ако се жив вратиш, да сам је се и на самртном часу слатко и весело сетио... — Где то, где, велиш, да имаш пара?

— И Караџић се још нигде не показује жив — рече Черњајев Комарову. — Ево на, погледајте (он му додаде доглед и показа руком у правцу Рсаваца) — нема га и све

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Никад краја... Верујте ми, много је страшније слушати борбу изблиза, него бити у том окршају. Мислио би човек, нико жив неће остати. У неко доба почеше куршуми да звижде преко наших глава. Ту смо, дакле.

Од болова није очи отварао. — Али да сам знао... не бих се дао жив у руке. И тако смо ми, од једне наше незгоде, постигли леп успех. Цела је та ноћ протекла у нервозном пушкарању.

До мене је лежао каплар Ранко, кога су војници звали „Балави“. Он се наједном утиша. Гурнем га да видим је ли жив. Он се трже и хтеде да скочи. Задржао сам га... Замисли!... У овом паклу он заспао.

При нашем првом сусрету објашњавао ми је: — Данас је најглавније бити болестан, да би остао жив. А да се постигне овај животни циљ, треба користити сва могућа средства, како би болест што дуже трајала.

— Пази га... а! — „Фикус“ се клати и гледа свога водног официра поднадулим очима. — Још си жив? Зар те поз-позадина није још убила? — Он прилази Брани и љуби га. — Мој рођени!

— Баш би нам мило било ако би се ухватио онај који је увео псето — одговори Пера. — Ама тај би запамтио док је жив — говорио је пуковник, али је и даље, некако с неповерењем, гледао Перу „Ђеврека“.

— Редак је такав. У хиљаду један од тих старих војника ако је жив — вели наш друг пешак. — Има читавих пукова који су се из основа обнављали људима по три, четири пута.

Око мене сви мртви. Нагнем да бежим. Он поче да гађа мене, куршуми су прштали около, али ја се дочепах рова жив и здрав. Е, је ли то случај? — Знам.

Сад су ме упознали Добро, онај мерзер не сме жив да се појави... Здраво! — И он принесе чашу да се куцнемо. Војник донесе у порцији врућ паприкаш и стави на сто.

Глава клонула. Пред мојим очима се замагли... Одмакао сам се... Да ли је могуће!... Малопре био је жив. Као у каквом бунилу слушам како војници говоре да на пољани виде још тројицу који су непомични...

Затворио сам очи. Он угаси лампу и стави ми руке на рамена. — Јеси ли жив? — и потапша ме по рамену. — Хвала богу... — И опет ти?... Је ли, има ли горе паса?

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

) сместа осетили и савременици, бар они најбуднији, донео је собом и један крупан негативан резултат, жив и дандањи, као потврду да ни једна победа не иде без губитака, ни једна заиста крупна без заиста тешких.

(Тачно онако као и наши турцизми, преостали из једне сасвим друкчије културе.) Њена улога је данас естетска: жив је литерарни елеменат стила, час инвентивно заоштрена доскочица, час јасно и драгоцено средство тонског проширења

Ти си испио тврд. Живићеш оставши жив. Дан ниједан не заборав' себе у несрећи овој. Пливајући ако с' на час смете, већ прогутан јест!

свему овоме има без сумње доста истине: дошавши у Братиславу, млади Змај је онде морао међу српским ђацима још затећи жив култ Павла Поповића Шапчанина, и вероватно му се није могао одупрети. Горњим подацима додајем и следеће.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Ал’ хајд’, одлаз’те! Син Иван-бегов уме презират Подлости ваше сваку намеру!... ВУКСАН: То беше оштро. МИЋИЋ: Жив Црногорац није слушао Од кнеза свога таке увреде. — Е, хајд’мо сад! ШУЛОВИЋ: Ово је јад!

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

— Пију, а и пили су, драгости моја, и други. Или је покојни Силавестар пио, или је жив роб није пио, па га јопе' заигуманише, па запроигуманише, док га чак и не зајермонашише. Шта ти велиш, Мићане?

„Ако ми, вели, не донесеш од суда написмено да су тог јолпаза осудили на вјешала или у Зеницу, не иди ми на очи жив!“ Па сад вас молим и преклињем да га што теже осудите... Судац: Ја овом човјеку не знам ништа!

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Али за убедљивост Немањиног лика и жив емотиван однос према њему, који доживљава и савремени читалац, има се захвалити искреној Савиној љубави и дивљењу

Код неких писаца осећа се утицај руско-украјинског барока, а у књижевни језик, више него раније, продире жив, народни говор.

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Ил’ се од бола посветила, по кап нам уља за лек из незнани, миљем да светли кандило, бол твој где жив још остао, сејо, где бела промину. Субота, мори ме туга, прислужи, мамо.

И кости, те до костију ме опеку, гомила су жара. Ох, то је, покоја нê, ван иза рођаја негде и мрења. Жив премрем тобом, мртва прегориш мноме до спасења. Ох, то је, то. БРАТУ Ослушни, запојем, прени тајном.

НАГРАДА 1 Пече та рана. Њоме, и само њоме, све дубље жив. О, шта је ујед, отров твој, змијо, шта, самоме себи кад излучим се у сичан.

2 Пазите, чудно сам вичан: јед, пелен ли ми од вас, или мана; мртав од ваше руке, или жив — не зацели се, не озледи ова рана.

Зар знате ви, зар ја, зар ико жив, ван Онога озгоре!... Простите, грађани, праштам, а Бог над свима нама нек чини своје!

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

— Нека, нека, чедо! Знам ја да има. Немој да се претргнеш. Знам ја. Само ти да си нам жив... И једнако чисто као умиљавајући му се, остављала би га. Одлазила би натраг кући. А тамо већ се знало шта ће радити.

Да се не утроши више него што треба, нарочито не више него као пре, док је отац био жив, док се било сигурно да ће, ако се више потроши, он донети још толико. А сада, морало се оно што је најнужније.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

у зид и каже: »докле ова п. буде сирова, дотле и онај човек био здрав; докле ова п. трајала, дотле и онај био жив« (СЕЗ, 16, 265). (БЕЛИ) КРИН Лилие (ліліум цандідум).

су неколиким људима, али га нико није могао пресећи »Један је крешући гране пресекао секиром ногу и једва остао жив; други је пао главачке и угрувао се, а трећи сломио руку још на самом дрвету« (СЕЗ, 19, 210).

Ћипико, Иво - Пауци

— Немој, господару, жив био! Ја бих дао хиљаду талијера. Газда се насмеја: —Толико ваља ливада! — и зовну надстојника Васу.

Друкчије би он радио да се њега пита, али зар смије он да оцу у чему приговори? Док је жив, господар је да ради што хоће. Под зиму дође рубач у село и отјера Петрова вола за Илијине парбене трошкове.

Мишљаху да неће жив осванути. Иво, сазнавши за сеоску невољу, веома се узнемири и растужи. За вечером, да одахне од очева гњева и

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Да није тако зар бих могао поднети своју одвратну љуску, у коју сам жив сахрањен? Јелена Уображени млади петао пење се овде свакога дана.

Старешина наш, наш игуман, кога смо се из не знам којих разлога сви одреда прибојавали, остајао је жив, додуше и сам везан за постељу, али, изгледа, далеко од смрти, даље него икад.

Пресамитићу се као покајник. Гледаћу скрушено пред ноге. Рећи ћу јој да се не брине, да је видар њенога мужа здрав и жив, да му је пријатно. Ради свој посао. Ставља своје чудотворне мелеме на отворене ране.

Како ли ће у болу размахнути својим дугим косама. Не, нећу тако. Цедићу је полако, натенане. Рећи ћу: жив је и здрав Доротеј, а сасвим овлаш поменућу јој како се труди око Брзанових људи и како то ради са вољом.

Богдан Она се разведрила кад сам рекао да је жив. Ведрина јој није спласла ни кад сам додао и оно друго. Дадара Да, знам, била је то моја грешка.

Затрпаће улаз у пећину. Може он и сам. Ако је још увек жив — богорадио је игуман. Можда се смрзао. Умро од глади. Хтео је да се уздигне изнад свију нас.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Сунце је зашло - мирно спи, Тавна се спушта ноћ... Да, тија поноћ шири лет, Све жив о снева сан; У светле снове пада свет, И светли чека дан; Ал' ноћ кад падне, бајна ноћ!

Весело, друзи! Наша ћуд Весеље нама гради. Безбрижни Бахус, жив и луд, Где грожђе своје сади, Наравствен нектар, прекор строг, С досадом нек се баце; Уклон'те дакле с места тог И

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Шта ми ти ту: те ово, те оно. Као да ја не знам где су бачве! И као да смо ми, док је био жив и стари и млади газда, каткад одавде одлазили трезни.

(Показује око себе): Свуда је он: око мене, око деце, у постељи... Жив је, чисто као да дише а међутим нема га, нема, нема, дедо!

изнесе; прва крушка, јабука, у покој његове душе разда; први грозд, прво вино, преко његова гроба прелије, као да је жив, као да он то тражи од мене. Ох, дедо!

не смем прозор да отворим да се не би завеса више помакла, већ да исто онако стоји како је стајала, док је он био жив... МИРОН Како да не смеш?

То све мора тако да је, као када је он био жив. Не сме ништа да се помакне. И добро. Пристајем. Нека буде тако, нека стоји тако.

« — »Слободно, слободно, Сароше«, одговарам ја, »увек, у свако доба. Истина домаћин, покојник није жив, није ту, али је ту његова домаћица, деца, и за пријатеље је његова кућа отворена«. Али он се једнако снебива.

А међутим у тој кући деца, деца расту. А деца хоће сунца, зеленила. И зато: ко је умро — умро; ко је жив — нека живи! И зато нека сваки од вас, помажући сироте, не чинећи зла другоме, живи и радује се животу.

« И то, то ме закла, обезуми. Казах јој истину. Док јој је муж био жив, ја сам био сигуран да нећу на њен образ ударити; али, од кад је остала удовица, сама, слободна, не бих могао одолети

И то његово лудило да га једнако потпаљују и да ће он жив изгорети, то га једнако држи. И зато морам готово целу ноћ испод њега то камење полако да извлачим и склањам, да не би

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Милица се доста оболестила после порођаја. Тиштала је и њу ружна девојчица. — Еј, Бошко, куд јој брат не остаде жив! — Бошко међутим одједаред окренуо нову страну.

Замислила се. — Истина је, моја Јулица хода као вила. Кад се обуче, лутка... Мора то видети свако жив, ако само погледа... Али јој се природа нешто много променила.

„Госпа Нолина кућа, склониште за децу шлајферâ, црквењакâ, и белосветских пустоловки. Шта би рекао Тоша, да је жив?... Напослетку, сам је Нолу изабрао... Нит госпођа, нит дама.

” Али ми Бог даде те јој зачепих уста. — Нећу у пансион, него на руке, ако могнем изнети човека, јȁ! Тодор мој да је жив, како је био бољи од мене и „мираз” би му одмах спремао... Немојте бити немилосрдни, госпа-Томинице!

А поштени и виђени људи су били после моји родитељи. И камо среће да ми је жив тај старији брат, госпа-Томинице! Сва деца око мене била би друкчије вођена и упућивана, и срећнија, него овако.

Ходам по соби, и чини ми се на салашу сам, и Тодор још жив, и ја се спремам у мој крај... Па онда опет знам да крај свој никада видети нећу... Па ми изађу пред очи Срба и Лука...

Сигурно си пун пара. Тамо код твоје стара-мајке свраћа Господ Саваот, па вам је свима добро... Е, лепо, лепо, да си жив и здрав. А тата ће твој, ево, скоро липсати! И треба.

Требало ми је, требало, зато што сам жив човек и поштен човек! — Госпа Нола удари шаком о сто. — И требало ми је зато што је новац ту да га људи потроше

Ја му поменух матуру, а он: „Мени је матура што и оном волу комарац: нит знам кад дош' о ни кад пош' о...” Жив ти Бог, Милане, је ли ти долазио Павле? Код мене, ни да припита. — Био је синоћ колико да отвори и затвори врата...

Потпуно и очигледно здрав, упаде Бранко међ другове и у разговор Павла и Милана, и рашчисти таму и маглу. — Жив ме Бог убио, ако не знам о чему сте разговарали. Ево ћу одмах да наставим разговор.

Тачно у то време кад се Павле спремао да напусти варошицу, сазнало се да се Милан вероватно више неће жив вратити у њу.

његове дужности, осећа се сасвим као Косовац, и застрепи при помисли да би се аутентични Косовац једног дана могао жив врасити. — Никад доћи на ред, а живот жури! И у Павловој кући је било трагова од журбе живота.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Геніалітäт, из франц.-лат.) — генијалност, велеумност ЖИВОТНО (рус. заст.) — животиња; жив створ ЖИТИЈЕ — живот; животопис, биографија ЖРЕБИ (жребије) — ждреб; усуд, судбина, предодређење; наше жребије »што

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

избришу Далеко сам још од тога Да их одгонетнем За сада ми на вучје сазвежђе личе Имаћу чиме да испуним ноћи Ако се жив и здрав кући вратим ХИЛАНДАР Црна мајко Тројеручице Пружи ми један длан Да се у чаробном мору окупам Пружи ми други

крви На пресеченом врату Парчад се његовог мача претварају У дробни хлеб Света мајка Субота По други пут га рађа Жив је у црвеној капи росе Игра у запаљеном колу божура Пева у песми коса на овом пољу БОЈОВНИЦИ СА КОСОВА ПОЉА Овде где

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Антића, која је у своје време била сасвим уљудно написана и коју је, као што сам чуо, и сам покојник, док је био жив, прочитао у једном календару и није се бунио против ње. По тој биографији, покојник се родио 1852.

и тамошњи гусани и тако испребијали и раскрвавили нашега плована да се овај са пола репа и полуголе главе једва жив вратио у отаџбину. Министар војни је предлагао да огласимо суседима рат и то сутра, у четвртак после подне.

— Па онда, не ради ништа, запева који пут, о великој недељи, „амин“ и то му је сав посао. — Бојим се, много је жив, а митрополит треба да је смеран! — рећи ће прота, као најнадлежнији да о томе да своје мишљење. — Па ако!

Тако, на пример, у школи, као и у браку, учиш се догод си жив без наде да ћеш што научити; и у браку, као и у школи, има строгих и благих професора, тешких и лаких предмета; и у

Дође, на пример, великоме инквизитору калуђер-тамничар да му реферише о стању ствари, и овај га пита: — Је ли још жив дон Мигуел Фернандес граф од Сакрамента? — Јесте! — А признаје ли да се занимао безбожним мислима? — Не признаје.

Сви озбиљни, натмурени и брижно оборили главе, тако да сам ја добио утисак као да ће ме осудити да будем жив спаљен на ломачи и већ сам видео масу света како се скупила око ломаче, видео сам моје три тетке како леже онесвешћене

да је та навика тако упорна да мртав човек више и не мисли на живот, обратно живом човеку, који увек мисли на смрт. Жив човек чак и одузима себи живот, док мртав човек не одузима себи никад смрт.

Једна од тих фраза је и она: да је боље бити мртав лав но жив магарац, коју реч мртви лавови признају, али је не признају живи магарци, а кад већина нешто не признаје, онда то

о једној од најпоузданијих ситуација коју човек може постићи, и према томе: уверавам вас да бих ја волео да сам још жив. Новинар:: Шта би се још дало забележити о вашој смрти?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Што не пуцају топови? Сви се насмејаше. Некоји, да се не би смејали гласио, изиђоше напоље. — Да си ти жив и здрав, ми смо то дознали још у подне, те смо се нарадовали и прерадовали... — Зар нам је било мало пуцњаве?

Чим је бацио бомбу над небрањеном позадином и ако случајно падне и остане жив, или ако се ухвати доцније, треба га сматрати као разбојника. Одмах за колац — љути се поручник Протић. — Не за колац!

Војници се прибили и пресавили преко ограде. — Ено га... — Да ли је жив?... Морнари журно спуштају чамац, који је висио на чекрку.

И ја сумњиво завртех главом. — Ја сам Таса... Нешто сам промуцао, јер чисто не верујем да је Танасије жив. Па још и у енглеској униформи. Јест, Танасије. Поздрависмо се срдачно. Смеје се и Таса, показујући своје беле зубе.

Случајно звецнух мамузама, па ми наједном паде на памет како сам ја жив док свуда около мене као да гамижу мртваци. Хучи море и пада киша. А живот је тако мио...

А живот је тако мио... — 3ађу ујутру по шаторима, али не да их прегледају, већ да виде ко је још жив, а ко мртав... Ено га, један сад умро. Болничари су носили укочену људску прилику и замакоше под обалу.

Некада сам се одушевљавао тим чаробним призором. Али ако се кадгод заврши овај рат и останем жив, кад видим залазак сунца, окренућу леђа... 5. август У току ноћи стигао је детаљан план за напад.

Страхота, пакао... смрт! Али, жив се не дам. Извукао сам револвер. У последњем часу сену ми мисао: можда бих у продужетку ове јаруге могао наћи какав

учинили смо све што се може. И радићемо још и даље... Ако нам је, најзад, тако суђено... Ја се жив у руке Бугарима не дам... Али, ваљда ћу дотле и ја једном погинути. Идем гладан, жедан, уморан, измучен, несрећан...

Тешко ми је много... Не знам шта ће са мном бити. Ако стигнеш у Србију жив, друже, загрли ми мајку и поздрави сестру. Твој Драгослав.“ Ноћ се била спустила...

Чујем како говоре да је криза прошла. У грудима ми заигра од задовољства што сам ја још жив... Лакше ми је. Видим већ јасно оне дебеле греде изнад моје главе, а између њих провирују џакови са земљом...

Ах, само када не видим више оно клубе. Радујем се сунчаноме дану и весео сам што сам жив. Лекар је говорио да су код мене сви знаци тешке маларије. Зато ће морати да ме сутра упуте у болницу.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

на мишици ”амблем клана“ Змија у чељустима лафским; он долази кроз океане и кроз векове, Мртав или жив; за њим његове шуме плове.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

А Варалица? Још и данас светом хода. Зар није воду живота прогутао, Смрт надјачао? Жив је, живцијат. Смеје се и вара, ако има кога да превари: силно је потомство изродио, није му лако.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

АРСА (Васки): Васка, иди ти кући, кћери, и нађи се код мајке, те дочекујте госте. А оном Стаменку кажи: жив да ме не чека, ако и он сада оде од куће и запије се. Ту да је! Код куће! Стоку нека гледа и чува. ВАСКА Хоћу, оцо.

А нож, знаје се, свилу не сече, те ја тако жив... А њума, после, живу гу у врећу врзали и у Мораву фрљили. (Устаје, бесно вади јатаган.

Ноћ ме пије... Месечина ме пије... Ништа ми неје, здрав сам, а — болан! Болан од самога себе. Болан што сам жив. Од како сам на свет прогледаја, од т’г сам још болан. (Седа. Гледа у Коштану, чочеке, девојчице.

МИТКА (окреће се од њега и ћути). АРСА Устани! МИТКА (не диже се). АРСА (дрма га): Устани! Јеси ли жив? МИТКА За тебе — не! Мртав. АРСА (надноси се јаросно над њим): Мито, Мито! Чуј!... Или ћеш ти, или ја...

) Она је крива! Вештица, она, газдо... АРСА Све ћу ја сад вас... (Гркљану): Ти ћеш, док си жив, чаршију да ми чистиш. (Салчету): А тебе?

) И, с’г Коштан, остај ми с’с здравје! Срећан ти пут! Путуј! И ја ћу да путујем! Дома ћу, кући... И, жив из њума нећем да изиђем. Мртвога ће ме изнесев... Аха, камо батка да ми те дарује. (Вади из кесе новаца.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

путем рвања са непријатељем, путем који је паганца водио и у једно и у друго царство: ако умре у рај, ако остане жив у земаљске радости.

А на Косову погинули су кнез Лазар и велики јунак Милом, погинули су и незнатнији људи док је Вук остао жив. Он је владао на самом Косову и није погинуо!

а много је виталнији, један од највиталнијих типова у нашој епици, прожет безграничном вером да може и да мора остати жив, жив и слободан.

је виталнији, један од највиталнијих типова у нашој епици, прожет безграничном вером да може и да мора остати жив, жив и слободан.

Код Хомера у Одисеји сличан призор, захваљујући неколиким одлично запаженим појединостима, тако је жив као да се одиграва пред нашим очима: У грло управо њега Одисеј погоди стр'јелом, и рт стријеле одмах кроз мекани кроз

“ А беседи Краљевићу Марко: „О Турчине, жив' те бог убио! Буд ме братиш, што ми жену дајеш! Мене твоја жена не требује, у нас није кано у Турака, — снашица је

Робом икад, а гробом никада“. Цичи Иван кâ и змија љута: „О Турчине, аго од Рибника, жив се теби ја предати нећу! Ако си ме с коњем раставио, са сабљом ме раставио ниси; ево сабље родитеља мога, која ј’

Зар ти немаш никога млађега да тебека виноград уради, већ посрћеш стара и невољна?“ Она њему боље одговара: „Жив ми и здрав, делијо незнана! Немам, рано, никога млађега, до Стојана јединога сина.

За писање крвљу в. бел. В, 11. Баш ћу поћи, да нећу ни доћи, тј. поћи ћу, па макар се не вратио жив. Све му каза од краја до конца, тј. каза му све од почетка до краја. Од његова страха великога, тј.

„Који хришћанин” — каже Вук — „отиде на Јерусалим а Турчин на Меку, онај се послије зове и пише хаџија док је жив: пред крштено име додаје хаџи, нпр.: ХаџиПродан, Хаџи-Осман; а кад се крштено не говори, онда се каже хаџија.

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— У-ух, умакох жив! — одахнуо би само за тренутак, а већ му је онај страшни Неко пристизао иза леђа и спремао се да га пошкакља иза врата.

— Богме сам ја заиста тек сад и прогледао, и прочуо, и проходао, и срце ми је прокуцало! — искрено признаде Мачак. Жив ме страх појео у овој пећинетини. —А шта ћемо сад? — забрину се Јованче.

“ — Еј, Стриче, јеси ли жив? — повика Јованче. — Јави се. — Стриче! — уплашено зовну Луња нагињући се над отвор. Умјесто било каква одговора,

Уловише команданта! — Овамо љестве, жив сам! — кликтао је Ваљушко из рупе. Дјед Алекса брже-боље спусти љестве у јаму и весело загракта: — На сунце,

Потиштени Стриц жалио се капи сасвим озбиљно као да је поред њега жив живцат Јованче: — Сад нам не гину батине ко киша небеска. Испребијаће нас Паприка ко мачке.

а како јој се, приликом пада, ваљда био покварио апарат за ћутање, она се по вароши тако расторокала да је свак жив чуо за Паприкин неприлични доживљај. Није било друге, ваљало га је повући из села.

Ехе, нема ништа од тога вашег посла. Већ сам ја спавао на штали која се обноћ запалила, па сам жив измакао. Налетио сам само у мраку на пчелињак па сам био мало избоцан. — Охо, ево нашег Лијана!

Он је. Луња се прва осмјели, закорачи иза жбуна и продрма Стрица за раме. — Е, Стриче! — Је ли жив? — плашљиво упита Јованче. — Не знам, не миче се — забринуто рече дјевојчица. — Та видиш ли да сам мртав, будало!

У-ух како пече, као жива ватра. Приђе и Јованче, узе Стрица за руку и неодлучно рече: — Канда је жив. Још је врућ. Некакав мрав, милећи кроз траву, био је стигао до сама Стричева носа и почео да га шкакља по ноздрви.

Повуче дубоко ваздух, а са њим и мрава у нос и двапут громко кихну: — Аћхи! Аћхи! — Жив! Жив! — повикаше и Луња и Јованче па на силу преврнуше Стрица на леђа, иако се он, крадом и ћутке, трудио да остане

Повуче дубоко ваздух, а са њим и мрава у нос и двапут громко кихну: — Аћхи! Аћхи! — Жив! Жив! — повикаше и Луња и Јованче па на силу преврнуше Стрица на леђа, иако се он, крадом и ћутке, трудио да остане

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Мртав сам био, И ево сам жив у век вечити! Имам код себе кључеве од смрти.« РЕКА СВЕТЛОСТИ У мудрој глави божији свет Тај свет, којино своје луче

у онај пар, еда би у њега теке остали они новци, а он би се кано опет ласно опростио код Христа после тога ако би жив остао. А како виде да не би хвајде, и поведоше га са суда на смрт, — врло се раскаја.

Опак бијаше неки Фалерис: распали мједена вола и жива човека у њега затвори да би се чуо во јер риче кано жив. КОДРУСОВ ЖИВОТ Кад је атински краљ Кодрус имао бој са својим непријатељи и опраљао се је већ да иде на војску,

Со тим врло се затаја да нико жив за то не прозна. Тако и остаде. Нико не прочу ни знаде. Ама Бог за тај његов посао на све се војиштане врло расрди и

тога свечана года, учини на мору велику фортуну, студено време и плаху, голему умножи пљушталу врло кишу, тако да нико жив од људи ниоткуд с јабане и ни од које стране, није могао тко доћи у манастир на праздник ових светих мученика, него

А млађи му син Лазар одеспоти се над Србљи а цигло једну годину му у тој влади, — више не би жив; оде с чистом душом тамо с овога света к Богу.

Потом тога ожени му се брат Јован и узе то деспотство на се ал' замало би жив, скоро се престави оде к оном тамо бољем животовању, а не остави по себи мушка детета, — те коначну жалост остави

Небојшу пси уједају. Није сваком царевина. С муком и с тугом благо се тече. Бољи је жив пас неголи мртав лав. Правицу не ваља крити. Прознај себе самога. Јеси ли сиромах, с богатим се не пачај!

И само тек помрчних и студених подрумина страховитих пуно с бесови! ИЗ МЕТАФРАСТА Та бољи је жив пас, него ли мртав лав. Живи знаду то јер ће помрети, ја мртви што знаду?

Лише, како је и што је доле под земљом и горе у небу сврх ли горњих небеса, то баш нико жив ништа о томе не може сазнати од простих људи што где има, ништа ли и нејма, без књижна указивања...

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

! — Остави си човек и татка, и мајку, и дућан, и трговину, па си фати пут сас Цигани у губерл’к... И саг јоште је жив! — Причаше ми неки наши трговци што одише там’ по трговине; нађоше га, хеј-хеј, далеко, там’ на-куде Солун...

верзије: једна, да је погинуо, а друга, да је само рањен; по једнима, лако рањен, а по другима, тешко, — тек што је жив; бори се с душом и проклео је, веле, ћерку, која му је тако загорчала његове старе, последње дане...

Их, што си ти, бата-Мане, па несрећа ника! — Ама, ти ме пâ л’жеш, Васке! — Не л’жем те, бата-Мане, две ми очи!... Жив ми Гмитраћ, — а Ниш да ми даваш, — не давам га! ... да гу видиш, твоје Зоне, па да гу не познаш! Никаква се напрајила!

! Ете, жив ти ја, тој право да ми кажеш! — Хехе! — снебива се Мане. — Несам, несам, ловачке ми среће, несам! Куд па смем ја тој