Употреба речи жива у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Дође Божић или Ускрс (мајка ти беше још жива: весела, млада, а хитра као веверица; отац твој младић каквога само Дишкрећанка може однеговати, а ја на удају

је дуго посматраше, пун туге и саучешћа, па онда, онако полугласно, као да сâм за себе говори, рече: „Тешко да ће жива осванути!“ И он се није преварио. Кад је изјутрта дошао, моја добра тетка лежала је мртва на својој јадној постељици.

Страшно!... Долазило ми је као да сам жива сахрањена, као да сам сто хвати дубоко под земљом. Дисање ми беше тешко, а крв се по жилама једва мицала.

Ал’ она нешто тамо обаја, те, хвала богу, ено је и сад, жива и здрава... Тек, ево, кажем ти: све је у божијој руци, и људи и животиње, ал’ онаку поган не треба ни снити, а толи на

су се и они пустили, побратим, дође мени, пребаци своју руку преко мога рамена, рука му је дрктала, а беше врела као жива ватра. „Побратиме“, рече ми, „чија је оно девојка што је до мене играла?...

Глас му је некако троструко излазио из дебеле гуше. — Жива или мртва, — викао је на скупљену гомилу, — данас га морамо имати!... Онака човека он да убије!...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

„Које је то? Казуј, и не сумњај о мојеј благодарности”, рече лав. „Жива курјака заповеди одерати — одговори лис —и врућом се његовом обложи кожом, и у мало времена, тако ми лисца и његове

Сељанин, који га давно с пушком вребаше, пукне на њега, и пребије му десно крило, веже га јоште жива за ногу, и обреси га негде у авлији да се њим |и други јастребови плаше.

Овога нека се острегава како жива огња! Ови је начин мишљења за простаке, а не за њему подобне људе! Зашто, ако он по несрећи овако што помисли,

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

се уђе у џамију, а кад се напуни џамија, а они проспу пушке у пашине сараје, капију отворе, и тако Хаџи-Муста-пашу жива у̓вате, и кажу му: „Ми знамо да твој син иде оздо с војском од Видина, а Алекса озго од Ваљева, и други кнезови с

А знај добро: ако ја од ћабе дођем жив, тебе нећу жива наћи; а ако и не дођем, они ће тебе посећи”. — Мој отац каже: „А куд, бег?

Нека бега куд га Бог учи, овде ми ништа ни он, ни ти, ни ко други помоћи не може, нити ће мене жива Турчин пустити”. — Глиша дође мени, проведе ме, и побегнем из Ваљева.

— Ја им кажем да друкчије не може бити. „Ми морамо Пореч-Алију или жива или мртва у рукама имати, ако не побегне. А ви ако га почнете бранити, немојте нас кривити шта вас снађе”.

Одемо ја и Протић, кад ал̓ дошао Стева Живковић; даде нам једнога жива шарана: „Најте ту рибу и што пре можете уготовите и понесите — рече; — ја одо̓ полако, а ви кад ме стигнете, питајте

Мој старији брат Петар на конак четири жива доведе, те и̓ једно дете исече. Казивао ми је скоро Гаја Дабић чије је оно дете било.

Докле год видиш мене жива и моје Крајишнике, не бој се твому животу; а кад погинем ја, и Али-алај-бег и паша Сирчић и наше војске, онда ти ништа

” И кажем му: ако однесе писмо у везиров логор, могу га Турци жива пустити, али „ако не однесеш, Богом ти се заклињем, да ћеш овде за по сата од мене погинути”.

су разумели да из Драгачева воде свезани̓ Серба у Београд, (и по путу секу где који сустане, и не зна се хоће ли кога жива и довести) — числом 100. 27. јануара. У 8 сати однесем ово писмо г. Недоби, и не нађем га код куће.

Павковића и дао му оно наше писмо, у кому стоји написано: како је једна Серпкиња молила статуу, а мислећи да је жива, императора Александра видила, које је свакога сожаленија и плача достојно. Узе га г.

И већ неколико нахија, као: Гружа, Крушевачка и Жупа и друге нахије, немаду ни човека жива у себи но саме жене и деца, а људе све које на коље, које извешали. И то ће истином сутра гроф предати цару. Које ме г.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— Та, ето, мало шећера, велимо да понесеш твојој дечици, нек су ти жива и здрава!... — вели кмет. — Та није то требало... Баш није требало — вајка се токорсе капетан.

па онда да проврља мало по Космају — ионако је свечаник, е да улови што беспослен; а ту ноћ било је мало и кишице, па жива згода. Његова Смиља одвраћа га да не иде.

Ни сама не зна куд је прошла и како је дошла. Код куће је затекла сву чељад заплашену. Она жива премрла од страха!... Ко зна шта је чека док се Живан врати.

Откако за се знаду нису се ваљда никад толико пренеразили, као сад кад су затекли Страхињу жива. — Их, побогу, зар си жив? — викнуше сви углас од чуда. — А жив, ја! — одговори Страхиња нешто немарно.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Зној му облио чело... Он је стојао као окамењен пред том светом сликом домаћом.... А та слика, жива слика, као да га је мамила к себи, као да му говори: Ходи к нама! Сладак је живот у дому твоме!...

Па онда изби изнад тих слика красна слика лепоте девојке... Јелица стоји пред њим као жива, поносита... Гледа га отворено, слободно. Као да му веле ти погледи: ја ти верујем!... ти си поштен човек!...

Нико живи не чује тугу њихову; нико не верује да они нису ништа криви. — Ох, Лазаре!... Лазаре!... Ваљда има жива бога!... Зеку то гану до дна душе, он приђе, ухвати Станка за руку, па рече: — Брате! И мени је неправда учињена!

Харамбаша поћута мало, па рече: — Добро, остани... Затим се окрете Станку: — А теби наређујем да Лазара жива ухватиш, па да му ја судим!... Убити га не смете пошто је главе на вама!...

Станко се замислио. Некако му је чудно изгледало да су у оној подметнутој крађи помешани Крушка и Маринко. Обујми га жива жеља да сазна како је то било, те стога се реши да сместа иде Деви да га пита.

Пренеражени, изненађени, обоје се окретоше. Јелица им приђе руци. — Жи-жи-жива била! — грцао је старац... — Откуд ти? — Дошла — рече Јелица и обори главу.

И кад то рече, старац заплака. А Петру су полевале сузе још кад је видела жива створа да пређе праг. — Ја сам дошла... Ја немам куд!... Хоћете ли ме примити? — Још питаш?... Ходи!...

Под носом, а ти нећеш само да пружиш руку... Ја те молим!... Турчин ћуташе. — Жива згода да их похватамо, драги ага! Само да пружиш руку, па си их већ спопао за врат!

Он је то све учинио!... Али, нека га!... Доћи ће ми на руку!... Одераћу га жива као јарца!... — Готово, вала! — рече Иван. — Али ја ти велим да од њега црњег душманина немаш!...

То згодно место, баш на самом ушћу Дрине у Саву, вазда су поседали хајдуци и устаници. Ту им беше жива згода, јер им ниједан Турчин што је у Босну или из Босне ишао, није могао промаћи.

Чини ми се, е се мајчина храна буни у мени и проклиње ме!... Осећао сам њихове сузе по телу моме, јер су ме пекле као жива жеравица!... — Ћути, синко, ћути! — вели му попа. — Сад могу!...

Наравно да је ту Заврзан био победилац. Причао је сваку причицу из заједничког живота са Станком. Његова жива прича и ведра шала расположи све. Чак је и Суреп причао зашто се одметнуо у хајдуке...

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Тада га Бог шаље, те да му „са дна мора“ доноси и разбија камен, и унутра су два жива црва. — „А ко се за њих стара?“ пита Бог. — „Ти, Господе!“ одговара аранђео. — Ту се цакле очи моје матере.

— Е, знам и ја те ваше филозофије! Знам ја, ако ћеш, и „земља јеси, у земљу отидеши”! Али дај ти, брате, штогод у жива уста! Видите: то је чисто... како да кажем?... то је страшно погледати! довде одсечено, — а човек хоће хлеба!

носача Капетан хтеде много штошта питати жену, али никако да отпочне; напослетку му се одреши језик: — Међер, ти си жива! Он је ухвати и стеже за мишицу, као хтевши се уверити. — И овај мали! Ти, ти војниче!

А сад иди, молим те! — Нећу ја тебе оставити док сам жива! — Али ја те молим, као што се бог моли! — А ти куда ћеш? — Пусти ме! Тако ми је слатко!

— Ама, како то поливаш? Све по запонцима! — Неће, неће! — Она му левом задиже рукаве, а десном нагиње врг. — Е, жива била! Петрија трчи од једне јетрве другој и сва умазана од суза шапће нешто, млата рукама и лупа се по прсима.

— Твоја? — пита владика — Божја, па моја! — рече поп. — Да је жива и здрава! — рече владика милујући дијете. Сједоше они за ручак.

Она одлетјеше и ми угледасмо попа у пламену. Држи икону и дигао је више главе. Нама жива срца попуцаше. Престравили се, па заборавили и да гасимо. А он стоји.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

— Онај паор га већ упец’о. Унцут један! — додаде у себи, па се дâ у мисли. Радозналост је морила; да се изеде жива. Како само већ да дозна: какав је гост, како изгледа и шта ће се разговарати?

жив био, мада се једна комшиница зарекла пред кандилом, у коме је горео најчистији барабанц-зејтин, тако она не била жива, и не била госпоја перзекуторовица, ако од његовог крзна не направи себи »муф« назиму.

заврне језик па зева као какав блазиран аристократа кога се тај свет баш ништа не тиче, а гђа Перса да се изеде жива. »Гледај само обешењака једног како се прави светац! Па још зева, лопов преисподњи! Ху, виле га однеле!

малерозан човек, преживиће та све нас, ожениће и Савицу и посашиваће и праунуцима гаћице а по тестаменту док је она жива, она све ужива и не сме се ништа ни продати ни делити. Неће баба у труц да умре!

Отишли су као прекјуче, а бавиће се још не знам колико који на путу. Дакле, све к’о поручено, жива згода. Сутрадан већ је било намештено једно решето за жито (ветрењача) и радили су од ране зоре до мркла мрака.

негде на страну у кућу, у лêр, а она сва позеленила, па ђипа, мал’ ме није ударила, па каже: »Не дам ја, док сам ја жива, — каже, — моје дете у швапску кућу; у једном истом кориту, — каже, — и месиду ’леб и переду веш, и купаду децу,

Него кажи нек спреме »ајнпренсупу«, назеб’о сам. — Лопов чифуцки; код тебе жива, два дритла да он украде!!! — То је кад се људи мешају у наше послове!

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

у хаџијском, газда-Јанчином гробу. Тамо лежи! — Говорио би овај тресући се од страха и грозе што је у гробу видео жива човека како ничке лежи и као дише, мирише гроб. Клисарица, ма да је била слободна, ипак ово јој је било најтеже.

Она радосно, збуњено као свака испрошеница, пришла да му целива руку, али он је, грозећи се, одбио. — Нека, жива била. Иди сад. Она пошла. Али се опет вратила. — А ако ли да се спремам? — Шта? — Па не ли дâр?

А што је најгоре, био је из јаке, задружне куће у оближњем селу. Браћа му први домаћини у селу. Кад му је мати била жива, она је ишла с њиме. Нарочито зими, кад се од куће искраде, она потрчи за њим.

Чак и по селима прати га, јури за њим. То, докле је она, мајка му, била жива. А после, снахе, браћа му — испочетка и оне га гледале, не пуштале, стид их било пред светом, али после им се досадило

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

— Онда је човек као луд, не зна шта ради, а то нисам рад. — А јесте л' ви коју залудили? — Кажу. — Па је л' жива? — Јесте. — Па шта сад ради? — И сад лудује, ал' ја јој помоћи не могу, сирота је.

Ја би’ био задовољан да дâ поред сваке боре њеног образа по хиљаду форинти. — Мати каже да новаца, док је жива, не да, нити добро из руке пушта. Она вели њена је кћи јединица, па ће и онако све наследити. — А засад не даје ништа?

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Тамо пред Министарством гомила је расла све више, и кад се Јуришић приближио оној згради настало је неко комешање и жива и велика узрујаност. Са свих страна људи су испружали вратове и питали поверљиво: — Шта је? Шта има? Шта каже?

Онда се ту разви жива борба, јер се вис морао заузети што пре ради успоставлања оне прекинуте везе између трупа. Али упорно држање господара

Бих, моје ми части, јер волим очајно и јер је Наташа дивна као да није жива жена. И све ћу оне неправде своје према њој покајати. Три године седим ја овде и чистим се изнутра за њу.

У чистој бљештавој белини подрхтавала је жива, засењујућа и празничка раздраганост ваздуха, а нешто поверљивије и породичније осећало се јасно у ведрим, благим и

Африка

Она је изливена у једном једином маху и углачана чврстим ваздухом и хоризонтима. То је жива бронза која расте као биљка и као звер већ четрнаест година.

Маска од дивног, полираног временом, црног дрвета; она је јединствена као уметнички рад и жива у овој подневној мађији. пуној сунца. Кроз рупе се види човечији поглед, сјајан и неразумљив.

„силкес“, тонгуавана, која се свуда у овим крајевима, где је већи део године савана покривена кишом и водом, налази жива и под сасвим сасушеним тлом.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Вели: он има да га, жива, или мртва, догура до грофа Гајсрука, у тврђаву Осека, а шта ће даље са њим бити, не зна. Може да легне и да се

„Ма шта чули, не сумњајте да ја одох чак до Беча. Одох ја већ код прве скеле. Неће више Гарсули добити ме жива. Видиш ли, Шокице, ову моју раван? Сан за човека, а трку за коњика.

Постала су била стидљива, повучена, као да су крива што су жива. Мати њихова једва је чекала, увече, да оду. А деца би отишла на спавање, отерана рано, и легла би, у мраку, шапћући

Терцинију су били дали капетана Павла Исаковича, да га, жива, или мртва, преда у граду Осеку, Генералкоманди, лично грофу Гајсруку. Сад се том Терцинију судило за фелонију.

какву, такву, али је жељан да жену, одраслу без оца и матере, венча уз весеље сватовско које ће да памти, док је жива.

Госпожа Хумл ће га онда оставити на миру, а ни жива душа неће знати да се код ње крије неки капетан. Кроз њене салоне прошло је већ неколико сербских официра.

Бејах се, унапред, зарекао да ћу га, ако га ухватим, жива одерати, па пустити, нек иде у планину и нек јави како, у Горачићу, знају да кажњавају.

Ко зна, да ли је његова швалерка и жива, ко зна да ли је у Бечу. Али се и она сад појави у Павловом сећању. При крају прошлог рата – за аустријско наслеђе –

Павле је, обилазећи те ходнике, у којима је било хладно као да је јесен, или зима, једва распознавао жива бића, у полумраку, у мемли, а видео је јасно само децу, која су трчкала, око њега, у ритама, полугола, сасушена, до

да је она, које се сећао, била бледа и нема, а гледала га тужно, као на самрти, а Божичка је у љубавном загрљају била жива, снажна, као да игра, врела, луда, толико, да би каткад, од уживања, гласно, крикнула.

По стоти пут је понављао себи да није умео да је довољно воли, док је била жива. А ето, сад, јаше, на обесним кобилама и вређа њену успомену, као да је живот бирт.

Госпожа Фемка, Футошкиња, и по, жива ватра, ватра и по, била је напустила свога Георгија. Честњејши Трандафилович очекивао је јесен и зиму без жене, сам са

Теодосије - ЖИТИЈА

и власи главе моје, вратите се у миру кући и ове знаке предајте родитељима и браћи мојој да вам поверују да сте ме жива нашли, и то Божјом благодаћу као инока: Сава је име моје.

Стигавши у Свету Гору и нашавши свога преподобнога оца у Господу жива, поклони му се и целива га, и обавести га о љубави и пријему цареву, и рече да је сва њихова молба у Господу испуњења.

призивајући пречисту Богородицу да буде услишан, и ка светоме своме оцу преподобном Симеону, гледајући на њега као на жива, рече: „Дођоше народи на твоје наследство, оче.

„Пред њиме је све наго и познато и ништа наше неће се сакрити. Јер жива је реч Божја, и делује више од мача оштра са обе стране, и расудитељ је мислима и помислима срца“.

по природи божаства са влашћу аду из утробе овог истргавши и четвородневна подигавши из гроба и представивши га жива, Марти и Марији, сестрама његовим, сузе утолио јеси; молбе за сина сатникова ниси презрео; Хананејку која је молила

име Господа нашега Исуса Христа, говорим ти: Врати душу слуге својега, брата мојега, да га, дошавши к њему, опет нађем жива! И тако узјахавши на коња, још брже путем гоњаше, говорећи: На тебе се уздах, Господе, да се не постидим!

телу слику крста, и одмах осети у својим рукама да се покренуло, и опипавши по његовим прсима, и ова опет нађе топла и жива, и како се веома молио услишан би, и обрадова се, и реч Христову говараше синовима његовим који су ту стојали и свему

Жив Господ и жива душа твоја, ја то учинити нећу, нити ћу те напустити. Бог твој, Бог мој, и тамо куд идеш да се населиш идем и ја с

А сада, жива, сасвим и коначно зло погибох. Тешко мени, јадници, шта да радим, камо да се денем! Горо божија света, молим да смрт у

“ А преподобни им ни мало не одговараше. А они, не успевши ништа, посрамљени говораху у себи: „Да га оставимо сад жива. Ако не оде одавде, да дођемо да га усмртимо“. И тако, претећи, од њега одлажаху.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Обдарени живом и разноврсном осећајношћу они се често поводе за својом маштом, која је врло жива и богата, као и за првим импулсом одушевљења и срџбе.

Сва природа је жива или дејствује као жива, и мртве ствари и замишљене. Има духова у води, у земљи, у дрвећу. По пространим и недирнутим

Сва природа је жива или дејствује као жива, и мртве ствари и замишљене. Има духова у води, у земљи, у дрвећу. По пространим и недирнутим шумама и планинама су

Она је врло жива код свих динарских Срба до границе Крањске, па чак и изван динарских области. Ова тако висока народна свест још се

Њихове лирске песме представљају ово душевно стање овако: Рисјанка сам се родила, Рисјанка пак ћу загинам, Турчинка жива не бидвам.

То су уједно и једина историјска предања централне области. Али нису у свима крајевима подједнако жива или једнако сачувана, понегде су штавише скоро ишчезла.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

— препаде се Шаров. — У срећки број четири каже се: „Не губи наду ни кад си везан.“ Ако некако пронађемо мачка Тошу жива и здрава, наћи ћемо и за те спас — рече Миш пророк. — Тошо је лукав и мудар. Идем да се код мишева за њ пропитам.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Засени ме полутама у цркви и мирис тамјана који сам почињао да препознајем: док је била жива баба што је имала нешто мађарске крви у себи, имала је обичај да ме води у цркву.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Тако каже њен отац. Фрајла Јуца — жива или мртва, или њега — или никог. Била је одважна. Кад није ништа помогло, фрајла Јуца натегне флашу с витриолом и

Црњански, Милош - Сеобе 1

француских логора дотрчаваху, стотине и стотине мускетара и жандарма краљеве гарде вијаху се, горе‑доле, између два жива зида, непомичних чета.

и очешљана, мирна, издишући, са очима широм отвореним, тако да нису смели да јој приђу, не знајући да ли је још жива, или је мртва. Док му је снаха умирала, Аранђел Исакович труцкао се путем, у свом интову, уверен да ће она и умрети.

Одмах затим трзао се у мислима, мислећи да нема чега да се боји, ни ако остане жива, и њена смрт му тада, на крају тог, тако дугог, чекања да је добије, изгледаше толико грозна, да је мислио да ће онда

на водама и разном биљу, Аранђел Исакович снужди се у колима, видевши да се вози кући, не знајући ни да ли је она још жива.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Народно објашњење овог обичаја је следеће: мртва глава под прагом представља залог за то да ће жива глава (детета) остати над прагом.

ЗАКЛЕТВЕ (У ДЕЦУ) — Деце ми! (Милосављевић, С. М., 1914, с. 313) — Жива ми деца! (Мијатовић, С. М., 1919, с. 167) — Тако имао кога након себе оставити! (Вук, бр. 5150) — Жи’ ти деца!

(Радуновић, М., 1988, с. 77) — Нека ти је жива женица и дечица, синови, ћере! (Ђорђевић, Д. М., 1958, с. 528) — На чукун унуци да оставиш! (колач) (Ђорђевић, Д. М.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

За човека кога жива сахране па није ни на земљи ни у њеној тами и мемли. За витеза коме су руку љубиле мајке и кога су благосиљали

О ПРЕЉУБИ Ако властелин учини прељубу са себарком, да се себарки накалеме велике оспе, па да се жива у кулу зазида и кула да се опаше дубоким јарком; а властелин на стази којом је без стида хитао на састанке да се

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Додирујемо се, тикамо се, поново смо жива бића од крви и меса које се буди под прстима. Веома скупа терапија, писало је у новинама.

Али она је била још жива! И још су јој очи светлуцале оним старим сјајем из педесет осме, када је у »Лабиринту« играла »Тинтарела де луна«

Како су се звали сви они филмови? »Оркански висови«, »Песма мртвих љубавника«, »Ребека«... А ево је, жива и релативно здрава, каже келнеру бифеа »Шанса« на Ташмајдану: – Молим вас једну вотку са швепсом и мало лимуна'?

Мора је научити да буде жива за само девет сати! Деветочасовни универзитет за девојчицу од пет година! Маки јој говори да је новац само глупа

Не, док сам ја жива!« Док слуша своју мајку како говори и скупља исечке из новина што лете на све стране из њених нервозних руку, кћи би

зиду и размрскала лобању о њега — било шта би учинила само да пружи доказ људског достојанства, да ће све док буде жива пружати отпор злу, никада не пристајући на насиље. Али највећи број жртава није ништа предузео.

однегованог мушкарца, нудећи му без стида тело, којим је баратао опрезно и пажљиво, с пуно благости, као да је нека жива драгоценост. Осећала се као некад давно.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Боже помози! Боже помози! Боже милостиви, ти помози и утјеши. Жива богородице, смилуј се, помози! Свети Ђурђу, моје лијепо крсно име, помози нама грјешнима!

Е згодан, е учеван, е јунак, е од веље куће, па ђе доприје, бого мој милостиви! Јадна његова мајка, ако је жива! — Ја мним — прихвати Јоке — да ће владика помирити Јанка с ћесарем. — Мниш!?

У даљем разговору дознаде да се Мргуд три пута женио: прву је жену пустио, јер бјеше нероткиња; другу оте од жива мужа, њеког Ћеклића, и због те отмице погибе му брат. Она му роди Рака и умрије на пречац.

брешка виси, О бедри му дуга гадарија, До пола је вуком опшивена, На врху јој од међеда глава, Зинула је ка’но да је жива!“... Сви главари весело заграјаше, те се чуло: „А глај сокола! А дође!

А, богами, право да ти кажем, није ми мило да око мене жива поп чати, а и ти си њеки поп, да-ти напола! Него ето, да си ми здрав.

Стијепо и Грубан дотрчаше и видјеше да је Јанко погођен међу очи, ни земља га не дочека жива!

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

УГЛЕД 8. МАТИ С ДЕВОЈКОМ, ПРЕЂАШЊИ ДЕВОЈКА (приступи проводаџији, па га пољуби у руку). ПРОВОДАЏИЈА: Жива била, снао! ОТАЦ: Послужи, Јулка, наши гости слабо пију. ПРОВОДАЏИЈА: Стиде се, то јест, ха, ха, ха!

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

конкретна; и данас, свеједно да лије заодевамо религијом, или интуитивном спознајом, она је таква, кад је истински жива: Даљине су звале тајанственим шапатом, који само дјеца могу да чују.

Лукић изводи лако и ненапорно, али стиховање нема укуса новине, ни дражи краткотрајног боравка у друкчијем поднебљу. Жива дечја песма рађа се само при кратком навраћању у ово подручје.

Она додирује многе теме које савремена песма обилази; довољно је жива и живахна да се уклопи у ритам епохе; у формалном погледу, чува јаку везу са традицијом.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

имали су много националног и православног осећања, одржавали су сталне и блиске везе са својом домовином и били жива веза између Руса и Срба. Кроз цео XВИИИ век осећа се код Срба утицај не само руске цркве но и руске просвете.

Тако, између 1820. и 1825. у Новом Саду је радила једна жива дилетантска дружина, чији чланови су махом били ђаци правници (»јурати«), од којих су неки и сами почели писати

« У ствари, његов глас га је мало надживео, у српској књижевности бар. Он је значајан као жива веза између српске и мађарске књижевности, и као човек који је непосредно утицао на двојицу важнијих писаца српских,

Он носи црквено одело само када служи архијерејску службу, а то бива врло ретко. Јака, жива духа, плаха карактера, он живи слободно као световњак. У својим религиозним идејама он нимало није догматичан.

Он је прибрао све што жива народна традиција прича о овом занимљивом пустолову и 1847. у млетачком архиву нашао је архивске податке о њему.

За Караџића народни обичаји су »жива старина«, оно што одликује један народ и обележава његову оригиналност. У полемици са Милованом Видаковећем он га

Основну школу и нижу гимназију свршио је у Баји, а вишу гимназију у Пешти. У Пешти је учио права, и ту узео жива учешћа у првом омладинском покрету пред 1848.

У првом омладинском покрету пред 1848. узео је жива учешћа и одликовао се својим славјанским осећањима. Пред 1848. добио је малу службу у Државном савету у Београду, и

националном и књижевном препорођају, крајем шездесетих година живео је међу Србима, у Београду и Новом Саду, и узимао жива учешћа у раду Уједињене омладине српске.

»нових људи« књижевности се давало споредно место, али критика у њима, нарочито у Раду и Стражи, била је врло жива и утицајна, и знатно је учинила за сузбијање романтизма и уношење реализма у српску књижевност.

Умро је напречац 20. фебруара 1908. КЊИЖЕВНИ РАД. — У својим успоменама Матавуљ прича како му је мати, разборита и жива жена, дала »вољу к фабуловању«.

Нушић је писац од жива духа, и велике радне снаге, али је увек радио без плана и система, на махове и преко колена, нигде се није могао

Милићевић, Вук - Беспуће

А жива свјежа пруга Уне испресавијала се као сјајна змија преко поља, изгубљена покаткад између брежуљака, заустављана млинови

То је био погреб његовог оца. И сад, кад дозива себи у памет слику свога оца, она излази пред њега вазда жива и свјежа; он гледа пред собом тога крупног и чврстог човјека са мрком, неједнаком, гривастом брадом, у коју су већ

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Плачи, траво, запевај, славују, Злато моје земљица покрива! Мили Боже, подигни олују, Сред ме срца громом удри жива! Рака њега крије сад и тама, Шта ћу овде ја на свету сама! (1844, 14. окт.

Срце боно, глава ватра жива, Ветрић лађан жегу разлађива, Славуј тица умилно попева, Сваким гласком лека рани лева.

Ведро небо на високо, Равно поље на широко, А на пољу два окола, Средом гледни сина гола, Татарин је — ватра жива — Прети мачем па дозива: „Ој Угрине, курво, амо, Амо да се огледамо!

изнова, Да замагли ваше беле дане, Да позледи те зарасле ране Да у крвци вашојзи заплива, Да вам мине посред срца жива.

А што мало потамне ми лице, Своје сам се сетио сестрице, Њу, кâ знадеш, земља већ покрива, Ја помислих: да је сада жива! Красна л' беше кад беше на свету, И на твоју доста налик Цвету.

Па какве их назад види јао: Поломљене, огњем опаљене, Бритким гвожђем љуто нагрђене, Ага пешке, а бег без сарука, Жива, брате, овог света брука, Ни по бруке да је још од кога, Већ од раје, скоро од никога — Шкрипи зубим' Арслан

не даде: „Е па добро, дад' његову главу, Да је видим мртву и крваву, И целивам место драгог свога, Кад га жива грлити не мога, А ти брже копај раку ладну — У њу лећу, издајице нећу.

О, кад мора те земља да покрива Тако млада, а тако зелена, Зашто копљем по сред срца жива Не чух тебе, брате, убијена? Борећа се за дом, за огњиште, Заш не проли крвцу на бојиште?

“ То ти рече у јесење доба, Тад бијасмо слаба ал' жива оба. Кâ јунаци оне чарне горе, Што за појак смионо се боре, И ти гледа смрти у чељусти, Смионо гледа, те мени

“ рече пун весела; „О, певај даље!“ твоја беше жеља. И даље, брате, тада сам певао, Тебе млада жива забављао. Ја певам и сад, гроб ти крије тело, Моја песма теби је опело!

Па јечи пуста, сад тише, сад живље, Ко чу, тај рече: Ах да песме дивље! Ал' Стојану се топи душа жива, Једанпут опет срећу он ужива, Сунашца њему неста на истоку, Па гле га опет на небу високу; Све обасјало, што с'

Ал' мутно око она разумела, Па одма на то повриснула бела: „Ох Стојане, ох тако т' Бога жива, Та што сам тужна ја евовде крива! Тебека дивна одонуд нестаде, А мајка мене твом злотвору даде!

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

То се у собичак увлачим ја, босоног, запрашен и шмрцав, пентрам се преко дједа, преко невидљива жива брда, и гнијездим се иза његових леђа, крај зида.

Стриц Ниџо већ дуже времена био је у Банату, отишао да се нађе око бербе кукуруза, па жива згодација да се људи малчице разбашкаре и даду срцу на вољу.

Микан се поново прогули, сад већ сасвим из близине: — Јовашу, брате, не дај ме, жива ме однесоше! Скоро обрадован, Јоваш се окрену.

Делија закратко обори главу и замишљено рече: — Би ми га жао, онако мртвог. И он волио орахе, жива људска душа. КОЛИКО ЈЕ САТИ Даноноћно у борби, без предаха и одмора, гура чувена Крајишка дивизија од Аранђеловца

— Убио је лед, ова стара иста моја матер. Чисто сам претрнуо кад сам је малоприје спазио уз овај путељак. — А жива ли је стара?

— Узми, војниче, па кад будеш пуцо из топа, бубни доље у воду, само да препаднеш Деду. Немој баш у жива инсана, грихота је.

— Причај, бако, причај. — Јагодо моја, нећеш ми вјеровати, траже ми потврду да сам жива и да сам ово ја. Куку мени, на шта сам ударила под старе дане. — Па то ће бити код матичара, бако.

Па видиш ли, синко, да сам жива? А видиш ли ти, баба, шта у књизи пише? Бог те пита ко си ти. Овдје стоји, црно на бијело, да је Тривуна Бабић, из

Извади ти најприје крштеницу да ми видимо да си баш ти та Тривуна, а онда ћеш тражити потврду да си још жива. — Па шта си урадила, бако?

— Јадна ти сам, сасвим сам се збенавила, па нит више знам јесам ли ово ја, нити сам сигурна јесам ли жива. Одем да вадим крштеницу, а они тамо одмахнуше руком: баба, нема од тога ништа, ти си се родила још под Аустријом, а

— Оставио, лопов, преварио ме. Носила сам и кокицу да кога потплатим и подмажем неће ли ми потврдити да сам жива, па ни то не помаже.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Твоја те мајка увек остављаше идући на рад да седиш код нас, не трчиш и вијеш се по улицама и чаршији! Ти си била жива, брза, хитра, а твоја мати повучена, сува, увек се склањала и била у бризи.

образи ти побледе, очи засјаје и кршећи руке молиш ме, кумиш, да ти кажем онога ко ми је то казао: — Кажи ми, кажи, жива ти мајка твоја! Кажи ми га, па да му насред мâле главу разбијем. — Зар си ти таква?

Али га ђаво натера те се мало задужи код Доктора... А он, знаш га, жива ватра. Кога дочепа у своје руке тај више читав не изиђе. Мало по мало преклопи му имање.

по реци и путу, дизаху се високе тополе и густе врбе, те у овој тамној ноћи са својим шуштањем и нијањем изгледаху као жива, људска бића...

Побледела, само јој усне румене и набрекле. — Што се љутиш на мене? Не љути се, жива ти мајка! — поче ме молити, а једва говори, плаче, само да се помиримо. Крупне сузе котрљају се низ образе.

Калуђер се куне, моли је: Несам, Стано, жива била! Ако сам зел срма-колан, Като колан да се вијем, Око твоја снага!... Кликну мој отац: Што си, Лено, на големо?

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

СИНОЋ (Одломак) Синоћ, Дико, жељо жива, синоћке те очекива'! Силних жеља полетело јато да с висине изгледује злато, о небо се жеље приковале, место звезда на

Ал' тек она светла бива што с облака падне сива па је сунчев плам целива, да се засја и прелива на дивоту света жива. Тако су и просци Твоји: — ко да бира ко да броји?

Не спомињи ми славе ти срамне, позлате мамне рђе ти тамне, невоље сјајне! Под отим жигом! — Слика ми жива тек сада срце споменом стеже, с њоме ми свиће, с њом ми се леже, — ноћас те снива': Не беше Париз, ни светско

Песмом се пита, свет да захрани, свет да захрани — да се сахрани. Чућеш нам гласе, ти си их свикô, самрћу својом ти жива слико кивне нам судбе!

Ал' ништа зато, хвала, госте мој, навеки хвала! Рекô си ми дост'. — Алфа и омега! О мудра смрти, о самртничка, жива мудрости!

— Није ни знао зар да сам жива? у богу, мнио, душа ми почива, зато и себе предаде богу. У богу, рече, наћи је могу! — Ох, камо да је, кам да је

сужнога дива, паљена славом сјајних победа, топљена жаром жељних погледа огњеног ока Делилинога, тако се срце од плама жива у смртну студен тамнице скрива, слепилом жарки поглед окива, те — песник бива. Самсон је певô.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

врату, док све девет посијече, па се скине низ јелу и полако сиђе доле у град, онда пође по граду унакрст, али никог жива да чује, све пусто! Сам у себи помисли: »Баш су то све дивови искоријенили и понијели!

Пошто дођоше пред краља рекоше му: — Господару, каже наш брат Грбо да би мог'о довести жива краља ђаволског. — Добро, ја ћу за то дознати је ли истина, — рече краљ.

Одмах краљ добави Грбу и рече му: — Ти си, Грбо, говорио да мореш ми довести жива краља ђаволског. — Ја нијесам, — одговори Грбо. — Јеси, — рече краљ. — Или ми га доведи или нема на теби главе!

те ће му сву царевину потлачити и попалити, па онда му кћер дати живу рисовима да ју растргају, а најпосле ће њега жива у оџаку своме разапети и ту га сушити за девет година, а кад прође девет година онда ће му кожу из оџака скинути и

Трећега ћеш срести а он носи жива голуба, и за голуба подај што год заиште. од орла ћеш из репа ишчупати једно перо, од шарана краљушт, а од голуба из

дође она Дивоњи, па кад му хтједе одврнути рог, мане Дивоња главом, те јој рогом раскроји трбух тако да је једва жива остала. Сад она рече човјеку нека одмах закоље Дивоњу, али човјек не хтеде на то пристати.

Кад тамо, а војници како га спазише полетјеше право к њему, да га жива ухвате. Но он удари штап о земљу те их све затвори у град, па се попе на град и заигра магарца по њему.

Многи је покушав'о ту срећу, али узалуд: више га није било ни жива ни мртва. Чује за ово наш војник, те рече господару од двора да ће он у њ преноћити и без икаква оружја, само да му

Кад виђе војника жива, — пренерази се од чуда, говорећи: — Зар си, болан, жив? — А да шта ми је било! — одговори војник.

Послије неколико дана ражали се чоеку, па стане у себи говорити: „Хајде да је извадим, ако још буде жива! Кака је, така је; а може бити да ће се унапредак што и поправити!

— Ваљада им је нестануло дрва али воде, — одговори магарац. ШИЉАЛИ ВУКА НА БАБУ У некаквом турском селу уфатили жива вука, па га за неколико дана хранили еда би се припитомио, и не би ли попазио на со и на хљеб, па послије не клао овце.

Онда завикаше сви: — Хајде, Мујо, алах рахметиле жени, чини шућур богу кад ти је кобила жива а жену ти је лахко набавити; знаш што но има наша стара ријеч: — у сретна жене мру, а у несретна кобиле.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Деца су јој нечиста, кућа неуређена, пуно свуда ђубрета. НИКОЛА: Еј, моја Маго! СВЕТОЗАР: Него, жена мора да је жива, окретна, газдарица у кући, која све види, нити смета, ако је мало и пољута. МАКСИМ: Да мужа одалачи столицом.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Шкода што немам рђаву нарав да ти тај језични језик до краја ишчупам, да не проговориш ниједну реч, док си год жива. (Ода горе и доле.) Шта си се усићила? Оћеш да те молим да говориш?

ТРИФИЋ: Сад кажи ми тко ти може угодити? СУЛТАНА (плаче): Ко ми може угодити? Оћеш да се најпре жива искидам, пак онда да ми купиш штогод? Мислиш да сам ја пањ, да ништа не осећам?

Мало затим ПЕРСИДА). ПЕЛА: Оваковог стра откад сам жива нисам препатила. Није шала, навуче жена моје аљине, повеза се, пак канда у воду утону, а мене остави да будем место ње

Срето, сад ћемо видити која је чија жена. СРЕТА: Ја сам моју изровашио, те ће памтити док је год жива. СУЛТАНА (пипа се по леђи): Ах! ПОЗОРЈЕ 5.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

благослов је тог преображења Природа воле што насиље Врши, Јер све је живо само парабола Несавршенства, што милост је жива. Не куни море. Не куни ни празнину Што сакрива се у неизреченом.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Бих ли погинула за њу, ако затреба, као што лепо пише у читанкама? Нисам нешто сигурна. Драгоценија сам јој жива, је ли тако? Идемо даље!

можете ли уопште замислити све оне официре, на челу с командантом, како га чекају стојећи, окупљени око стола као нека жива слика, а њега — Мишелина, нема па нема да се врати!

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

У опсени, тешко теби - тешко мени. Мој Горазде, струји печал кроз Горажде. Хватам сену, жива птицо у пламену. ЖИТОМИСЛИЋ Кукаст облак крај Неретве крпи прслук после жетве.

Зло је мени шапутало кад ми грлом скакутало: То што шуми, мрво жива, шум је руже са сечива. Зло је мени цијукало кад ми ребра чијукало: Ја сам свећа, цвете бели, што ти светли док

Ја чујем жамор ушима смиља: ни тајне споне потмулих сила, ни плаха вода, ни ватра жива не знају тајну мојих тамнила. Из срца Оца кроз срце Сина цвати ми, цвати Роѕа цаніна.

Да савест смирим, гукнуло би вече а радост била и мртвòрођенче. Језера сува - небо измакнуто. СУБОТА І Зелена, жива, Субота је кристал: уз зверку звер је, женица уз мужа, уз крда стада.

Зелена, жива, Субота је кристал у освит-сјају, колевку где зиба господар свега (земље, птица, риба) и плач јој множи.

- Суботице, листај у савршенству, форму унапреди у хлеб нарасти, гранај се по Среди. Зелена, жива, Субота је кристал. ИИ У загрљај ми, Косиоче, крени.

Како се птиће, како се множе стооке цвасти напаст-наркозе! Недело блага, биљко тишине, јеси ли жива? - Петак се мути, Уторак гракће, клица гњилине Суботу шарка, Среда већ жути, клеца Четвртак - замор га хвата.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Прескаче Лисац препреку многу и бјежи — брже од својих ногу. И Мачак јури, потјера сива, хтио би Лисца у руке жива, и једно-двапут, у брзу лијету, зграби га скоро за саму пету.

Вјечита срећа ту се скрива и трепти радост сунчана, жива, читава земља цвјетни је врт. Црвени Врабац хиљаде љета по земљи овој безбрижно лијета и не зна шта су туга и смрт.

Диву је Брки скувао чорбу, па више посла у шуми нема. Иде и пјева: „Ево ме жива, одсад се, људи, не бојте дива.

Носорог тешки, тврђава сива, тромо се креће, изгледа злог, ево ти тенка, опасна, жива, уместо топа — стрши му рог.

Свака му бодља — бајонет прав, као да прети: „Нек дође лав!“ Базеном плива лепојка нека, глатка и жива, весела ока. То ти је фока.

Ако је јунак, нек сутра дође! Састанак — под печурком. КРАВИН ОГЛАС Јавите вуку: жива сам, здрава, добро се чувам! Ерина крава.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

славуј-песма у даљини, И засија бледи месец на висини, Кад уморан у осами свет почива, По камену тихо струји вода жива, Тада Господ од палата својих зрачних Тихо слази над висове гора мрачних, И уз песме анђеоске, пуне миља, Руку диже и

У даљини Повила се магла густа; Дан пролази у тишини, Гора нема, поља пуста. У Мртвилу све почива, Нигде нема створа жива. Свуда пустош и досада Царује и влада, Нити срце штогод жели, Нит' се чему нада.

У црноме руву, спрам буктиња сјајни', Изгледају они к'о духови тајни. 8 Мртва, пуста поноћ, нигде жива знака! Само каткад сова крикне и полети, Преплашена можда од румена зрака, Од потмуле лупе и песама свети'...

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

мач изникне у сваком оцу из прса и пресече гнусобу кћер само што покрива рањена ждрела има ли кога још стварно жива да га пренесемо у своје собе крај црвеног гумна испод сунца на горње чаршаве ветра где се калпак за калпаком

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ДАНИЦА: Сећам се, али као кроз сан. Мало, поплочано двориште, једно дрво, и... Тада је мама још била жива, је ли? ТЕТКА: Јесте! ДАНИЦА: А тата? ТЕТКА: Он је давно, врло давно умро. Њега ниси могла упамтити.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Траилу заиграше мускули на вилицама, шмркну кроз нос, и стави руку на груди: — А не, не, жива ми деца... Ах, фирија дракулуј! — шкрипну зубима, онда се изви изнад шатора и повика: — Јанкуљ, Живуљ!

Нене очи напунише се сузама. Она извади марамицу и обриса их. Потом уздахну. — Нека си, чедо моје, жива и здрава — рече моја мајка. — Па шта је било даље? — Наишао је стари свештеник.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Чим се Гојко представио као учитељ, на лицу овога сељака опазила се жива радост, коју он није ни сакривао. Прилазећи учитељу, он претходно скрену учитељичин поглед на себе, осмехну се на њу

Старац се узврпољи, уздахну дубоко, као да му откидају парчета жива тела, па кроз плач прошушка: — Ово ми је унуче једина потпора; то су ми и очи и руке, па да ми њега узмете.

Говорио је таком сигурношћу и разумевањем, као да је десетине година провео на том раду. Реч му беше течна, жива и одушевљена још приличном дозом идеализма, који се код почетника дуго задржава, над ким се они смеју и ако су њиме

Све то навлачи жива човека на бескрајне сањарије. Наши путници наиђоше на оборену кладу на самој обали, па, готово не споразумевајући се,

Мало постаја, па уђе Гојко у разред. На лицу му исписана жива радозналост, али се јасно чита на њему и горко сажаљење, прекор...

отворише, и у прво време гледаше исто онако буновно, полусвесно, као и до сада; али одједном јој засветли у очима жива радост, она скочи весело, узвикнуши: — Гле, тата !... Откуд ти по оваком времену?!...

— А ти, какав си момак! обрте се потом Стојану, како те није срамота да се човек овако мучи код тебе жива!... — Море, господине, остави то. Коме је сад до тога!... Ми страдамо, овај... и како ћу рећи, оногај...

Но гле, шта је ово?... Види ли добро?... То се лице смеши и смеши се баш на њега... Па то је Љубица, јест... жива !... Он стаде, окрете се око себе и одједном осети како се пењу ваљци уз грло, осети да ће сад заплакати...

Али јој се ономад отворише очи, кад стаде жива жена између ње и њега и с правом положи руку на његово раме, а он, онај бесни и разуздани полицајац оборио главу, па

— Знам... знам... све знам !... Видео сам!... узвикну Гојко таквим вриском, као да неко одсеца парчета жива меса са њега. Овај тешки бол изазвало је сећање на онај тренутак, кад се попео и надвирио се на прозор...

— Бар да је нежењен, па да му приличи! одговори јој другарица, окрећући се боком према говорнику. После се разви жива дебата о говору, јер је тема стајала у вези са најбитнијим питањима из школскога рада.

Можда је то њему, али се то њега не тиче, кад она није више жива... Он сад зна само да хода овако по дворишту и да гледа овога уплашеног фамулуса како стоји с мотиком уз врата и гледа

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Таламбас - врста малог старинског бубња, метална здела са разапетом кожом преко отвора текелија - вода која тече, жива вода терзија - кројач који шије одела од чохе терзијан - трзало за тамбуру којим се удара по жицама товар - овде:

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Моје вруће усне не жуде више жива девојачка пребела тела. Ноћу кад лутам у сенци града, крај распећа, баштина и гробља, не жудим за сином, не планем за

ћутке седаш до ногу мојих и гледаш, јесење путеве суморне, а уста ти побледе мало крива од бола, ја осетим да си жива. Мртва си ми гола.

И, тако, без речи, дух ће мој све туђе смрти да залечи. И, тако, без трага, расуће ми рука жива тела мојих драга. Јер љубав ће моја помешати, тајно, по свету, све потоке, и зоре, и, спустити на живот, ведро, и

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Зима код куће, зима овде, на гробљу зима — свеједно је... Идем код маме моје. Како ми је тешко без маме!... Да је жива, данас би је везала, а она би ми дала поклон... Ко ће њу сад везати?... Анђели?...

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Сад, кад ово пишем, као да је гледам очима и чујем оно њено злослутно гунђање. Да је жива, јадница, она би, на сваки начин, с искреним очајањем нашла хиљадама опасности у овој мојој причи: у свакој реченици,

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

— Добро вече!... Жива била, жива била, браним се ја, ал' не помаже. — Ама дај, Бога ти, немој да се.... протестују оне и чине што су

— Добро вече!... Жива била, жива била, браним се ја, ал' не помаже. — Ама дај, Бога ти, немој да се.... протестују оне и чине што су наумиле.

И тада настаје оно, што се често у тим приликама дешава: расејаност, која се брзо претвара у незадовољство... Жива душа, топло срце, тражи хране за себе, тражи љубави, насладе, и кад то не нађе, онда се у њој постепено ствара мржња

шапће забленута тетка, климајући и сама весело главом. — То он, знаш... Марици. Ено је пред капијом. — Није, тетице, жива ми ти! Баш сам видела како те погледао... А Марице нема. — Добро ... Кад ја лажем, онда... — Јесте! ...

ако што видиш, онда ћеш изгубити тетицу... — Слатка! ... Рођена! ... Ником, жива ми ти!... После неколико тренутака, дете стаде извиркивати из свог заклона, и брзо угледа како се примиче тетици онај

« и у исто време осећа, како би славно било наћи маму где насамо, да не опази тетица... — Нећу казати... нећу! ... жива ми тетица!... шапће дете и непрестано обилази око мајке... Ала је ово мука велика !

А она гледа, рекао бих, из саме дубине душине, и као да тај поглед нема везе са околином. У њему је нека жива журба и затајена неизмерна срећа... У дворишту бруји: свирка, игра, смех, говор. Дошли сватови! Све се ускомеша.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

ка’ и онај Наполеон Први — да жртвује начело за власт, па ето ти часом нов Осамнаести бример и милитаризам код мене жива! А они су сви једнаки; није ни Мића много утек’о од Наполеона! Војник је, не смем му веровати.

Моћи ће, велим, да види, да се човеку ништа није отело, само кад прегне. Ето Срете као жива примера; почео сâм, а с читавом фалангом смелих, свесних бораца извео свој план.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Било је свега. — Деца су крива. Никад се ни на једног од њих он није испизмио; Оно, јесте... деца нису крива што су жива. — Бог убио, лопто, ко те измислио!

У крајеве које нико видео није Даље од Нове Каледоније, Даље од предела из дечје маште, Тамо, где се жива риба једе наташте! Напред звиждук, а за њим лупа Расклиманих дрвених клупа.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Кад би жива бића на дну мора имала за воду непробојну кожу, или херметично затворен оклоп, таква се бића не би могла загњурити ни

Као што је напред речено, није никад, ни у једној прилици, и ни од кога ухваћена било жива, било угинула јегуља после мрестења.

Хемилтон је врло лепа и жива варош, у којој је и седиште гувернера. Сваке недеље бродови из Америке довозе мноштво туриста који ту долазе на одмор,

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Знам те тако добро: у растанка часе Ти преда ме ступаш сва сјајна и жива, Знам када ће сузе око да ти квасе, Знам кад ти се душа милоштом прелива, А кад у њој носиш сву топлину Југа...

Тајно откровење коби што се крије И злурадо вреба сва створења жива! Мој рођени живот туђ ми сада бива, Јер шта ја памтим, никад било није!

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Једна сину од Кома к Ловћену, друга сину од Скадра к Осгрогу, крст од огња жива направише. Ох, диван ли бјеше погледати! У свијет га јошт није таквога ни ко чуо нити ко видио.

Срећа се је стара пробудила: у Каруче, на крају Црмнице, од петнаест хиљадах Тураках не пуштише жива ниједнога; и данас је побјено мраморје дивне славе Црнојевић-кнеза. Бог да прости Урошеву душу!

Какви гости? — Није им вријеме. Кад али је оно стари Озро и бирани за њим Озринићи. (Није од њих ниједнога жива.) Пуче на нас сваке грдне јаде што у Чеву цркву не градимо Аранђелу, да ни свуд помага.

Па послијед поче ђетињити; запита ме за наше сусједе, за Бошњаке и за Арбанасе: „Кад ухвате — каже — Црногорца, било жива ал' мртва у руке, хоће ли га изјест, што ли раде?“ „Ђе изјести, ако Бога знадеш, кâ човјек изјести човјека?

Не пушт', Бајо, жива ђавољега; нека свати не бŷде планине без питања твога ал' Лимова. ИЗЛАЗИ МУСТАЈ-КАДИЈА И МОЛИ МОМЧАД ДА НЕ ПОЈУ ОНАКЕ

жабу из лужине, соко хоће високу литицу, соко тражи тицу јаребицу; јаребица танка и плашива, ма тијела како ватра жива. СВАТ ТУРЧИН Не дангуби, сватски првијенче, сахати су данас кâ године, хоће нам се Суљу удужити.

Нама жива срца попуцаше, потрчасмо кули Радуновој, око ње се покласмо с Турцима. Избависмо из куле Радуна, ма изгоре ојађела кула

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Сигурно је то била она, мати, јер зна он да, док није сина родила, она се жива није чула. Истина, ни тада, са сином, није смела да му се на очиглед противи, не изврши што би јој наредио, али,

И теби срећан дан, и жива и срећна ми била! Софка са великим послужавником, покривеним извезеним пешкиром, сиђе натраг у кујну, да по њему

Али он, гост, као да то примети, и да би је што више ослободио, сам јој принесе руку, коју она пољуби. — Жива била, кћери! — ослови је. И пођоше сви кући са свећама.

На ужас осети како јој се испод његове руке одједном, силом, против њене воље, поче половина да увија, и прса јој, као жива, тако уздрхташе и полетеше.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

дана, кад се запенуша Дубином душе гнев скривен и тајан; Када нас опет, као у сну мучном, Загрли Беда велика и жива, А болно срце, у трзању жучном, Процвили страшном песмом без мотива; О, у те дане да ми се пренети У непознате,

И с бојама које упија лепота Ноћи, овај свет се с другим светом слива У меку слику задовољства жива, У живот једног сна и сан живота.

Ако буду жива, — ја ћу их већ рећи. Али су ми једно обећање дужни: Па им суза за мном не сме тад потећи, Ни уздаси тешки, ни

СМРТИ Ти си лепа сестра милостива, Клеветана, ружена, сликана Као ужас за створења жива, Као узрок свију наших рана; А вечна си сестра милостива.

— она која у свести и души Ствара тужну пустош, неречене јаде. Кроз свет наших нада, осећања жива, Кроз домове среће и колебе беде, Кроз мозак, срца и сва наша ткива, Густе, кобне нити што ништа не штеде Нечији

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

гадарија, „А на раме џида обливена, „А од по ње вуком опшивена; „На врх џиде од међеда глава, „Зинула је као да је жива...“ Такав бјеше игуман Ђорђије острошки.

Најзад ћу ја: опрости, Стамена, жива била! ама сам у послу видиш...“ „Опрости и ти, жива била, ама казуј ако имаш што у краће, јер, како виђо, не мислиш

Најзад ћу ја: опрости, Стамена, жива била! ама сам у послу видиш...“ „Опрости и ти, жива била, ама казуј ако имаш што у краће, јер, како виђо, не мислиш крају доћи!“ прекиде је сердар, смијући се.

и шпиља, па се шуњају на домак гладама, гдје обично горе велики огњеви, те блену и не смију им се примаћи; али мирис жива меса, нагони их да се запање на мјесту.

у црнину гдје се на небу укаже, као да нагађају хоће ли се изјаловити, ја ће из ње снијег замести, снијег, њихова жеља жива. Људи догоне кућама товаре дрва, а богме и они на раменима велике кладе, а жене бремена.

Било их је, вели, тридесет и три а нашијех двадесет. Три су, вели, жива умакла, а тридесет их наши посјекоше. Сам бег Адумовић, соко сиви, посјече шесторо влашади!

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Тешко овци с вуком путујући И паметну луда слушајући. Тешко оном кога воде жива, И још горе кога носе мртва! Тешко оном кога снага храни И ономе кога други брани.

Ђе се трава нише и помиче, Ту заиста нешто живо има. Жари, пали, удбински диздару, Док и твојој кули реда дође! Жива глава дуговање плаћа, Жив икада, мртав баш никада. Закон веже и старо и младо, Закон веже, разлог одр’јешује.

— Што виде од оца. Г) ПОСЛОВИЦЕ-ПРИЧИЦЕ О БИЉУ Рекла ива: „Не квари ми жила, од мртва ћу направити жива!“ — у народу држе да је планинска трава „ива“ необично лековита (као и срчаник, линцура).

А ти, патко, шевер-певер, А ти, коке, јаја носи, А ти, јају, пилу лези, Пилићи војводићи! Да бих јоште жива била, Ја бих мацу подранила: О ти, мацо, мау, мау!

А јошт’ да бих жива била, Ја бих вола подранила: О ти, волу, рано моја! А ти, краво, музо моја, А ти, козо, бриго моја, А ти, овцо,

Да је његова најпрво глава за дуго жива, а добро мудра: У господа Бога умољена, а у господе удворена: на дивану божијем штимана и прибрана: ко сретнога и богу

(Очи) 31 — Две виле из пећине вире? (Очи) 32 — Двије греде пуне бијелих голубова? (Зуби) 33 — Жива земља мртвом господари? (Човек) 34 — Запјева сужањ кад на слободу изађе? (Новорођенче) 35 — Земља земљу копа?

чији се један крај веже псу за огрљак а други за колац (да не би пас прегризао узицу) жерави — ждралови живина — жива рана која кад на једном месту зарасте — на другом се отвара заврћколо — „кец“, крајњи играч у колу заклад — в.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Послије неколика дана ражали се човеку, па | стане у себи говорити: „Ајде да је извадим, ако још буде жива! кака је така је; а може бити, да ће се у напредак што и поправити;“ па узме уже и отиде над рупу, па пусти уже у рупу

Црн бика све село свика. 148. Црно малено ваздан цара вара. 149. Црно малено кућу чува. 150. Црно малено на путу жива меса чека. 151. Црно мече уз поље тече, ђегођ клече, право рече. 152. Црно цријево из неба виси. 153.

Ујутру кад га изведу жива и здрава пред цареву кћер, она одмах доведе бербере те га обрију и умију, па онда изнесе госпоске хаљине те га

Трећега ћеш срести а он носи жива голуба, и за голуба подај штогод заиште. Од орла ћеш из репа ишчупати једно перо, од шарана краљушт, а од голуба из

И целу ноћ су курјаци по земљи испод ње урликали да је сирота од страха једва жива остала. Кад ујутру сване, она сиђе с дрвета и пође опет по шуми не би ли како из ње изишла, али шума све гушћа а краја

Послије неколико дана ражали се чоеку па стане у себи говорити: „Хајде да је извадим, ако још буде жива! Кака је така је; а може бити да ће се у напредак што и поправити;” па узме уже и отиде над јаму, па пусти уже у јаму

Цар скочи да види шта му је, док коњ рече цару: „Ако желиш сина свога жива видјети, врћи ме на мјесто оклен си ме довео.

Опет путник: „Пошто је убише, бацише је на буниште.” А чобан: „Ако су је на буниште бацили, онђе је и жива лежала.” Кад путник чује ђе чобан тако на сваку одговара, зрло се зачуди и помисли у себи да би он био добар за просца

врату, док све девет посијече па се скине низ јелу, и полако сиђе доле у град, | онда пође по граду унакрст, али никог жива да чује, све пусто! Сам у себи помисли: баш су то све дивови изкоријенили и понијели!

Али кад већ остари, покаја се господу Богу, поврати се своме дому, и једва жива затече свога родитеља, те се с њим опрости и укопа га, те до смрти живје | као прави хришћанин, али опет доклен је гођ

“ Они пристану, а он од некуда добави једнога миша, те жива затвори у једној шкатуљици, и рече им: „Ево вам памет овђе, него одмах бјежите дома, и не отворајте, приђе но дома

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

и после друге и треће поуке непоправљив буде, такав да се изагна из манастира као каква фелагедена, која је погибељна жива рана, коју треба далеко од вас одгурнути, да и другима од вас не би предао ране своје.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

(Отвара врата. Улази Јагода, покисла, преплашена): Куку, кака си! ЈАГОДА: Добро! Да сам! И жива! ЦМИЉА: Па зар ви нисте с вареником? ЈАГОДА: Ма каквим! Вереником! Видите! На шта вам! Изгледам! Једва. Говорим.

Потрчим за њом, оборим неке куфере, носачи псују, псују путници, вичем Вуко, Вуко, она ништа! Стигнем, а она жива премрла! После се досетим зашто. ИКОНИЈА: Ниси јој осто у лепој успомени?

ПРОСЈАК: (за себе): Реко сам ја да ће бити мишја рупа за дукат! ГОСПАВА: Жива, а више ништа од живота! Ни упролеће пред „Малу астрономију”, ни у бакалницу, у мирис ваниле, цимета, финих сапуна..

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Неку срећу имала што ми њу роди, а иначе... ВЛАДИКА А Васка ти је, нека је, хвала Богу, жива и здрава, што нико нема. Гледам: израсла је, развила се и под небом мучно да је такве има.

то је све моје, и ништа више. ВЛАДИКА Ако, ако, Јовчо. Нека ти је жива, здрава! Па, како је, дао Бог, већ израсла, ушла у године, нека се са срећом нађе и каква прилика, муж...

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

крепко би[х] желио да се намерим на ког пустињика да с њим одем у египетске и у арапске пустиње, гди нема стопе човека жива.

Не старајући се ни за ког жива, не ваља ником живу да је на теготу. Трудом своји[х] руку ваља да се [х]рани; а [х]ране му само толико ваља колико да

Из овога судим да, да ми је мати жива била, или барем Јула сестрица, не би[х] никада из Баната изишао. Био сам већ утешен, кад ми се пробуди друг, и,

кад јошт није било никакве друге, коју, читајући, к високој су мудрости, сиреч к познанству бога достигнули. Жива и дејствитељна књига, из које у свако доба, сваки час и свако тренуће ока, к очима, к ушима, к свим чувствам, а

сажегли и за малим је остало да нису и њега заједно с књигама спалили; и да су смели од Турака, заисто би га сажегли жива, јер се је усудио био против сабора, дуги[х] постова и мртвих костију писати.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Сви можемо спавати без бриге. — Кâ онај, кога је бог благословија и жива и мртва — дода Дундак. Сад се заврже разговор о свачем, а највише о прошлим сијелима.

Бакоња опет зажмури, прекрсти руке и започе: „О Исусе, слатки, мили, Од мене се не одили! Душа моја није жива, Ако тебе не ужива! Ти си радос у жалости, Ти си сунце у тавности... — Послушајте редовници, Свете цркве одвитници...

— Ја сам ти, оче, највећи грешник на свиту... Ја сам сав огризнуја у крви... Ја сам заслужија не вишала, него да ме жива пеку... Пивалица заћута. Брне видје како му се рамена малко тресу и чу како му цвокоћу зуби.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Ћутљиве — ко од страшне бриге. Збијене — ко од тешког страха. Ја знам да свака као жива (Мада неима ока, уха!) За мене неки говор скрива У непомичној урни духа.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Ја хоћу да умрем у овој јазбини. Мени је овде добро. Губи се одавде! — Помози јој. Док је жива, палиће ти свећу на гробу. А ти знаш каква је твоја душа: рибица у крви! Не можеш да умреш с њом. Помисли само...

Оженио си ме Симком да би ти Милунка била ближа. Себе си женио, а матер је још била жива... Радио сам више од сваког мученика на земљи. Моју муку трошио си на Вукашина и политику. Трпео сам и ћутао.

Онда га опет пусти: — Је л’ нећеш да пуцаш у мене? — Нећу... — кркља војник. — Жива ти деца? — Жива ми деца. Загледа му се у очи: личи на Мијата. — Певаш ли ти уз гусле? — Певам. Пуцањ.

Онда га опет пусти: — Је л’ нећеш да пуцаш у мене? — Нећу... — кркља војник. — Жива ти деца? — Жива ми деца. Загледа му се у очи: личи на Мијата. — Певаш ли ти уз гусле? — Певам. Пуцањ. Тола га стеже свом снагом.

Аја сам тебе досад могао стопут да удавим. — Нећу. — Закуни ми се у децу. — Жива ми деца. — Ти немаш деце — дрхти. — Удавићу те! — Имам. Нису му очи зле, мисли Тола и гледа му у зенице.

— А за Симку ништа не питаш. — врти главом. — Једва је жива остала — додаде и пожури за послом. ...После петнаест година први пут поново долази у манастир.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Читаве су улице изумирале. Једино је мржња била жива. Рогати и репати мрзели су једни друге, а. још више оне без рогова и репова.

— Ко каже? — као жива ватра плану цар Пелетин. За кратко време и царевина Пелетина би ограђена још вишим, још стрмијим зидом.

Нико није знао где је врана. — Па, она је већ одавно у пензији! — сети се један од дворана. Ко зна да ли је и жива? — Нека се извиди! — одсече Пелетинка, а Пелетин додаде: — Нека се извиди овога часа! Принцезице су ћутале.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

— Жива нећу из свог завичаја — одговорила је Љубица — а мртву ме могу и пси изести. То је било у јесен 1813. године.

То је било у јесен 1813. године. У јесен 1842. Љубица је напуштала свој завичај, још жива. Из Новог Сада, млади Михаило је стрепео за мајку, која је, последња од Обреновића, остала у Србији, и тражио њено

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Ал' ништа зато! Хвала, госте мој, Навеки хвала! Рек'о си ми дост'. Алфа и омега! О мудра смрти! о самртничка Жива мудрости!

Пред њом, у ормару Од ебаноса, укожени красно, Тасо и Платон... У камину стару Још жива ватра и црвени јасно... Будна је. У руци бледој као хладни Пароски мрамор, у то позно доба Држи и чита моје „Песме“...

С болом куда ћеш и гдје би?! Ми пјесме твоје, и другова свију, Што своје душе на звјездама грију, Света смо жива породица теби!

се лепи снови моји, Јер главу твоју венац сад покрива, Крај тебе други пред олтаром стоји Проста ти била моја љубав жива! Честит'о сам ти. И ти рече „Хвали!“...

Не видим од тога ни сена; По твоме лицу радост се разлива... И свршено је! Ти си сада жена Проста ти била моја љубав жива!

Нашто ружне речи? О срећи својој човек вазда снива; Бол, јад и патњу смрт једино лечи. Проста ти била моја љубав жива! В.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

нашао пред Партеноном и Ерехтејом; имао сам само да опишем своје утиске пред она два храма, па да видим Аристотела жива пред собом.

И за то су биле потребне разне студије. Када сам их довршио, морадох размишљати како да га створим жива пред собом. да бих у томе успео, морао сам измислити какав догађај или лични доживљај у којем би он, као главна

Радило се, дакле, о једној драмској сцени чија радња је била плод моје уобразиље. Да би та радња била жива и занимљива, уплео сам њу и неке споредне, махом измишљене, личности или себе самог.

Упознао сам средину и прилике у којима су живели. Да бих сваког од њих створио жива пред собом, измислио сам какав догађај у којем би он одиграо главну улогу и њиме упознао читаоца са својом науком.

„Ова расуђивања и многа друга довела су ме до убеђења да је сваколика материја која се налази у васиони, па била она жива или мртва, саграђена из ситних, нама невидљивих делића.

Како је свет постепено постао кад су се усковитлани атоми окупили у мртва и жива тела у колу беспрекидног развитка. Хипократес га слушаше без предаха, прекидајући га само по гдекоји пут да затражи

„Не бејаху ли то“, прекинух га ја, „увеличавања и причања из „Хиљаде и једне ноћи?“ „Не. То је била жива истина. Јер Арабљани су учинили све да знања Старога века, а нарочито грчку науку усишу у себе; они су присвојили и

„Тако? - А да ли је то баш истина? „Жива истина! - О том сам се уверио када сам преводио дело арапског астронома Алферганија.

Торичели се запитао колико високо се може жива таквим шмрком подићи. Како је жива четрнаест пута тежа од воде, Торичели је замишљао да се она не може попети више од

Торичели се запитао колико високо се може жива таквим шмрком подићи. Како је жива четрнаест пута тежа од воде, Торичели је замишљао да се она не може попети више од рифа и по.

Буренце са усољеним морским рибама, земљани крчаг, напуњен вином и једна жива гуска, која је својим гакањем поздравила присутне, били су такође саставни део пртљага. „Хана!

нејак, да су обе комшинице, које сам послала у Грентем по окрепљења, биле убеђене да га при повратку одатле више неће жива затећи. „Али мајчина нега и старање подигоше и одржаше малишана у животу“, додаде свештеник.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

И командант уведе сељанку у штаб. — Говори, снајо. — Ете, имам унуку, господине, девојку. — Нек' је жива. Па? — Па је нешто слаба. Рецимо струнила се ја ли шта. — Па онда? — Па један војник, знаш превари ме да је доктор.

својој искреној србијанској души, у којој се просто од гомиле пепела ненадно стала разгарати тако рећи читава једна жива ватра.

И све тако док не спази Скопље, кад сви умукоше, јер Јаћим понова завришта: „Где си, каже, душо наша, жељо жива? Где си, Душане, круно царска, да видиш соколове твоје сиве? Да ли знадеш да нам је царство веће и од твога.

У чему је тај злочин, његов злочин ради кога је прегажен, исцеђен, одбачен? Улица је била жива и шумна и пролазници су протестовали због прашине која се подизала.

Топови нису могли дејствовати, јер се противник није могао да види. Међутим, пушчана паљба била је врло жива. Испред нас трештале су пушке, као на маневру.

— Па то код вас, болан, све помрло — чуди се као Икета све више тронут. — Није све помрло; има, ’вала Богу, још жива народа, — одговара му онај — него ти, газда-Ико, све некако потревиш те питаш за оне покојне.

Све је прошло, мили мој, друже мој. Само ми она жива журба увече, уочи дана мога поласка за пут, још стоји јасно пред очима.

А недавно чујем ја да је ова жена жива. „Ама, рекох, није могуће: хиљаду година је нисам видео.“ „Жива је, кажу ми, жива и здрава, и силна, и можеш је видети

А недавно чујем ја да је ова жена жива. „Ама, рекох, није могуће: хиљаду година је нисам видео.“ „Жива је, кажу ми, жива и здрава, и силна, и можеш је видети кад ти је драго.“ — „Шта кажу?

А недавно чујем ја да је ова жена жива. „Ама, рекох, није могуће: хиљаду година је нисам видео.“ „Жива је, кажу ми, жива и здрава, и силна, и можеш је видети кад ти је драго.“ — „Шта кажу?

“ „Жива је, кажу ми, жива и здрава, и силна, и можеш је видети кад ти је драго.“ — „Шта кажу? мислим ја, жива; видећу је, него шта, морам је видети.“ И тако пођемо једно вече под руку, као с тобом ово, да ми је покажу.

Е, а сад мислим ја: а шта би Светлана била боља да је жива? Исто ово била би да је жива. Жена трговца, чији је видик од куће до дућана, и од дућана до касапнице, и од касапнице

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

И чинило ми се да је живахна, жустра, бљештава музика само у неком тобожњем, конвенционалном, вањском смислу весела, жива и бљештава, али да је она, у својој интимнијој бити, увијек, и безизузетно тужна.

У разговору с мојом болничарком покушао сам да лукаво дознам да ли је у мјесту још жива успомена на мог некадашњег учитеља виолине. Али није ми успјело да дознам ништа. Па да!

Ништа вам нисам на силу натурао, дозвољавао сам вам да кажете отворено оно што мислите... — То је жива истина, оче, мора се по души рећи — пожурим се да му признам.

И зато се без часка предаха вртио, кретао, копрцао — жива прегршт уцрваног немира. Нека врста источњачке Танталове муке и Сизифова посла у исти мах.

— Али Шекспир, али Молијер! Па то је жива позорница; то је спектакл. — Не, то је обмана. У ствари, Шекспир живи на позорницама по својим слабијим мјестима, по

Још уцмека покојег неспретног пореског чиновника с пуном кућом дјеце, и испече жива или скуха у ракијском котлу, на тихој ватри, по којег среског начелника са златним ширитима.

Између два људска створа повезана кривицом она расте и ради док су год они живи, и сама жива ствар. Тек смрћу крвника или жртве она је завршена, запечаћена. Заувијек фиксирана.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

га на длан и пружи преда се, али му рука толико дрхташе, да новчаник паде у прашину, а он замуца: — Тако ми деце!... Жива ми деца!... Браћо моја!... — Дижи то! — викну Пантовац. Он подиже новчаник и опет га пружи унапред.

— Ха, побро, је л’ то снајка? Жива и срећна била! Гле ђавола какву је цуру преварио. Старче, кажем ја теби да је ваљано! — рече, окренувши се Вују.

Гле ђавола какву је цуру преварио. Старче, кажем ја теби да је ваљано! — рече, окренувши се Вују. — Жива била! — одговори Вујо и погледа је оштро, кад му она приђе руци. — Сад можемо то, ради виђења, а после не мораш.

— Ништа, чекаћу вас негде у потоку или у шуми. — А, тако би и моја баба, да је жива, могла хајдуковати... — Стој ! — викну Станка, осврћући се око себе, као да тражи какво оружје.

»Сад овога тренутка беху два човека жива, беху оваки исти као што сам и ја, и гле...« Пантовчеву главу дохватио пламен, згорео сву косу и по кући се просу

Али неће!... Док сам ја жива, неће ме променити ни отурити, јер, Бога ми, онда може бити свашта... Ја сам ради њега оставила све...

— Мацо, ево ти драгана! — викну један гост, кад Ђурица уђе. Једна плавојка, мало погурена, јасних и светлих очију, жива и страсна израза, устаде иза стола и пође насусрет Ђурици. — Где си, Мишо; камо се ?

»Да ли је жива, јадница — помисли он за мајку — или је и она заклопила уморне старачке очи ?«... Као одговор на његову зебњу зачу се

Никад нисам овако... ни у Београду. Ова Јула пара вреди... Видиш, и он се опио, а да је хтео могао ме је жива однети у срез. Сад видим да ми је пријатељ....

Сад би хтео да ме нема, а он да узме другу... многе друге на моје место... То ли би ти хтео ? Не!... Док сам ја жива, нећеш узети другу... Зар толике моје муке и срамоту да погазиш, па да ме отуриш као псето!...

Не смем ја будити капетана за сваку ситницу... морам знати зашто. — Ђурица... Ђурицу хајдука да му сад предам жива... ето, то хоћу... трчи, буди га! Пандур се уозбиљи, почеша се иза уха и запита озбиљно: — Ама ко си ти?...

Разне пријатне слике из напада, који ће следовати, већ се унапред јављају, и он већ види пред собом жива, повезана хајдука... Он му одаје све своје јатаке, прича о целој организацији великога зликовачкога друштва...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Петар му рече: — Бежим од помора, јер тамо код нас на западу страшно умире свет, и где помор пређе, ниједна жива душа не остане.

Када га она видје, и обесели му се и ожалости: обесели што га опет види жива, а ожалости бојећи се да ће сазнати цар, па да ће их обоје поцјећи.

Онда пође по граду унакрст, али никог жива да чује, све пусто! Сам у себи помисли: „Баш су то све дивови искоријенили и понијели!

Трећега ћеш срести а он носи жива голуба, и за голуба подај што год заиште. Од орла ћеш из репа ишчупати једно перо, од шарана краљушт, а од голуба из

Послије неколико дана ражали се чоеку, па стане у себи говорити: „Хајде да је извадим, ако још буде жива. Кака је така је; а може бити да ће се унапредак што и поправити.

Мали им рече: — А хоћу ли ја смјети преноћити? А они му рекоше: — Немој нипошто, јер те више жива неће бити. Али их он не хтједе послушати, него оде у град, па уђе у једну собу, те сједе за сто и извади онај

Пошто дођоше пред краља, рекоше му: — Господару, каже наш брат Грбо да би могô довести жива краља ђаволског. — Добро, ја ћу за то дознат је ли истина, — рече краљ.

Одмах краљ добави Грбу и рече му: — Ти си, Грбо, говорио да мореш довести жива краља ђаволског. — Ја нијесам, — одговори Грбо. — Јеси, — рече краљ. — Или ми га доведи, или нема на теби главе!

Онда цар заповиједи да донесу један тањир жива угљевља, а један дуката; да огледа чини ли то дијете из лудости или од своје воље.

Опет путник: — Пошто је убише, бацише је на буниште. А чобан: — Ако су је на буниште бацили, онђе је и жива лежала.

— Шути, будало, — одговори му отац — зар мислиш да ће из жива јагњета извадити џигерицу? Кад буде џигерица, биће и јагње.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Миран сам: ни трун срџбе или чега Што прави смешним немоћне и јадне; Смрт, вечно жива, будућност је свега — Свег што рођењем у колевку падне.

Ту ћемо гледати да се лепо снива. Да је свака радост новина за нас, Да нам бриге беже, с њима слутња жива. У срцу ће бити измирење, спас И љубав што прашта и што јаде носи К'о пролеће зиму, као мир талас.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Када би ми неко нешто рекао, појавила би се жива слика предмета који је та реч означавала и понекад нисам могао јасно да разликујем да ли је то што сам видео стварно

Потом, одједном неочекивано у тишини ноћи, жива слика тог догађаја би ми се наметнула и остала упорно пред мојим очима, упркос свим мојим напорима да је одагнам.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Чим поменух реч развој, еволуција, Билхарц се устреми на мене као зоља. Баш тих дана водила се жива дискусија између биолога и теолога.

дела сазнао сам да у свим случајевима, када се ради о великом броју индивидуа, било да су активни молекули или активна жива бића, и који на посматрача делују некординирано, морамо применити такозване статистичке методе испитивања.

Ћипико, Иво - Приповетке

„Није друге, треба се повратити кући”, одлучи чврсто. „Једе се и троши, а не добива се” . — Захвати је жива жеља за својим домом. И после тврде одлуке да ће сутра отпутовати, чисто се смири.

Његова светлост расипље се пољем и шумом. Увукла се у доце и провале. У околу нигде жива гласа. Ваздух је влажан; ноћна роса кваси мрку земљу и суро камење и истиха залева бело зимско цвеће што се иза камења

стоји код прозора и гледа кроза њ на улицу у туђи свијет, и ничему се већ не нада; туга је трга, а из ње се испољује жива чежња за засјенутим градом. Само да јој се повратити откуда је дошла.

Село је пусто, мирно, и да није под мурвом пљешиви „Попонциј” и стара Маре, зажелео би се жива створа. Оно двоје иставило је на тлеху своју робу; данас се не задиркују, јер им је трговина различна; трпљиво

је море као неку чудну, голему, немирну локву, али ово што јој је сада на догледу беше, преко чуда, нешто чиста, жива, сјајна, што се не може да замисли, а не нађе ни једне речи да своје дивљење њоме изрази.

кулама хладно, мрачно, пуно сурих ствари: ниских врата, тесних тајних степеница по којима се силазило у подземне рупе, жива гробља осуђених самотника. Па дуги мрачни ходници кроз које се стрепећи пролази.

Је ли, опет ћу ужећи огањ у својој кући? И опет ћу се пењати уз наше кршеве и одморићу се код старога крста од жива камена... Нека, нека, оздравићу... — Хоћеш, даће бог, — тужно одговара стара. — Али заспи, свиће!

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Она је зато толико једра, силовита; Куленовић јој често бележи и акценат зато што је жива, непосредно изговорена и неотуђива од свеукупног свог звучног ткива; она не прихвата никакву накнадну меру, него у

Све те перспективе сажима, у себи садржи динамична, жива реч у разговору, у спорењу са другима и са самим собом, са властитим недоумицама.

Начелно и парадоксално говорећи: сва је дијахронија сажета и жива у синхронији, и сва је синхронија пројектована по дужини целе дијахроније.

Код Настасијевића је била тако богата рукописна заоставштина да су у издање ушла не само његова дела него и жива историја њиховога постепеног настајања. Ко редом буде читао осећа се као да је уведен у пишчеву лабораторију.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ВАСА: Па немој тако, Живка; то је рекла пре, док ниси била министарка, а сад, ево ја те уверавам, не би тако нешто за жива бога казала. А после и немој тако да мериш речи у фамилији.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

лик који у ВИИИ глави улази у роман, газда Марко, не разговара с јунакињом; једино што јој је при љубљењу руке казао: „Жива била, кћери!

ужас осети како јој се испод његове руке одједном, силом, против њене воље, поче половина да увија, и прса јој, као жива, тако уздрхташе и полетеше”.

Али је, очигледно, била потребна жива, покретна слика о повијању кише. Кажемо покретна зато што је Црњанском стало да прикаже и неке врло ситне појединости

Током овог унакрсног посматрања, дугог и мучног, психолошки ванредно мотивисаног и са једне и са друге стране, два се жива људска тела на наше очи преображавају у маске, нескладно покривене многим комадима одежде.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Широко и далеко иде његово питање. Пита он јесмо ли још живи сви што смо под Турцима, је ли жива Србија, камо при питању окрену главу, те да ли му се вреди прекрстити кад се довече буде враћао поред Грачанице у

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

“ На то ти се песма Истом сад одзива: То ти нисам рекô, Док си била жива. »Јавор« 1892. (ХАЈНЕ) Јест, много су ме мучили На овом свету дивном, — Једни са својом љубави, Други са

“ А краљ сиђе, уметнику приђе, Потапша га рукама обема. „Разумем те — и наградићу те Твоје дело истина је жива Лепа жена анђô нам је прави, Лепа жена и ђаво нам бива.“ »Орао« 1891.

Дај ти, Боже, добру срећу И закриље од свих зала — Ал’ да ј’ жива твоја мајка, Грозно би се заплакала. »Босанска Вила« 1889.

Оштра зима, ал’ јој блага нега, Зима стере покривач од снега. Зима збира око огња жива, Где нас гуслар песмама дарива. А у школу чило иду ђаци, Да с’ покажу на зими јунаци.

Децу грли, децу љуби Да с’ загреју од целива: Децу љуби, децу теши: „Та још има Бога жива!“ »Невен« 1882. УДЕЛА СИРОМАШНЕ УДОВИЦЕ (Уз слику) У храму је стајô ковчег — Кô да моли камен сињи: „Уделите, ко

Па кô онда тако и сад бива: Кад већ снага малакше нам жива, Одбије се ветрина од лађе — Тврда вера спаситеља нађе. »Невен« 1882.

“ А богатиш има тога, Ал’ је срца каменога. Нећу даље... грози ми се, Задршће ми душа жива — Кад се сетим да и данас Овде, онде тако бива.

»Невен« 1881. МАЛО ПРОСЈАЧЕ (Уз слику) Ох, шта ли си ти још крива, Ти невино чедо мило? Да је мајка твоја жива, Знам да не би тако било. Да је óца у животу Не би дао — вера ту је — Да му ћерка овом свету Милостивом досађује.

Она носи на дну срца, Носи војна жива — Сиње море у дубини Њега мртва скрива. »Српске Илустроване Новине« 1881.

“ То је тамо страшно и да с’ у сан снива. Али, јаој, Мргуд има оца жива — Па кад стигли гласи до старца кукавна, Те на светао образ паде сенка тавна: Заплака се старац први пут свог века,

У тиранској страсти Антипатер плива: „Хватајте ми, слуге, Демостена жива!“ Појурише слуге Као бесни хрти, А он наже, испи Горки пехар смрти. Шта учини, чоче, Жалосна ти мати?

Ао слоне, ао слоне, Кол’ка ти је њуша! Да заманеш, побегла би Свака жива душа. Дође дечко, нешто шапну — То слона не вређа: Слон се саже па га диже Баш себи на леђа.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

према другој обали клони Ако смо пали били смо паду склони Овде је ноћ што се животу опире ТИН С друге стране гроба жива звезда куца И запаљени ветар на почетку дана снива Ноћ у моме гласу више не дозива просторе изгубљене које поседују

дозива просторе изгубљене које поседују сунца Крв моја заспала под каменом не бунца због пакла из земље ископаног ко жива Овде камење пева и птица се скамени сива Овде су сви први пут мртви иза последњег сунца О зашто смо тако сами и слаби

Ох, гипка слико варке, варко жива, кад камен вида њено лице бива. Дај ми снаге да непорочно љубим дане започео тужно.

И која страна света поклон бива Кад бдиш једина звездо над измишљеним крајем, Љубави моја мртва а ипак жива? XИИ ПРОПОВЕДАЊЕ ВАТРЕ Љубави моја мртва а ипак жива Нек у свом дану недоречен гори Нек игра се песника док песму

XИИ ПРОПОВЕДАЊЕ ВАТРЕ Љубави моја мртва а ипак жива Нек у свом дану недоречен гори Нек игра се песника док песму не створи Птицом осветљени певач који у мени пребива.

И крај ватре којом не хране се дани Закопани лелек и ненађено благо стоје. Љубави моја мртва а ипак жива О све што прође вечност једна бива И нема мене ал има љубави моје.

Петровић, Растко - АФРИКА

Она је изливена у једном једином маху и углачана чврстим ваздухом и хоризонтима. То је жива бронза која расте као биљка и као звер већ четрнаест година.

Маска од дивног, полираног временом, црног дрвета; она је јединствена као уметнички рад и жива у овој подневној мађији. пуној сунца. Кроз рупе се види човечији поглед, сјајан и неразумљив.

„силкес“, тонгуавана, која се свуда у овим крајевима, где је већи део године савана покривена кишом и водом, налази жива и под сасвим сасушеним тлом.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

“ Е, мислио сам све ће нас паша посјећи. ДРУГИ ТУРЧИН: Наљутио се, а очи му као жива ватра сијевају. Срећа наша те се, приклијештено у томруцима, нађе још пођешто ђаурскога робља, те да њине главе не

Добро си измудрио, те ако ти за руком пође, да бар видимо тога чувенога хајдука!... ЋЕРИМ: И да га жива ухватимо! ПРВИ ТУРЧИН: Ја ћу га собом везати! ЋЕРИМ: Ја ћу му понудити, па нека бира: од воље му је нож, а лисица!

Јарамаз ољу!... А волио бих га жива пећи, него из златна филџана јеминкаву сркати. ХАСАН: Жива ил’ мртва, Везир га сутра мора имати... Шта да се чини?..

Јарамаз ољу!... А волио бих га жива пећи, него из златна филџана јеминкаву сркати. ХАСАН: Жива ил’ мртва, Везир га сутра мора имати... Шта да се чини?... Говор’те сад! ЋЕРИМ: Да се убије!

РАДАК: Осветимо га! (Сви сељаци са исуканим ножевима вичу: „Освета!... Освета...“) Одсад где жива видим Турчина, Ту ће погинут! СВИ СЕЉАЦИ: Ту нек погине! (Један Рудничанин долази.) РАДАК: Откуда ти, добар човече?

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Кад ме око два часа после пô ноћи пробудила жива и блиска пушчана праска сав је остали шанац спокојно боравио дубок сан.

а Турци одмах уведу у борбу још четири свежа табора са целом једном пољском батеријом — и тако се отвори врло жива борба.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Дочарали си птице Да лете по цвећу, Славуји да се с мојом Песмом надмећу. В Ој девојко, жељо жива, Што си тако жалостива? „Ја сам снила мало прије Да у теби срца није!“ Кад си снила, зоро бела, Тад си га однела.

ЛXВИІИ Та желела си сина, Ето га имаш сада. Ево нам сна на јави, Ево нам жива нада. Ево нам јарка сунца, — Сад нигде нема таме; Ево се смеши на те, Ево се смеши на ме.

Већ девет година на ранама леже, Кô девет копрена, Над срцем ми, над иконом, где је Жива слика њена. Све више копрена на ранама леже, Ту на левој страни; Тај живопис божји и време га чува И време га

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Из наших ровова разлеже се такође жива паљба. Иако су четници дисциплиновани, овом приликом су гађали без наређења. Требало је да то буде као неки поздрав

Међу војницима угледах и поручника Косту „Турчина“. — Жељо жива! — узвикну кад ме угледа и приђе да се поздравимо. — Откуд ти залута овамо? А ја чуо да си ти умро.

Али воз је полазио тек после подне. Причање Драгишино прекиде жива пуцњава из пушака, негде око „Слонових ушију“, на Ветренику. Поче и митраљез. Кроз ноћ синуше ракетле.

Гледао сам у даљину, па ми се онако буновном причињавало као да видим редове бодљикавих жица... А то је била жива ограда, а иза ње мноштво кокошију. „Војска овуда није скоро пролазила — падало ми је на ум.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Ова књига дакле, и без њега и мимо њега, сва је због њега, ради њега, а у његову част жива и њиме а не само оним што у себи носи: он је, бар делимично, никао и из ње.

Но не! То је давно било, повјест сада мртва, А љубови нашој жива подобаје жртва. Пој која је срећа оног који љубљен љуби, Јогунасти како дане у пустоши губи; Како љубов, куд год иде,

зазид'о, Тебе помним, души мојеј возљубљена Видо, Срећа, велим, у слободи човјека почива, А слобода у остену разумноме жива. Присуствија твога на ме сила је толика, К'о матери свега, земљи, сунце, неба дика.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

(Бошко, Богдан и Станојло са голим ножевима одлазе, Мира долази.) МИРА: Ох, жељо жива, Је л’ тебе гађô? СТАНИША: Мене! МИРА: Моје је срце гађао.... СТАНИША: Моје запарао....

Зар ниси још?... КАП. ЂУРАШКО: Јесам. Ал’ нисам знао, светла госпођо, Да једних груди тврде костуре Два жива срца хране челична: Једно размрсках врелим оловом — Он мртав паде...

Што творца моћног делаоницу Изразом тужним ума несвесног У дућан ствараш простог мајстора... О, жељо жива моје младости, Уображења мојих идоле! Мој данче сјајни! Санче варљиви! Грехова мојих друже марљиви!...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Скупише се ови. Само Шаћир Пулац заграби уз ону страну од џамије, а ја зажего' из штуца — прас! Жива га земља не дочека... — Буди на ријечи, при којој си, а мен' с' чини, да је Шаћир лањске године на сараорини погинô?

“ Не доврши. Звизну сабља! Људи моји, нећете ми, море бити, вјеровати, а ово је жива живцата истина: сат ли, подруг ли, стајô је труп усправ, а глава се откотрља, па говори: — „Каурине, вели, при'ватио

Мука, жива мука је мене, главати господине, разумјети! Судац: Ја те не разумијем, али ће те разумјети један други господин.

Нигдје ведра и насмијана лица, нигдје жива и ватрена хода и корака. Овај свијет, што промиче кроз ове тијесне, кривудаве и прљаве улице, тих је, миран, сталожен,

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

једна зором кô џелат нас буди, Брига једна вас дан у стопу нас прати, Брига једна сву ноћ нагриза нам груди: Је ли жива мати?

И кад једног дана твоју главу малу Осетиш да јесен пепелом покрива, Заплакаћеш горко болом срца жива Што си чар лепоте сточила у шалу. Тад ћемо се срести. Далеко, бескрајно Биће наше душе тога боног часа.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

у антологијским примерима Вукове збирке одговорила је "кругу ишчекивања" европске културне јавности, постајући жива потврда прво Хердерових, а затим Гримових идеја о усменом песништву.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Увеле су груди моје, Твоја љубав — ватра жива — Па се бојим, старац седи, Од пламена и горива. 1875. КАРАУЛА НА ВУЧЈОЈ ПОЉАНИ Насред куле карауле, Око ватре

виче стари, А синови граничари Реч му другу не шчекаше: У рукама њиховима Ханџари се заблисташе, А крв лопи срца жива Са челика и сечива... Поноћ стаде од милине, Па у чуду само хуче, Гледајући две стотине, Како бежи и јауче...

— 1877. КАЛУЂЕРИ Гледô сам вам метаније Кад варате бога жива; Гледô сам вас где се пије, Где се једе и ужива.

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

X Вол, и зацрнело. Ал’ хоћу, јер бива, рана ли, дубоко да је жива. Из пакла овог за зраку некуд раја. Из греха да је неко свет. И муку овом, и мутњи, да није краја.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Само још то је требало! — Она, синко! Дошла и вели: »Жива натраг нећу, па бијте, сеците! То је. Жива ја тамо више нећу!

Само још то је требало! — Она, синко! Дошла и вели: »Жива натраг нећу, па бијте, сеците! То је. Жива ја тамо више нећу!

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Иначе се г. радо носи болесницима као понуда (нпр. у нар. песми, БВ, 7, 1892, 125). Када се изводи жива ватра, треба поред осталога понети једну д. (С. Тројановић, Ватра, 81). »Ракита која рађа д.

Тројановић, Ватра, 68; 99; 125), који се вади у лустративном циљу; на д. се чак понегде и изводи жива ватра (ібідем, 238). Нагорелим д. прутовима, приликом извођења живе ватре, пеца се стока (ібідем). Д.

, ѕ. в. ж. ог.) и перућина (БВ, 16, 401). Угљеном од л. лечи се жива рана (СЕЗ, 13, 358), мана срца (иб., 366): пије се у води код болести стомака (СЕЗ, 14, 225); посипају се њиме ноге

ОД о. коре праве се лиле за петровданске ватре (ГЗМ, 6, 368). Из ње се вади и жива ватра за чишћење људи и марве (ГЗМ, 6, 272). У Самобору о. (или смрека) може бити и божићно дрво (ЗНЖОЈС, 18, 57).

Нешто слично рекла је и у источној Херцеговини: »Бер̓те мене, не чупајте жила, Ја ћу вратит од мртва жива!« и тамо се цени »као универзални лек« (ГЗМ, н. с., 23, 1968, 61). Упор.

с., 23, 1968, 61). Упор. билогорску пословицу: »Трава ива од мртва чини жива« (ЗНЖОЈС, 45, 1971, 500, Бјеловар), за коју се претпоставља да је саставни део »чаробњачке формуле из каквог старог

Ћипико, Иво - Пауци

И кад то помисли осјети у себи утисак као да гледа да му неко сину Ради трга десну руку са жива тијела. А једне ноћи премишља: што би од јединца Раде било по његовој смрти?

Петар му потанко исприча зашто је дошао, и наглашује: — Мени је, онако ми дјеца била здрава и жива, сто пута рекао покојни Нико, док је боловао, кад би му натукнуо да су њему моји синови што му је и Раде, и мили му

Али ако га закон примора да је на комаде дијели, да је кида? ... И код те помисли опет му се представи жива слика: чини му се и тешко му је, као да ко трга Радину десну руку са живога тијела.

Прислушкује на суду туђе послове.. . Али, Раде, не спомињи ми га! .... —А што? —Не могу да га већ видим жива! ... А прије, како—тако, некако се била на њ навадила...

И тога часа осјети око себе празан, пуст простор, и у томе простору уоколо као да нема ничега жива осим њега. Као да се одијелио од свега свијета, и, као никада досада, у топлим сузама сазна и осјети у себи своје

уз јаруге шапоре, а газећи по својој ливади, сада блатној и каљавој, помисли како је отраг мало дана била цвјетна и жива, и како је испод косе једнако падао и цвијет и трава... У вароши не сврне нигдје, већ равно уђе у дућан.

—Веле варошани... —Видећемо! — плане Раде, и очи му синуше. — Не дам земље док ми је глава жива!... Не дам је до бога ! —Пусти, Раде, синко! Што слушаш туђе људе?— умијеша се стара.

Нигдје ни жива створа; у селу осјећао се задах уморна живота, и тежачки дах као да избијаше из оних сиромашних потлеушица.

Нешто што није схватио гонило га и гурало у очај... Уморан, застаде пред боровиком, на догледу жива мора. ...Поглед му блуди широким простором, и бол помало попушта, разилази се по расијаним, засјенутим доловима и

Око њега зујаше сијасет кукаца и пролетаху ишарани лептири. И наново зазвечаше мотике и забруји дјевојачка пјесма. Жива работа бјеше овладала њиме. К'о да осјећаше тежину нажуљаних руку и силу уморна живота...

увала к'о да слушаше умилне гласове и меланхоличне звукове, што некако брује, к'о пропратница сунцу које тоне у дубину жива мора. А кад је сунце зашло, нека тугаљива чежња поче угађати његовој мекој нарави.

Ослушкива шапат свеопћености, у којој ишчезаваху појединци: и неразумљиви звуци, и цврчање попаца, и само кркочење жива мора. Покој се спушташе на његову душу, успавкујући му сваку тешку мисао, да је заокрије отајством ноћи.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

На жалост, тек напупели пупољци букве нису могли да надокнаде сено па је стока сишла у пусту долину једва жива, крда живих костура, испалих ребара и кукова. Трава је још млада да би се стање стоке тако брзо поправило.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

дрема бог, Крај њега моји друзи; И свуд се шири покој благ, Дубрава мирно спава; Не трепти чисто лахор драг, И нигде жива јава! Оборен пехар, погажен цвет, Буктиња већ се гаси, И тавна поноћ шири лет И свија густе власи. О, какав умор!

Око мене никог нема, нити чујем жива јава, Небо ћути, земља ћути, све спокојно, мирно спава. Само негде у даљини чудновати крик се оте, И задрхта у

болно хори по вечерњој тихој тами И песма се болно хори и болнији гласак бива, Ал' на њене сетне гласе одговора нигде жива! Векови су прохујали и провели бурне дане, И сурвали сјајне куле и капије и дворане.

славуј-песма у даљини, И засија бледи месец на висини, Кад уморан у осами свет почива, По камену тихо струји вода жива, Тада Господ од палата својих зрачних Тихо слази над висове гора мрачних, И уз песме анђеоске, пуне миља, Руку диже и

У црноме руву, спрам буктиња сјајни', Изгледају они кô духови тајни. Мртва, пуста поноћ, нигде жива знака! Само каткад сова крикне и полети, Преплашена можда од румена зрака, Од потмуле лупе и песама свети'...

9. Ко је тај младић што овде почива? Је л' имô рода или верне љубе? И где су они? Је ли она жива? Ил' све одавно вечни санак снива?

Где је? Да л' је жива? Ил' и њу, можда, измеђ туђа робља, Зелена трава одавна покрива Усред незнаног, далекога гробља, Где никог нема да је

“ И кмет се најежи чисто. Зар све што човек снива Мора се на јави збити, да буде истина жива? Не, то не мора бити. И мучно дође му тада. Коме се и зашто свети? И где се кренуо сада?

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Разви се жива трговина са старим грчким списима њихова цена скакаше из дана у дан. Ми прелажасмо из руке у руку, дођосмо из прљавих

копно од мора, како је невидљива нека рука засејала ту прву клицу живота, а из ове се, постепено и лагано, развила сва жива бића, биљке и животиње.

Том приликом развила се између нас жива преписка, а из прве пријатељство и жеља да се лично упознамо. Удаљени преко хиљаду километара, нисмо се ни надали да

Није давно било када се мислило да су Земља, жива бића и сам човек створени за неколико дана и да је њихова историја почела у исти мах.

“ Ту развија тај чувени научник, у потпуној збиљи, своју оригиналну тезу: да су небеска тела, у првом реду наша Земља, жива бића више категорије, која мисле и осећају; ми смо само саставни део организма наше Земље, ћелије њенога мозга.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Но, пусти ме жива, опрости ми сада, А ја ти згрешити већ нећу никада.“ Лав се сам насмеја, па отпусти миша Миш весео оде испод суха

Нежна осећаја, Мирни поветарац Суза – уздисаја; Кад ме своји зраци Први пут целива, Сунце ми је огња Поклонило жива, А тичице мале Песама ми дале.

Јован Јовановић Змај: Жива књига (песме) 1891. Јован Максимовић: Златиборска вила (приче) 1892. Рођен Иво Андрић Петар Деспотовић: роман Две

Станковић, Борисав - ТАШАНА

) ТАШАНА (иде у сусрет, и љуби га у руку). ХАЏИ РИСТА (Ташани): Жива била, жива била! А где су деца? Хоћу, по обичају, да их пољубим и дарујем. (Полази дечјој соби.) ТАШАНА (га прати).

) ТАШАНА (иде у сусрет, и љуби га у руку). ХАЏИ РИСТА (Ташани): Жива била, жива била! А где су деца? Хоћу, по обичају, да их пољубим и дарујем. (Полази дечјој соби.) ТАШАНА (га прати).

Али она ни то, ништа неће. И, кад неће, мора да је болесна; него чудо ми је како је јоште и жива. (Љутито, увређено одлази.) КАТА (Ташани прекорно): Е, е, зашто, Ташана, зашто, кћери, тако?

Не знам како да кажем. Само то, дедо, ево, не једна година, већ две, три, увек све једнако тако. И то како, дедо? Ни жива ни мртва! Умро он, одавно покојник, а свуда је он.

А ја за њих нисам жива. Треба да сам жива, али само зато што сам родила и што чувам не своју већ њихову, покојникову, хаџијску децу.

А ја за њих нисам жива. Треба да сам жива, али само зато што сам родила и што чувам не своју већ њихову, покојникову, хаџијску децу. А ја, сама за себе? Ништа!

ТАШАНА Ох, да! Нећу да кажем да ми когод што рече; али тако је: за све њих ја нисам ништа, мртва сам. А, ево, жива сам, дишем, говорим; а треба да сам мртва. МИРОН Ане, нећеш ти бити мртва!... Ко је тај који то хоће? (Виче): Стано!

Живи и диши са својом децом, кућом у име и славу Бога... А ја имам да видим ко су ти што хоће да си мртва, да ниси жива! Ко је умро — умро, ко живи — нека живи! И да видим ко ће смети: ни саме хаџије, хаџи Риста, ни нико...

БЕКЧЕ (пружа руку Стани за новац): Стано, за дуван! СТАНА Попићеш. БЕКЧЕ За дуван, жива ми ти! СТАНА (баца му новац): На, цркао да Бог да! БЕКЧЕ (одлази). СТАНА (пушећи намешта по соби).

(Прилази Мирону и умиљавајући се хвата га за рукав): Ох, хвала, хвала! Теби, дедо, теби хвала! Ох, да тебе не беше, жива бих умрла или, ко зна шта бих од страха и самоће учинила од себе и деце...

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Ни фамилија, ни смрт. Међутим, како прича стари гробар, крезуб и древан, али одличног памћења и жива кроника паланке, у Будиму никог више нема; и ћерка и зет и унука мајстор Костина умрли су.

веруј ми, Тодоре, долазило ми је да с памети сиђем... Јулицу држи и спрема поочим крај жива оца и мајке... Видиш ли ти тај рачун! Живот, мој Тодоре, прождире као гробље.

Децу ћу изводити на пут што боље могнем, сваком дати комад хлеба у руке, и помоћ моју докле сам жива... А тестамент, госпа протинице, ја писати нећу! — Ви сте лакомислени, госпођо Лазарић!

Напушта ме ваљда здравље... Те јесени госпа Нола се разболела. Први пут откад је жива, озбиљно, с легањем у постељу. Велика ватра, болови у ногама и рукама, неочекивана слабост срца, врло јаке главобоље.

— Не кукајте! Не олајавајте друге да би мене утешили! Не правите јалов инат! Пустите ме да живим док сам жива! — тако је једаред бацила домбу усред „јаузна”, и варошица је то дуго препричавала.

Снег, нити се чује нити се види, јер је госпа Нола шалоне на својој соби рано затворила. Ватра у пећи је жива, црвени се и скаче, и тачно одаје како ветар замахује и гони. Госпа Нола седи у једном ћошку и рачуна. На свој начин.

Знај да Бранка волим колико и тебе! — Разговори с Бранком били су за Павла жива потреба, и кад само мало нема Бранка, Павле га тражи као иглу.

Мој отац, весео природан човек, он је требао мене водити. Моја мати смета, и сметаће док је жива... А у нашем разреду ја сметам Милану. — Бранко прште у смеј. Волео је да се смеје, и умео је смејати се.

Погледајте само ону нашу обичну фрау Розу. Једним пламичком је само још жива, али од животног апетита њеног преостаће још и за Морицова Морица...

Знаш ли да упркос свему имам неко осећање радости, што сам дошао! Хвала Богу што ми мајка није жива... и стари Исак, добри мој Исак, који ми је оставио све књиге...

Да је Сока остала жива, вероватно би постала писац — нека извине приповедачи. Сокина реч, било да поставља питање, било да саопштава шта

Нека, ништа ми не треба, и боље би било да нисам ни жива... А ако се сасвим искривим, и будем грбава као Надица, онда ћу казати тати све, казаћу да о н а воли и чика-Мишу, и

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

мажу они који гледе да другом очи замажу, нимало не обзирући се што ће момак будушту супругу своју докле гођ буде жива за ово мазати, а она ће међутим, даном приликом мазећи се своје трагове замазивати.

млади ћурдију (од плаветне чохе) и белнук, и многа жена послије те хаљине, облачећи их само као стајаће, чува док је жива« УБЛАЖАВАТИ — хвалити, прослављати због врлине; називати блаженим; ублажавате судбину ових животиња »говорио је:

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Сутрадан, када су понова дошли, изненадили су се кад су ме затекли жива. „То просто није могуће!“ — узвикивали су они.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Увиђам то по несигурном ходу мога коња. Жива ограда је нарасла и осећам како ме гране шибају по колену. Старац као сенка одмиче преда мном.

Упалише барут. Плавкасти пламен се залелуја, и као нека жива неман полете лево и десно, док из гомиле не сукну пламени млаз цепајући се при врху као да је змијски језик.

смо поред цветних вртова богатих вила, родних и сочних поморанџи и широких смокава, док су агаве и опунције расле као жива ограда око имања... Испред вароши се скидосмо.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

страшно на прозоре: Кидах застор, затварах окна, трзах нагло, пун беса; Са треском окно одруби руке; видех жиле, крв, жива меса, Ја видех све то; куках, урлах небу, у патњи, очајању; И вих се по поду, црв сам не ви се, тако кад, у орању; И

се страшно на прозоре Кидах застор, затварах окна, трзах нагло пун беса; Са треском окно одруби руке; видех жиле, крв, жива меса; Ја видех све то; куках, урлах небу, у патњи, очајању; О Сунца ме точак згњечи, и одваливши огањ точи Жар своју

лик у незнању, И насмејем се горко, колико је само лак и неизвестан Као да придржавају, додиром га својим, јава још жива и сан. Он оста ту нем, не усуђујући се презрети Ни опсовати стварност ову крвну, ни дићи на мене руку.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Како звиждао ветар! »Паднем ли, ни коска неће остати од мене!« — претрну Варалица, заборављајући да му је жива вода у устима. А онда, успори се замах орлових крила. Направи орао круг и спусти се на зараван планине.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

МИТКА (оставља коња кога Марко одводи и пење се чардаку, набијајући фес на очи): Ех, Коштан, бре! Жива рано, бре! (Плачљиво.) Плачи, Митке, плачи! (Трза се.) Али не! С’г на овај дан ни лоша мисал не пада, а камо ли слуза.

СТОЈАН Иди! СТАНА (плачно): Немој, бато! Немој на мене да се љутиш. Шта ја? Жива нисам од страха. Ето целе ноћи нисам... А и нана. Она се сада не љути на тебе него на оца.

Тој она само погреши: што прво тебе, па после мене роди. — А мајка је мајка! (Плаче.) Слатка моја мајка, да ми је она жива, зар би дала, да ти овакој с’с мене... АРСА (узбуђено): Мито! МИТКА (бришући сузе): Ето тој! Расплака ме!

Не то, газдо! АРСА (Полицаји): И ти, кад дођу да је воде, са пандурима да си тамо! И, ако она неће, ти — силом! Ако жива неће — мртву, па у кола и у Бању! САЛЧЕ (вије се, љуби Арси колена, ноге): Не то, газдо! Руку, ногу да ти целивам!

Још није она за мужа! Млада је, капка, дете, тек на свет прогледало... Ох, аман, газдо! Неће она више да пева! АРСА Жива више — не! Мртва може! САЛЧЕ (вије се, не знајући шта да ради): Остави ми је, газдо, дај ми је! Моје је! Чедо ми је!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

С болом куда ћеш и гдје би?! Ми пјесме твоје, и другова свију Што своје душе на звјездама грију, — Света смо жива породица теби!

'' ''Прени се. Пођи својој родној луци — Кућа те чека, моја славо жива.'' ''Не могу. Ту се тако слатко снива Кô да на твојој заспао сам руци.'' ''Вај, рано ли те сан студени срете!

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Подвалом доведена у положај да буде жртва једног свирепог обичаја, да буде жива узидана да би се град одржао, она би хтела да утиче на живот и после своје смрти, да мртвим дојкама храни и мртвим

и убијали: кога убију, ономе пандури одсијеку главу и однесу је у град, те се на коцу метне на беден, а кога Турци жива у руке докопају, онога набију на колац. А кад ни потјера не може ништа да им учини, онда Турци изиђу на тефтиш, тј.

Када своја питања завршава овако: Је ли Ђорђа цару оправио? Је л' Јакова на колац набио? Је ли Луку жива огулио? Је л' Цинцара на ватри испекô? Је л' Чупића сабљом посјекао? Је л' Милоша с коњма истргао?

лице“, „Земљи паде, пушци огањ даде“, „На зло га је место ударио“, „Ману сабљом, одсече му главу“, „Ни земља га жива не дочека“ итд. итд.

Нетко нас је њему опаднуо, с њега жива месо отпадало! Цар отиде у земљу латинску, а јунака са собом не има ниједнога од рода својега, који би му био у

и на копља бојна, на наџаке и на буздоване; а допаде краљу Вукашине, удари га оним бојним копљем, удари га посред срца жива.

Што сам, јадна, од њег претрпила, и једва сам и жива остала!“ 9 МАРКО КРАЉЕВИЋ И ЉУТИЦА БОГДАН Пораниле три српске војводе од Косова уз кршно приморје: једно бјеше од

у твоје копље отровано; Турчину ћеш на планину доћи, хоћеш доћи, ал' ћеш грдно проћи: код оружа и код коња твога жива ће те у руке фатити, хоће твоје саломити руке, живу ће ти очи извадити“.

Плану Марко како ватра жива, исправи се на Шарцу витезу, добро Шарцу дизген потегао, — игра Шарац како и помаман, и прескаче коње и јунаке; пак

Вели њему хоџа Ћуприлићу: „На милости, царе господине! Шта би дао ономе јунаку који би ти жива казô Марка?“ Вели њему царе господине: „Дао бих му на Босни везирство без промјене за девет година, да не тражим паре

Како би га жива дочекао кад од мртве главе поиграваш?“ Цар му даде три товара блага. Оде Марко бијелу Прилипу, оста Муса уврх Качаника.

А кад Марко саслушао речи, крену Шарца, оде низ Косово, добра Шарца врло расрдио: из копита жива ватра сева, из ноздрва модар пламен лиже; срдит Марко језди низ Косово, рони сузе низ јуначко лице, а кроз сузе гњевно

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Неки љутит глас дрекну високо из крошње дрвета, на десетак метара испред њих: — Ако то буде истина, одераћу жива Лазара Мачка! — Опет нешто по мојим леђима! — препаде се Мачак. — Шта је ово јутрос, људи моји?!

Из мрачна отвора зачу се весело цвиљење вјерне кује. — Ехеј, жива си, дакле? — обрадова се Стриц. — А ко је то упао доље код тебе? Умјесто било каква одговора Жуја раздрагано закевта.

(Нашао сам, пронашао!) — Ама је ли то истина, стара скитницо? — повика кнез Ваљушко и скочи на ноге. — Жива живцата истина баш као и то да ћеш ме ти сада частити ракијом.

У-ух како пече, као жива ватра. Приђе и Јованче, узе Стрица за руку и неодлучно рече: — Канда је жив. Још је врућ.

У сјећању му тренутно мину Луња, али само као лака сјенка, а златаста Маричина коса била је ту, жива и опипљива. Па ко да сад мисли на нешто друго!

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Нити ја више зактевам живити, кад мој живот, ето, умире! После твоје смрти да не остајем жива, то желим! А ту ћу и остати код твога гроба да моје надање, а твоје ускрснуће скоро видим.

Ово је врело сасма наспорно, те колико се из њега вади ова жива вода, толико се у њему више приспорава, и бистрија истиче. А удиљ стоји с врхом пуно му гротло.

Смотре га Јоав, војиштански војвода, и преко Давидове заповести заказате, ако падне шака им не убити га, него жива к оцу довести, (хеле он за то није хајао!), него три стреле напреже у лук и тако застрели га.

Пакостан је био Доменцијан, римски цесар, којино је био узварио казан зејтина и у њега је свезана, гола, жива светога Јоана Богослова турио да се пражи. Злочест је био љутица и Птоломеј, Александров принц, мисирски краљ.

Зао бијаше и неки тамо у Русији литовски кнез Витолд; замота жива човека у медвеђу кожу, пак наваби многе псине на њу, да је зуби раскидају.

Опак бијаше неки Фалерис: распали мједена вола и жива човека у њега затвори да би се чуо во јер риче кано жив. КОДРУСОВ ЖИВОТ Кад је атински краљ Кодрус имао бој са својим

АЛКОН КРИТСКИ Алкон Критски кад му арждаха на очиглед прождре жива сина, тим часом он притрча, смлати ону змијетину, поцикну, распори је, те опет живога свога сина измакну из ње здрава,

Ено, на моме конаку закопато је то све на једноме месту у земљи.« Врло се је првом од свакога жива кријући затајао, а после ето, пак пред сваким ваљало му је све потанку саму се исказати како и што ли је учинио.

Ко год пије од ове божаставне воде, духовнога поучавања, никад више неће ожеднити... Вода је ово слатка и жива источна, свакад јечи и хукти с брзином приспорито изливајући се.

Слуша свесрдо нашто ће изаћи беседа му. Узе распитивати га натраг откуд му је та жива вода (жива вода у писму та се зове, којано дурма извире, те отиче а не стоји у локви).

Слуша свесрдо нашто ће изаћи беседа му. Узе распитивати га натраг откуд му је та жива вода (жива вода у писму та се зове, којано дурма извире, те отиче а не стоји у локви).

« И цар каде дође и виде га жива где говори, врло се препаде а и рад би о тому где му пак оживи брат. И одговори му на његову реч, те му рече: »Јест,

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

! Зашто, Мане, дете моје? У зêм да пропаднем, оди срам и резилак! Жива ти ја! Узми си, доведи си дом невесту! Погле кол’ки човек стаде!

Остави ме!... Сама ћу си идем!... Врни се! Жива ти ја! Ће ме види бата! Срамота оди човеци!... Врни се, Мане, две ти очи!...

! — пита је Мане. — Рисјанка је, та што гу треба веће?!... — Ех, а ти па бајађим не знајеш, бата-Мане, зашто! — Жива ми нана, не знам си, Васке. — Ама разбира се убаво на шта прилега таја песна! — вели Васка.

Мисли о вечерашњем. Хуче и љути се. Пред очима му жива слика звезданог неба, месеца и Зоне како стоји умотана у бундицу своју с истуреном левом ногом и погледом на страну;

Филоксера га поручала!... Зоне туј ли је? — Туј, та што? — одговара јој зачуђено Ташана. — Здрава ли је, жива ли је? — пита тетка Таска, а не може још никако да се издува. — Етее, — отеже Ташана — како да ти рекнем?...

— Јеси, јеси, несрећо, познавам ја Ђорђијину крв!... Ђорђијо, Ђорђијо! — Несам, нане, — брани се и куне Мане — жива ми... ете-те... — Деде, деде, мори... Закуни се! Што поче, па застаде... Што се не закунеш?!...

Е ли чиновник, офицер?... — Неје! — Еснаф-човек? — Неје. — Трговац? — Неје ни тој... — Ама, де!... Збори си, жива ти ја, што је! — Сараф и банкер... — Е, сараф! Како може сараф девер да бидне?! Нећу сарафина! — Ама де, није Чифут.