Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Посвештавајући ја ову књигу теби, чрез то ништа друго развје т в о ј е проштење, зато што с т о б о м не живим и оно што| сам ја од других научио т е б и не соопштавам, получити желим.
Ја сам остарио већ са многих народа и језика калуђери (и сам, да која сам гуја него калуђер, кад овако сам живим, разве што у црним хаљинам обучен не ходим), јоште, хвала господу богу, нисам ни у једном роду и језику такове дрвене
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
али без икаквог стрâ очекујем последње вече мог живота; моје мисли не лете више у оне године у којима имам јоште да живим, него у оне у којима сам живио.
противу нас Немце, да војује на нас, пак ће други кнезови и сиротиња с мене страдати; но где сам се родио, ту ћу да живим, па што ми Бог да”.
— Прочита Божа; он слуша како се Ђурица у скупштини заклиње највећом клетвом, живим Богом и триста и осамнаест богоносни̓ отаца и свим светим — по калуђерски — „да ћу ја Ђурица са другим синоџијама
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Иван се прекрсти и целива крст. Затим поче за попом говорити ове речи: — Ја, Иван Миражџић, заклињем се живим богом и свим што ми је најмилије и најсветије да ћу моју дужност чесно и поштено вршити, и како радио, онако ми бог
А ја се заклех богом и љубављу мојих родитеља и мојом детињском љубављу, да ћу, док живим, отимати робље од Турака и пуштати на слободу, нека се својој мајци врати! Старица се дигла на ноге.
Зека, прав као бор, чисто попеваше од радости што његова нејака четица такав лом гради. Заврзан је правио шале и са живим и са мртвим. Иванко му рече: — Грехота је подсмевати се мртвацу!... — А шта смо ми?
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
САТИ Како брзо живим! Како сати дуги Пролазе, кô беле птице. Нит знах само Чим су повезани један дан за други, Нити кад запитах: зашто
Просторе сам празне населио собом, И расуо себе, кô орион сјајан, У неки свет срцâ и душâ, бескрајан; И живим над страхом и лебдим над добом. Од истине сам страшнији и већи: Нити ме што вређа и нити што боли.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Ех, шта сам тада мислио, шта осећао, шта хтео? Зар да живим без ње, зар... Али један вијор! Па Станке се сећам! А и како не?
— Па онда поче јецати. — А шта си ти узела мене заклињати децом и плакати нада мном живим? Шта слиниш за једном дркелом? Није он мене стекао, него ја њега! Сутра, ако хоћеш, да купим десет!
Ужасне комбинације севаше капетану кроз главу. Сва варварства која су починили ови љубимци Јевропе сликаху се живим бојама у његовим мислима.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— А ваљда ја баш то пијем од беса? Него, тако... пијем, па ми се ондак помало још и мили да живим. Јербо то је моја сладост једна!... Па велим: та добар је бог, па неће он своје бојтаре баш тако оставити.
Њу тек да види тих дана, ала би јој се светила. — О, боже, — разговара се сама — дај ми само дотле да живим да сретнем само ону дебелу бештију.
дате што буде право, јер ја кад се каприцирам, ја и за багателу радим, ал’ тек не могу да трпим да у том месту где ја живим и машамодирам, иде једна тако лепа девојчица (па је пољуби) у тако, али тако накарадним и унпасент хаљинама!
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
— Е добро, драги. Сад опет ја искрено да питам шта ви имате? — Имам две куће у О.; једну малу, у тој ја живим; другу, већу, дао сам под кирију; осим тога, сад сам отворио малу гвожђарницу.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
дао сам колико сам дуговао, сад ме остави да живим.” Али ах! Тамо с друге стране, као авет нека, стоји она дужност и стоји она част и опомиње; и то је нешто страшно
Јуре ме свуда. А ја велим: син сам ове земље, одавно истина у њој не живим, па је право да јој се одужим. Сваки треба да помаже отаџбини на свој начин, како може.
једна којештарија, јер се мени чини, да сви они што траже неку срећу света треба једном од свега тога да дигну руке. Живим ја непрестано с људима заједно и сви ми овде требамо један другом и пречи смо од најрођенијег.
Ето чуј, кунем ти се, ја те ништа не кривим, јер ти си дошао, јер ти ми враћаш а ја само хоћу то: да живим. — Говори, драга. — А кад оздравим... — Мила оздравићеш, мораш оздравити.
Африка
Џиновска дрва склапају своје гране над друмом, птице лете по тим живим сводовима као напуштеним тврђавама. Неке додирују крилима аутомобил који чудно шишти у овој тишини.
“ Губа! Мислио сам: „Ево ја живим усред губаваца!“ и то ме страшно импресионира. Ретко сам се кад тако уплашио. Моје су руке ко зна колико пута дотакле
већ спава. Он се за тренутак само пробуди кад уђем, и кад му кажем да сам видео целу свадбу, и да сам радостан што живим, он ми кратко одговара: „Утолико боље!“ и продужава да спава.
Прилази ми: — Добар вече! Добар вече, када сте дошли? — Не, ја сам одавде, живим овде, ја сам Либанац и тргујем. Живим повучено. Чуо сам да сте дошли са Фонтеном и чуди ме како ме није потражио.
Прилази ми: — Добар вече! Добар вече, када сте дошли? — Не, ја сам одавде, живим овде, ја сам Либанац и тргујем. Живим повучено. Чуо сам да сте дошли са Фонтеном и чуди ме како ме није потражио. Мислио сам да не желите да ме видите.
Вече моје славе! Тужно вече без пића; са сланим прженим месом још у грлу! Ипак дивно звездано вече саване! Да живим хиљаду година, волео бих те хиљаду година!
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
ЈУЦА: Откако сам се у кућу. довела, ви јошт нисте запитали треба ли ми штогод, и како живим. У каковим сам се аљинама венчала, у тима н данас одим.
У каковим сам се аљинама венчала, у тима н данас одим. Нити марите за мене, Нити водите бригу о мени, него живим као свака последња у вароши. ЈАЊА: О шкиљи! Не водим брига за тебе! Што ти фали код кир Јања?
Црњански, Милош - Сеобе 2
Темишвар и децу оловом засути, и она дрекну – да се Пеји рушила кућа, а не може бити царски бефел, да се руши кућа над живим људима. Гарчула је Пеју ударио бичем по врату. А Пеја је тек онда потегао из штуца. Тек онда, тек онда!
Теодосије - ЖИТИЈА
и мене овде, и гробом неисходну себе ми сатвори, јер у свет вратити се или у њему бити не волим, нити ми достоји да живим господина брата мојега не гледајући“. Овако и много још плача достојно изговори.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Иначе се може уопште рећи да су Шопови захваћени често врло живим антагонизмом према Бугарима. Престоница Бугарске је усред шопског варијетета.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Поваздан зато бројим крушке на дрвету и кукурузе у њиви и рачунам колико ми још остаје да живим. Остаје ми још највише десетак дана, и онда се медвјед мирне душе може назвати Крушкотрес Кукурузовић Псетождер.
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
) СПАСОЈЕ: Чекајте! Је ли то ваша последња реч? ПАВЛЕ (застане). Моја последња реч; ја сам жив и ја хоћу да живим! (Оде.) СПАСОЈЕ И СВИ (запањени погледају се међу собом).
Ви, породица... ја мислим да сте ви породица са дотичним живим мртвацем? СПАСОЈЕ: Да! ЂАКОВИЋ: Скупите се, дакле, сви и огласите за лудака ту особу, која благодарећи сличности са
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Живот после, Боже мој! Живот сада, живот који имам и који желим да живим, једини мој живот, зар постоји још нешто? Зурио сам у полутаму ишарану зрацима сунца који су као разнобојни рефлектори
Читава та кућа, са баштом пуном младих биљки, деловала је чисто и свеже. Била је то кућа у каквој сам желео да живим с мамом кад сам био дете, тамо у шуми крај које ће протрчавати јелени у сутон.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
— Ви сте баш луди! Та и ја сам већ, фала богу, седамдесет, и ја нећу навек живети, ал’ док живим, хоћу да сам весео. Та немојте лудовати. Обојица мало тргну се. — Сад ћу донети руски теј, тај ће вас разгалити.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
у кругу на тепиху седе људи и жене под будним оком психијатра — прва лекција у поновном проналажењу блискости међу тим живим лешевима је пробијање осамљеничког круга.
Колико ми још остаје да живим? Ако сам у средњим годинама, то значи да сам бољу половину већ потрошио, а да нисам ни приметио да је била боља од ове
Ако је, опет, оно била боља половина, каква ли је тек ова коју живим? Хоће ли овако бити све до краја? Шта ће се променити? Шта ми остаје још да чекам? Једну собу више?
— казао је. — Ја лечим. Уз то, ви одлазите одавде, а ја остајем заувек да живим с њима. Зауставила је »дијану« на врху планинског превоја одакле се варош у котлини видела као на длану.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Високи напон маште Премда говоре живим и непосредним језиком, премда се сукобљавају у отвореној и непоштедној борби, иако нас непрестано подсећају на
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
« Иако не тежи да прави књижевне ефекте, он пише књижевним стилом, непосредним и простим, али живим и живописним. То је најкњижевнији српски писац свога доба, и још задуго после остао је као образац у писању.
може се објаснити зашто га је Љубомир П. Ненадовић у то доба називао највећим живим песником српским. Његови епски покушаји: Три побратима, »истинити догађај у Босни« (Београд, 1844), и Сватови (1855),
Али и на том пољу он има знатних заслуга. Он је положио основ српском књижевном језику, и својим јасним, једрим, живим и крепким стилом показао како треба лепо српски писати.
како их он назива, он је проширује, допуњује новим мањим анегдотама, уноси типове, и све то занимљиво прича увек живим и живописним језиком.
Неколико од његових драмских покушаја, као Он и Адембег, одликујући се занимљивошћу анегдота, патетичношћу сцена и живим сликањем личности, имали су заслужена успеха. ВОЈИСЛАВ Ј. ИЛИЋ ЖИВОТ. — Син песника Јована Илића, родио се 1860.
Његова поезија, која има нечега нематеријалнога, прозрачног, флуидног, сва је у мери и у складу, поред тога са живим, финим и тачним осећањем природе. Његови описи, веристички, често реалистички, јесу мала савршенства у своме роду.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
« Затим следују примери, и похвале мртвом и утеха живим. Чим неко онако силнији, а ипак доброга стања, умре, а треба га што достојније ожалити, одмах полете наследници
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Прошâ живот, прошâ јад и боља — А мој Боже, буди твоја воља, Ја се теби и чудим и дивим, Прими мртве, ма ја идем живим.
И тај је звук ми душу такнô љуто, У мени срце задркта ми мушко; У души ми се питање то роди: Ко зна, међ живим да ли т' она оди? 39.
Мишљење мени одузô је свако; И затим с једним помислом ме скруши, По сред ме срца уједанпут згоди: Ко зна, међ живим да ли т' она оди? 41.
Жив је, жив је, па ма како. Већ ни збора да се бега, Сви су веће око њега За грм, за кам већ запали, Живим огњем бити стали. Јест злотвора и пресила, Ма јуначка смрт им мила, Та једанпут доћи мора, А могла би доћи гора.
— Ал' сад амо, да му видиш муку. Испадоше сиви соколови, Испадоше из горе Србови, Диван јуриш Турком учинише, Живим огњем на њи ударише, Пушке пучу, пра пред оком гори, Сва се гора наоколо ори.
Боже вељи, то је воља твоја... Ја се теби и чудим и дивим, Прими мртве, а ја идем живим. Ала дивно Турци заглавили, Ал' је пало и Србиња чили. Но лако ће све се да накнади, Док је Срба и Српкиња млади.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Почнем ти ја, мој мили Радане, да живим само за своју душу. Па као да и самог слушатеља шаље својим путем, он почиње, занесено, да му слади узбудљив ноћни
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— Нећу. Не гледаш себе! Докле ћеш...? — Ако, ако... Док живим, дотле... Суђено је! ... — А глас му још више дрхти. Шта ће? Да га не би сасвим одбила, стрина узме и нешто окуси.
Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ
| Ово сам време чекао да ти весео, весело, веселом пишем, јављајући ти да се здраво находим и мирно живим не имајући никаква посла с Фрушкогорци нит’ са Светогорци, каноти ви тамо.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
пут велим, ако нећеш краве клати, ја мам одлазим од тебе, јер видим да немам човјека који би био вриједан да с њим живим!
— Господе, — одговори магарац — кад ћу бити на таким мукама много ми је тридесет година. Може ли бити да живим десет? — Може, нека ти буде по жељи твојој! — рече му бог.
Живјећеш и ти тридесет година! — Господе, — рећи ће пас — кад ми је живот тако немиран, може ли бити да живим само десет година? — Драге воље, живи десет година кад волиш! — рече бог.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
ЉУБА: Па да видиш, кад стане музика и сви се увате под руку. СТАНИЈА: Не говори више, кумим те Богом живим. Немој да ти умрем од чуда. ЉУБА: Ала си проста, мајка.
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
СУЛТАНА: Сад ће ти пући глава! СТЕВАН: Бре, срећа је твоја што ја с мајстор Сретом добро живим, а сад би ти показао на кога ти замањујеш.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Видите, једанпут ми је један Пера Алал Му Вера написао у писму да „жестоко нападам свет у коме живим, али да га ипак не напуштам!“ Добро је то саставио момак Пера, на часну реч! Алал вера!
Чабар. Тако се нисмо ни улили у Црно море, као што смо намеравали, а ја остадох да живим у свом свету и да га нападам, кад већ не могу да измислим ништа паметније. Како га нападам? Баш сте радознали!
Сада, кад немам ни филера, живим исто: пушим „Драву“, пијем ружицу, возим се трамвајем и опет сам без лове ... Значи, ствар није у лови, као што мисле
Ето, то ме излуђује, баш то! А када ја дофурам на стару планету, она је већ сва издељена. Живим по расписаним нотама. Најпре почну да ме малтретирају моји рођени родитељи.
Грицкамо семенке и излазимо из дворане ридајући. Јао, што сте ми сви досадни! Живим у једној крајње досадној фамилији! — Посматрам те последњих дана,... каже мој матори — и знаш... —Хајде, реци!
не чекам, већ само да постојим, тако некако — да осећам руке, ноге, зубе, непца, косу; једном речју, оћу да баш сад живим, ако си разумео шта оћу да кажем? А ти, шта ти радиш? Уместо да ме оставиш на миру, ловиш ме у грешкама!
„Зашто да не?“ — мислим. „Нема никаквог разлога за патњу! Баш нема. Нисам крепала од глади, то је најважније. Умем да живим самостално!“ Нађох се усред среде лудачког расположења.
Где да се брише? Чарли, нећу да кажем да сам баш скроз-наскроз луда за Бахом, Чарли, могла бих да живим на Сави и да Дебиси није компоновао своје Одблеске на води, али Чарли, па ми сиротог Баха можемо да слушамо једино кад
Чинило ми се да уопште не живим и да се сви други проводе боље од мене. Грозне ли заблуде! Данас ми то време изгледа феноменално и долази ми да саму
Ако свет мисли да живим у неком апартману, нек се убрише!“ Напнете се из петних жила да ипак некако направите полуфранцуски амбијент.
) што се мене тиче, даме и господо, ја бих увек живео овако као што сад живим, ма која река да је у питању: Сава, Сена, Нева или Нил!
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
У теби живим без бриге, страха и бранићу те до задњег даха!“ ТРИ ГАЛАМЏИЈЕ Медвед и свиња и с њима вуја грмнуше громко
Прост је и скроман, али је мој, ту сам слободан и газда свој. Вредан сам, радим, бавим се ловом и мирно живим под својим кровом. То само хуље, носи их враг, за ручак дају свој родни праг!
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Тако смо квит. Када спроведу светлост на Острву, ићи ћу тамо да живим, само да вас више не гледам. — Пипо станује далеко? — Не; тамо крај обале. — Можда бих га могао обићи...
Нећу да мислим. Нећу да мислим, и ево више не мислим. Не жалим више никога. Не жалим више ништа. Живим само својим ћелијицама, само ћелијицама. Као биљка.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
С госпама мирисавим за трпезом ти седим и тако прогнан у царском граду живим свеједно близак разним странама света. Много бих могао видети овде да ми у завичају очи не ископаше.
Међу чобанима подземља живим: куле су овде високе и војске многе и драго камење зелено и деца белозуба жарко у прса мајке своје љубе.
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
МИЋА: А после, право да вам кажем, ја морам да се оженим, јер од чега ћу иначе да живим? АГАТОН: Право кажеш! Па добро, је л' ти то само тако планираш, или си већ нешто удесио са девојком?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Изгубисмо, познадосмо — вели са извесном тугом наредник ђак Тасић. — Да ме нешто сада пусте кући, знао бих да живим. — Је ли, богати — обрати ми се наредник ђак Вукосављевић — зар ниси могао добити одсуство?
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Чича Стојан, чим учитељица изиђе из школе, дочека је весело и са живим одобравањем: — Тако, братићу, Бог ти дао, тако! Јес’ видео, господине?...
Али из мог живота нема ништа, јер ја нисам живео, као што ни сада не живим. Него.. тек сад је друго; опет сад бар има нечега, а онда није било ништа, изговори он то, па дубоко уздахну и обриса
Млада сам, здрава па зар да се не смем ни с ким нашалити. Није ово манастир, него свет, живот, а ја хоћу да живим !... Да живим!«... понови она опет и одједном осети, како се у њој почињу рађати неке нове мисли, супротне овима.
Није ово манастир, него свет, живот, а ја хоћу да живим !... Да живим!«... понови она опет и одједном осети, како се у њој почињу рађати неке нове мисли, супротне овима.
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
Боље да сам се овим конопцем око врата опасала, него што живим поштено! БЛАГОЈЕ: Лако је бити поштен с таквом лепотом! СИМКА: Мого би да имаш бар мало обзира!
СИМКА: И оно се на моју кућу односило! Ако у неким собама има мртвих мува, то је зато што живим сама, што не стигнем! СОФИЈА: То се односило на једну кућу у Бургоњи, у Француској! СИМКА: Где?
Црњански, Милош - Лирика Итаке
МОЈА РАВАНИЦА Блудно гледам твоју богородицу свету, што мирише ко гробови у цвету, па ме је стид да живим. Надамном мирише у облацима сивим шума твоја фрушка, од тамјана кадионица сребрних.
И, тако, већ слутим да ћу, скоро, душу сасвим да помутим. И, тако, већ живим, збуњен, над рекама овим, голубијски сивим.
А, место свог живота, давно живим, буре и сенке грозних винограда. Настављам судбу, већ и код нас прошлу, болесну неку младост, без престанка; тек
Може бити. Мени то није познато. Знам само да сам живео у Бечу, а желео да живим у Паризу. На жалост, ја сам убрзо напустио и жељу да учим медицину.
Понегде је још засађен купус. У даљини сам крш, ниско жбуње, и модро небо. Како се брзо мрачи овде! Шест дана живим и ћутим у овом мраку. Око мене огромне сенке, које немају краја, и провалије, које немају дна. Све је од камена.
Шест дана ћутим и живим у мраку. Погнуте главе идем од камена до камена, а кад се успнем на врхове стена, милујем руком ову обалу.
Не волим никога живог, и ширим руке у ту зелену светлост ваздуха. Ништа ми се не може догодити. Живим са страстима које су сваку ноћ везане за лед, за снегове, и за мир северних мора; знам да ће ускоро процветати вишње,
једног описа, на француски, са српског, ткачке радионице), она која ми је данас жена каже ми: Ако збиља мислим да живим песничким животом, да одемо из Париза, некуд у Бретању, на пример на острво Уесан и да живимо у некој кули светиљи.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
— Лепо!... Сад га не исмева нико, воле га луди; а и жалимо га, јадника! Допаде ми се нешто да у овој земљици живим што дуже времена. Учинио сам с многима познанство. Неки красни луди. Мирни, тихи, кротки, као голубови.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
драгоцене слике, обасјане благим сунчаним зрацима, урешене разнобојним китњастим оквирима, измалане сјајним, живим, чаробним бојама, какве само природа може дати, па тако занесен, очаран, не знаш куд пре да погледаш, где пре да се
Пред тобом је све, а пуста младост без бриге, без икаквих тегоба! Прохтело ми се да живим, да накнадим оно што је изгубљено дугом патњом. Па... није ни чудо, што ми у почетку није срце много пријањало за рад..
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
! — А како живиш... овај... с капетаном? — Хе, хе, како да живим, господине, он власт а ја послужитељ. Онако како он рекне. — Хм! дакле се, — рече отежући — не слажете, мрзиш власт?!
Допис је био подужи и послао га је у једне паланачке новине које се звале: Стражар народних права. Ту је изнео у живим бојама капетанов долазак у село, а наслов допису гласио је: Злочин од осмога маја, а садржина му је, отприлике, ова:
његовим светлеће те речи као душа праведникова и доцнијим поколењима биће гроб његов, веровао је Срета, оно што је он живим сувременицима својим био; биће што мајак морнарима, који траже безбедна пристанка лађама својим.
кафу, приђе му ћир Ђорђе столу, рукује се с њим, па седе за сто да се разговара, мотрећи, наравно, у исто време својим живим немирним очима на све стране и контролишући да ли је сваки дошавши гост послужен, а још више да ли је платио онај што
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Где се дечаци, још, такмиче у скоку удаљ, И где мирише нешто црно-кисело: дим, или угаљ? Тамо хоћу да живим, ништа боље не тражим, Тамо, где се улице зову по људима неважним, Где двојица, опкорачивши клупу, и задржана даха
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Сад ми се чини да не живим више, У густу таму да све дубље клизам, Неосетно и стално... Ноћ мирише, И душу мучи силни песимизам...
лагано се скрише, Сад их има доста под покровом сивим; И мени се чини: што година више Имам да у ствари све то мање живим. Тајно откровење коби што се крије И злурадо вреба сва створења жива!
ТРИ ПИСМА И ВЕЧИТИ ПУТНИК Ја сам био створен, Госпо, да се родим, Да живим, и умрем, све у истој кући, Да целог живота, никуд не мичући, У истоме кругу разговоре водим, — А ја белим светом
Трепери само, о јасико! Гледам те с чежњом и са тугом На болове сам давно свик̓о, Са јадом живим као с другом. И кад на живот мислим цео, Који је био што је сада, На моју душу ко црн вео Огромна, тешка сенка пада.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Походим, каткад, њене душе младе И лепог тела сиви, трошни прах; Животом живим на гробљу, што знáде Видати тужно и жудњу и страх.
Сањиво дише мелодија нова, Звук другог света, и ја живим њиме; Контуре земних ствари, среће, беде, Пред мојим духом једнолико блéде.
Мој поглед јасан и чистоти предан! Мој узор свéтли што ме чини робом. Ја опет живим својим давним добом, Где сија живот безазлен и чедан, Победа нада за тренутак један, И тријумф духа над смрћу и
Једино зимске руже још што цепте Страшћу, и ја што у сну своме живим Опет, и звезде што нада мном трепте Бледе и сетне.
тиха, бона, Прелије у сјају месечине млáке И љубав и наде многих милиона, Ја осетим мржњу на горде и јаке; И живим у друштву оних што су знали Живети без гласа, без славе, и сами, Волели све лепо, трпели и пали Скривени у вечног
У мени је душа Осамнаестог века И племићи горди у свили и чипки; Ја живим, за тренут, сред раскошна јека Времена Ватоа, менуета гипки’.
Ја живим животом историјских мéна, Страшћу свију гордих, великих и скромних, И пуним животом великих времéна У пролазу људски
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
(Коњ — кад зобље те очима гледа, на ногама стоји, а репом маше) 146 — Маказе имам, — кројач нисам; у води живим, — риба нисам; оклоп имам, — војник нисам? (Рак) 147 — Малено кô маково зрно, а читаву врећу подигне?
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
ИКОНИЈА: Треба да ме увуку у тај процес, да ми чачкају дозволе, пословање, да сутра живим од глогиња? Шта мислиш, да ли у затвор пуштају пакете? Мало финог сапуна, женско је!...
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Пропаде православије!” — и да дижу руке на архијереје своје? Србљи, којима је бог дао здрав ум и поштено срце! Та живим те богом заклињем, буди ревнитељ, но словесни и разумни ревнитељ, и кажи ми, [х]оће ли православије пропасти ако народ
временога водити живота и помоћи ми да всегда вечним његовом премудростију претписаним, правилам следујући, поступам и живим.
Већ сам ту рекао да ћу се одсад крепко чувати да се с никим живим тако не пријатељим кад се морам растати и жалити што с њима нисам до гроба. Господин Гулјелм Фордајс наложи Мг.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— вели Наћвар љутито. Па онда ће блаже: — А како би било, Думе брате, да ја живим ка и до садак, а да чешће мећем пијавице, да се крв разриди, а? — А-а — рече Думе.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Замилкује слугама. Живим црње од манастирског пса! песница одскочи од стола. И тебе грејем на ребрима, извади кесу из недара, просу неколико
Зашто да не тражим оно што је моје? Моје достојанство је у питању. Да смо начисто. — Ја нећу да живим у Тошићевој кући. Хоћу кућу да купим и у својој кући да живим. И исплатите ми мој део.
Да смо начисто. — Ја нећу да живим у Тошићевој кући. Хоћу кућу да купим и у својој кући да живим. И исплатите ми мој део. — Појео си ти одавно свој део, брате Вукашине. Мало ли нас коштају твоје школе?
— Закон?... Ја сам закон! Све је моје. Само преко мог гроба можете да се делите. Аја ћу још да живим!... Обојица сте једнаки! — Аћима оштро заболе што први пут пред Ђорђем ружно говори о Вукашину. Удари песницом о софру.
Хрчеш... Мајка и Бог казнили ме тобом. Зашто си ме тукао? Зато што сам ти слуга у кући, што више радим и горе живим од свих надничара. Колико сам хлебова намесила и људи нахранила. Очи и руке изгорела сам на огњишту.
“ Сви су то чули. Неколико грлатих повика одбило се од почађавеле таванице. „Ја живим само да тај дан дочекам. Здраво, Чакаранче!“ Пружио му је руку, а овај је, збуњен, неодлучно прихватио.
— Видим оно дете, ћутљиво и послушно. Оног вредног дечака са живим очима... Вукашин на њему види исту кратку браду, тамну, која га је увек подсећала на купинов лист прикачен да скрије
“ Ђорђе се смешкао: „Ако ми родиш сина, онда си ми жена.“ „Ја више нећу да живим у селу.“ „Добро, живећеш у Београду. Онда се снег у кафанском дворишту сасвим отопио.
Хоћу и ја да имам нешто живо. Еј, знаш ли ти, газда-Ђорђе, шта је то живо? Живо а твоје. То ја хоћу. И ја за то живим. А треба ми само неколико ари, кућу да направим. Да имам кућицу, па ћу опет да будем твој слуга.
Симку од његове свирке још јаче рана заболе, јаукну: — Затвори прозор! — Не бих могла да живим са сељацима — рече бабица Роза. Седи на кревету наслоњена на колевку. — Зашто? — процеди Симка.
Чудо је. Како да није! Видиш ли како џикља? Цело се село чуди. Од срамоте не могу да живим.“ „Зато се ти не радујеш сину?“, рекла је тихо и замишљено. „Никад му се нисам ни радовао. Ја сам се само мучио.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
се облаци пред њима у страху размицали, све док нису долетели до Светлоснога брега, а пред њим угледали старицу сву у живим ранама. — Помози, синко! — зајаука старица, али дечак, не осврћући се, одлете дале.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
„Ми здружујемо душе луди свије'! Мртве са живим вежу наше нити; И с нама вазда уза те ће бити И они које давно трава крије! „Пригрли ова јата благодатна!...
Чему живим?“ одговара, Кроз једно зрачно жуборење груди; „Туч немоћи, вај! знам како обара, У агонији духа који луди; „Сва дела
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
природе и тражио истину свугде и на сваком месту: у зрацима сунца, у ваздуху, на мору и на копну, у мртвом камену и у живим бићима; тражио сам шта то све држи, креће и преображава.
Зато живим сада овде и посматрам овај чудни гречески народ“. „Заиста чудан али даровит свет, далеко просвећенији но ми што смо“.
“ „Не бих хтео да ти сметам“. „Којешта! Ти ми долазиш као поручен. Причао сам ти да само с времена на време живим овде. Кадгод треба да отпутујем кудгод, имам стотину брига на коме да оставим свој стан и поверим му своје ствари.
двеју држава, надахнутих хеленском културом која их у међусобној сарадњи оваплоћује и уздиже; говораше о њиховим живим трговачким везама, извором њиховог благостања, увераваше Хијерона о свом непоколебљивом пријатељству и мољаше га да,
Јесте ли ви пророк Данило, Захарија или Хабакук, или сте трговац?“ Он положи књиге опет на сто. „Имате право! Ја живим од трговине, а не од пророчанства“. „Па добро. Понудићу ваше књиге Универзитету у Болоњи.
Његове очи се засветлише, он виде витезове у спреми за рат и наслика га пред собом у живим бојама, говорећи гласно преда се: „Дон Рамиро доћи ће, сав задуван, мени. „Еј, Мардохају! Треба ми нов коњ за јахање“.
После краћег ћутања настави он своје причање. „И на живим створовима вршио сам опите. Животиње поцркаше у мом испражњеном реципијенту врло брзо.
„А шта фали теби, драги брате?“, запита га сестра. „Мени? - Хвала богу, ништа. - Живим срећно и задовољно“. „И чиниш друге срећнима!
студирао природне науке и добио град доктора, што је, углавном, истина, но да се нисам посветио научничком позиву, већ живим као приватије. Ово друго је лаж. Но када у лажи има половина истине, она важи као готов новац.
појаву испитам и квантитативно, да измерим топлотне количине произведене хемиским процесима и оне које се продукују у живим створовима. Тај посао није био лак. У оно доба није се тачно знало шта је топлота и како се мери њена количина.
Обрадовала се када је чуда да живим мирно и добро, а да су и моји научнички радови почели да носе прве плодове, да, штавише, преговарам са једним познатом
Та она је била тако добра према мени, усадила ми је у срце љубав према науци и дала ми способности да живим у том блаженству и да и другима будем од користи.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Ноћио сам сâм у другој соби, обе ноћи. Ока нисам склопио. И сад се чудим да још живим, да идем, да радим, да једем и да говорим, и после свега и пошто је у мени нешто препукло, сломило се, умрло.
Нема ништа јаче од човека, тврд је као камен: и ране и тифус, један па други, и сто несрећа и опет се не дам, стојим, живим, ево ме.“ Напићемо се, богами. Она ствар мора да је изравната.
„Боже мој, драги Боже мој, где сам? Шта је ово? Да ли још живим? Или сам запао у ђаволско коло? Тонем у понор. Крај. Збогом!
Ко је тај град? Зашто сам се ту родио? Зашто баш ту до великог торња? Где сам? Шта је са мном? Како да живим? Куда да бегам? Да ли да убијем? Шта да радим? Где ћу, Боже, где ћу?
И дође ми да се смејем, да кликћем, не знам ни ја шта ми дође. Али ми се чини да тек сад знам што живим. — То је дивно од тебе, мила моја, божанствено. — Па да, божанствено, божанствено. И човек и жена смејаху се слатко.
ишчезла, а ја опет остао сам, осетих како ми се срце згрчи, као да ја без оних малих ципелица не могу више ни часа да живим.
да све више постајем растројен, побркан и збуњен и да ми остаје још једина нада: да се оженим што је могуће пре и живим, после тога, по својој вољи. Само што ово последње није нимало лако било.
Али безбројни лаки редови наступају, живим, ситним, брзим и смелим кораком, и урнебесни поздрави никако не престају. А Јаћиму се допао онај четворократни
С времена на време, а с разних страна, допирали су громки пуцњи дечјих пиштоља, па су се, измешани са живим и раздраганим звецкањем прапораца, громовито разлегали.
ми био најближи н јер си дојурио чим си о њој сазнао, упознао моје страдање, које ме је учинило другим човеком, и да живим само за успомену на жену због које ми се живот чинио више него бесмислен.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Поморачки син, ниједном није подузео какво дуље путовање морем. Али је зато са живим интересом пратио кретање лађа. — О! Данас је Либурниа уранила читав четврт сата! — ускликнуо би с догледом на очима.
У једном дворишту Егидио је спазио на балатури танку црномањасту дјевојку са живим црним очима. (А није ни слутио како ће се нагло раздебљати и како ће те црне очи с годинама постати зле.
је угушио мирис мошта, замолио бих којег радника да ме издигне и наднесе над бадањ: склапао сам вјеђе и опајао се тим живим шумором што ме одоздо закађивао миријадама мјехурића који су ми драшкали ноздрве, голицали слузокожу, шкакљали душник
То је потребно лицима из умјетничких дјела, а и њима само донекле; свакако много мање него што се обично мисли. Живим људима то не треба: сам факат што постоје и што, онакви какви су, ипак како-тако живе, доказује њихову могућност,
Па упита сасвим тихо, с неком безазленом љубопитношћу: — А има ли вас још много таквих по свијету? Ја живим у овој завјетрини, мало знам што се напољу догађа. — Па, срећом, и нема баш много.
романтичарских хероја-усамљеника који се спарушују у испразности и плиткоћи салонске атмосфере, еталирајући тамо, са живим осјећајем бола и властите деградације, гори а блиставији дио себе, од чега се само још јаче гусне и скрућава усијано
Јер она нам, за невољу, замјењује воду. Опсјењује нас ромонима, испуња нас живим гргољењем жеље. На ту нас скромност, раније или касније, научи живот: мјесто воде гутљај слане жеђи.
На отворену, тај притисак ишчезава. У зеленој природи, међу дрвећем и травама, осјећам да дубље и стварније живим. Обузима ме дјетињаста жеља да начупам траве и лишћа и да их наслажем на вјеђе, као благотворну маску неког исконског
Или можда да му кажем само то да сам често осјетио стид, људски стид; који пут до те мјере да сам се стидио и што живим. Ето, само то. Али он ме сигурно не би разумио. Свеједно! Главно је да ја њега разумијем.
* Данас је небо облачно. Доиста, уморан сам, дубоко уморан. Уморан из дубине душе. Можда већ предуго живим. Већ тако дуго да помало схватам добростивост смрти. Да, добра је смрт.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Ни једнога нисам мојом руком дирнуо. — То знам ја, али не зна закон. — Па шта ћу сад ?... Да живим овако докле се може, а кад дође суђени дан... умрећу кô и сваки. — Оно, јест... Али тај живот ?...
Знаш, ваљада, шта те чека напослетку... данас, сутра, кроз годину, две?... — Ништа ти ја не знам, но живим тако од дана до дана; а шта ће бити и не мислим, не смем да мислим... Само знам да сам пропао, пропао сасвим.
Уморни путници оживеше, заборавише све муке и патње преживеле у туђини, очи им засјаше живим веселим пламеном, у душу им се усели бескрајна радост, блаженство, срећа...
Шта је то Краљу само да повуче пером... кврцкврц-кврц... и готово... шта то њега кошта!... И ја одмах жив... да живим, задуго, много, да остарим... Шта је то робија, ништа!... Слушам ја тамо све старешине... као светац:...
Свима је њима лако, свима је добро, нико им не брани да живе... А ја, шта ћу ја? Мени не даду живети... ја хоћу да живим, а они не даду!...« »А помиловање! ... Мучно да ће што бити. Видиш, и капетан и сви ми кажу да се не надам.
А после, шта бива после ?... Ко ће то знати... Само затрпају земљом, — па као да ниси ни био...« »Али ја хоћу да живим!...« узвикује он у себи, и од неке страшне мисли, од неке црне авети, која га пече, студени, скаче са постеље...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
— Начини ми — рече старац кулу до небеса, и дај ми у њој свега доста, и да живим девет стотина година, па ћy ти онда дати. Кад то свети Петар чује, рече му: — Па нека ти буде.
пут велим, ако нећеш краве клати, ја ма̓м одлазим од тебе, јер видим да немам човјека који би био вриједан да с њим живим!
— Господе, — одговори магарац — кад ћу бити на таким мукама, много ми је тридесет година. Може ли бити да живим десет? — Може, нека ти буде по жељи твојој! — рече му бог.
Живјећеш и ти тридесет година! — Господе, — рећи ће пас — кад ми је живот тако немиран, може ли бити да живим само десет година? — Драге воље, живи десет, кад волиш, — рече бог.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
И ту земљу данас познао сам и ја. Као стара тајна ја почех да живим, Закован за земљу што животу служи, Да окрећем очи даљинама сивим. Док ми венац снова моју главу кружи.
Док ми венац снова моју главу кружи. Као стара тајна ја почех да живим, Да осећам себе у погледу трава И ноћи, и вода; и да слушам биће И дух мој у свему како моћно спава К'о једина песма,
Они спавају, несебични, благи, С ранама живим и мртвим очима, Велике душе као камен драги, Вечита песма коју им отима.
1911. ПРВИ ПОЉУБАЦ Тако у доба кад се мртви дижу И кад часовник, по фабули, живим Обзнану даје да авети стижу, Да коло воде по плочама сивим, Кад поноћ дође, и он нагло скочи, Под дивљом страшћу што
Још ја живим. Ал' крв моја већ је стара И све мање замирише на страст сада, Немам вере да ме штити или вара. И још увек сат за
Што је најцрње за овај мах, То је што немам ни мало моћи. Тол'ко сам мали да ме је страх: Живим сарањен као у ноћи. Ах, ти моћни људи из овога века. Више немам куда, умирем без лека. 1916-1917.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Стара госпођа пристала је да живим у колибици док се не појави неки закупац, а она да се брине о мени за извесну малу своту коју бих јој сваке недеље
КЕМБРИЏСКОМ УНИВЕРЗИТЕТУ По повратку у Кембриџ из малог Идвора, често сам се присећао мајчиних речи о томе како тамо живим међу свецима.
Али лепе девојке из Гласгова, Гринока и Пејслиа, тенис и пливачка такмичења, заносна музика гајди, пропраћена живим брђанским играма, све то као да ми је шаптало на ухо: ”Фарадеј може да причека, али твоји прцјатељи не могу.
Сједињене Државе, јер знам да припадам овој земљи; да имам идеалну америчку жену која ме је, опет, уверила да и ја живим животом идеалног америчког мужа, да имам одличан посао у великој америчкој установи и велике наде да ћу све око себе
Када све друге понуде да ми се одужи нисам прихватао, понудио ми је да, док живим, добијам о његовом трошку по две вруће шкотске ракије у Сенчери клубу. И ово сам одбио. Другог марта 1896.
Живот ми никад није изгледао тако безнадежан као тог страшног пролећа 1896. године. Али желео сам да живим јер сам имао малу ћерку коју је требало одгојити. Ово је, у ствари, било једино због чега сам желео да живим.
Ово је, у ствари, било једино због чега сам желео да живим. Све друго изгубило је за мене интерес, или ми је било сувише далеко да бих га домашио.
Ћипико, Иво - Приповетке
Међу тежацима било је и Загораца. Они су ојкали и гунђали старе јуначке попевке. Цело поље унедоглед озвањало је живим кикотом, смехом и попевком.
Испитује их потанко и с особитом пажњом, али братски, усрдно. У његовим живим очима, у милости гласа и благом дочеку осјетише сада разабраније браћа његову очиту самилост прама њима.
Иду узбрдицом, а у путу сретају морске борове—самце што одскачу од осталих дрвета својим живим зеленилом, и што, и на најмањи лахор, пуштају од себе једнолике јединствене звукове.
— Неће ти бити опроштено док се овдје, пред овим израњеним распећем, живим богом, не одречеш својих гријеха. — И повика: — Одричеш ли се? Кажи: одричеш ли се?
А граја, покличи чују се све јаче и јаче: — Убиј пашче! Држ' га! Убиј! Стара Стана моли и заклиње светину живим богом да их пусте: — Данас је дан проштења, — вели, — Он је добар... Биће да је пијан!...
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
што их доводи у присну везу, у сагласно треперење с променама у природи: у пејзажу, на разливеним водама и на вечито живим, променљивим небесима. Али, то чему теже поседују само тренутно и само као варку.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
За лȅсом кука мајка: „Та дете ј’ — зар у гроб? А ја зар још да живим Без сина једина?“ Што мора бити, мора: Спуштају у гроб лȅс, — То мајка гледа, види Својима очима, И косе своје
ми така кућа, кућа сељанска, Нит’ ја хоћу да останем довек сељанка; За мене је да постанем вел’ка госпођа, Па да живим у палати, права бољарка.“ Покуњи се стари рибар, опет мору хајд’; А по мору гибали се дебљи таласи.
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
(Сари.) Адиес, ма шере, адиес, ноблес, адиес, журнал. ЈОВАН: Адиес, Жутов. ФЕМА: Ја ћу мало у колиби да живим да могу после прећи у двокатне куће. ЈОВАН: Еј, красна три мужа! Шта неће учинити!
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Спавај, злу је време. Заувек си проклет. Зло је у срцу. Мртви ако постоје прогласиће те живим. Ето то је тај иза чијих леђа наста свет ко вечита завера и тужан заокрет.
Сунце ми у пети бриди. Блешти зид на крају пута што никуд не води. Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живим тој речи чију поседујем моћ да је кажем. Њен пепео је заборав.
Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живим. Реч смрт! хвала јој што ме још не пречи да волим самог себе и да се дивим својој људској моћи да изговарам речи.
ући мора у ноћ, у заборав кроз који се простирем, та песма без завичаја, та птица без гора, да смрт своју не издам, да живим док умирем. Онај ко пева не зна је ли то љубав или смрт.
Краков, Станислав - КРИЛА
Као да угледа нешто страшно пред собом. Цикну престрављено, и појури поново уз нагиб ка рововима, ка живим људима. А у високо подигнутој руци, која је грчевито стискала поверене ствари, вила се као застава крвава марамица
Петровић, Растко - АФРИКА
Џиновска дрва склапају своје гране над друмом, птице лете по тим живим сводовима као напуштеним тврђавама. Неке додирују крилима аутомобил који чудно шишти у овој тишини.
“ Губа! Мислио сам: „Ево ја живим усред губаваца!“ и то ме страшно импресионира. Ретко сам се кад тако уплашио. Моје су руке ко зна колико пута дотакле
већ спава. Он се за тренутак само пробуди кад уђем, и кад му кажем да сам видео целу свадбу, и да сам радостан што живим, он ми кратко одговара: „Утолико боље!“ и продужава да спава.
Прилази ми: — Добар вече! Добар вече, када сте дошли? — Не, ја сам одавде, живим овде, ја сам Либанац и тргујем. Живим повучено. Чуо сам да сте дошли са Фонтеном и чуди ме како ме није потражио.
Прилази ми: — Добар вече! Добар вече, када сте дошли? — Не, ја сам одавде, живим овде, ја сам Либанац и тргујем. Живим повучено. Чуо сам да сте дошли са Фонтеном и чуди ме како ме није потражио. Мислио сам да не желите да ме видите.
Вече моје славе! Тужно вече без пића; са сланим прженим месом још у грлу! Ипак дивно звездано вече саване! Да живим хиљаду година, волео бих те хиљаду година!
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Сјаје се токе, звече ножеви, На њима гори чоја црвена, Живим се оком не да гледати... Онда ће рећи момче некакво: „Данас се жени Ђукић војвода!...
“ Или друкчије: „Кроз хладан сутон горе зелене Гредô сам данас живим очима Насиља турског ремек жалостан: Помамној чети махнит војвода Кроз гору вуче танку кошуту; Она застаје...
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
— Ја те љубим, чедо моје, Чедо моје, закопано! Ја не умем жеље крити, Та жеље нам живот чине; Ја још живим, а ко живи, Тај за рајем својим гине.
И ја гинем срцем живим, И ја гинем непрестано — Ја за тобом гинем злато, Злато моје — закопано! Сваком сјаје једна звезда Кроз тамнину
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Али мучно је било гледати како се луди, свесна бића, како се тај човек, који је умом својим над свим живим... коље, боде, мрцвари, како се ваља у крви као животиња... — А ко је томе крив? — пита Мишић. — Е, није него!
— Природа... Бог, сасвим свеједно, оваплотио је мртву материју, надахнуо је живим дахом и живот је прострујао земљом. Споредно, је ли биће свесно или неразумно. Убијају се подједнако међу собом.
Ви често шетате са једном младом, лепом Белгијанком. Признао сам јој. Али сам додао, да и поред тога ја ипак живим цомме уне філле, као девојка, у оној галами „Шарлу“ се причуло да сам рекао цомме ла цонфитуре, и насмејао се.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
процепу између свога аустријскога династијаштва и у њих додуше дубоко усађене, али некако платонски апстрактне и према живим проблемима раскомаданог народа све недораслије вере у Српство нису могли примити на себе ни терет ни сласт
Убојим се да не спази да јој се [ја] дивим (Не бих ју рад увредити, колико што живим!) — Поузмакнем. Одолим се, премда серце жалко Совјетује да постојим још и јоште малко.
Па се скупе мале дружбе Да се мало опораве, Покојним’ за покој душе, Живим’ за повољно здравље. Око једне софре село Момче младо голобрадо, А до њега Цвет-девојче.
ми је, само да си га чула, свака реч му је пламен била, још и сад ми зује у ушима речи: Мени дајте Српкињу, За њу живим, мрем за њу. Кад је ово читао, очи је своје на мене подиг’о, као да је казати хтео: Ти си та Српкиња!
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Да само дана овог несрећу Не гледам данас живим очима! Отеше све, баш све до Цетиња. — Јаох, боли! Срце сустаје — Све лакше бије — крви нестаје.
челу мутне пучине — Претећи небу растрзала је Облака црних трудне утробе, Откуда после, грозно ричући С пламеном живим и с громовима, Крваве дажде пљусак потопски У крв је мутну воду стварао...
Хоће л’ и мрзост умрет несрећна, Што нам по крви деце рођене, Пламеном живим самовољкујућ, Бесом својијем умље питомо У безум ствара братске мрзости...
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
шједе, па се мало наслони и ода'ну, а ја потего' острагушом међу плећи: — Е, баш ја, Асан-беже, ништа под Богом живим не знам, а видим не знаш ни ти. Јаши! Најбоље се, болан, чојек море на голу коњу одморити кад је зорли уморан. Јаши!
Оде Босна; оде вала, кô да је нијесте никад ни имали! Тако ће бити, кунем вам се Богом живим, и моје вам сузе неће помоћи!
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
У мени драж сва је. Али ви сте гробљем створили ме живим. Јер ја немам срца, а го разум шта је? Иронија моћи. Зар њој да се дивим?
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
па даље. Али суштина није у паралелизму и поређењу двеју стварности, него у трагању за дубљим историјским током, за живим културнодуховним континуитетом; садашње се зачиње у прошлом, прошло се продужава у садашњем, а оба држе пред нама
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Само и ти знаш: она воћка што рано сазре, рано опада. — Ех — и даље упорно, љутито, наставља — па ја, што оволико живим, сигурно луда, пуста сам била?!
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
грађе (Хангі, о. с., 23; упор. и ЗНЖОЈС, 19, 372). У народној медицини има л. угледно место. Живим огњем из л. лечи се нарочито стока (а луди се лече живим огњем из глоговине, С. Трој.
У народној медицини има л. угледно место. Живим огњем из л. лечи се нарочито стока (а луди се лече живим огњем из глоговине, С. Трој., Ватра, 81); пепелом иза живог огња лече се красте (Вук, Рјечн., ѕ. в. ж. ог.
Ћипико, Иво - Пауци
Љубав за љубав! —А ти им вјерујеш? — тихо одврати отац Дионисије и погледа својим живим очима по друштву, па видјевши да весело о нечем друштво разговара, настави: — Ти им вјерујеш?
— Реци ми, имаш ли младога? —Нимам никога, — обловито одврати дјевојка. —Никога! . —Ја грем, чекаће ме мајка с живим на другој огради... — Отић' ћеш и ништа ми нећеш рећи? — Ча ћу вам рећ'? — поче се чудити дјевојка.
— викну иза њега Рого и насмија се, као да говори у шали, па, озбиљно застригнувши по људима јасним живим зјеницама, надода: — Зар њима ко мукте даје?... — Мукте, да! — подиже трговац главу с књиге.
У тим мислима угледа као пред живим очима њих двоје исељеника што биједом гоњени бјеже у свијет да траже други живот.
Мрсе не одговори, већ мреже купи; а он га очима прати, и опет приупита. — Живим ка и други ча ништа нимају. — Биће вам тешко? — Ни ни другоме боље! Нимам него себе хранити...
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Шта има Дадара? Неколико сјајних крпица, оружје и коња. Ништа остало није моје. Ни кров под којим живим, ни постеља у којој лежим. Ни мишице којима витлам топузом и мачем. Оне су продане за комад хлеба.
Хтео бих још да живим, а Црни Стеван ме дави. Знам да ће ме удавити пре ако се опирем али ја то ипак чиним, иако желим да живим дуже и зато
Знам да ће ме удавити пре ако се опирем али ја то ипак чиним, иако желим да живим дуже и зато вичем, ја вичем зато што желим да живим дуже, а живим мање јер вичем.
ме удавити пре ако се опирем али ја то ипак чиним, иако желим да живим дуже и зато вичем, ја вичем зато што желим да живим дуже, а живим мање јер вичем.
ако се опирем али ја то ипак чиним, иако желим да живим дуже и зато вичем, ја вичем зато што желим да живим дуже, а живим мање јер вичем.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Њене просторије, салони и кабине, биле су патосане каменим мозаиком, који је живим бојама представљао јуначка дела опевана у Илијади.
Ја већ сада живим у тој лепој будућности; возим се са Вама по романтичном Месечевом језеру, пењем на Гајсберг, разгледам његову околину
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
МАТИ ЈОВАН СУНДЕЧИЋ Дјетињства њежног у првом цвијету, Кад не знах да ли живим на свијету; Па кад ми најпре ко кроз тмину Познања искра у духу сину: Чим ли ријеч стекох заупих звати, Најпрво Мати,
Станковић, Борисав - ТАШАНА
А ја, сама за себе? Ништа! Могу да живим, мрем. МИРОН (плане увређен): Зар ништа више? ТАШАНА Ох, да! Нећу да кажем да ми когод што рече; али тако је: за
И мени сад мило да живим. Пре: идем чаршијом и нико да ме ослови, нико са мном реч да проговори. А сада: сваки, поред ма ког дућана да прођем,
да чиним, већ из љубави, као брата, а највише из сажаљења што сам сироче, сам без игде икога, што од беговске милости живим док једнога дана, ко зна у којој механи и под којим ћепенком у чаршији, не наћу ме мртва. (Узрујано Нази): Слушаш ли?
ТАШАНА Ох, зар ја, дедо? МИРОН А ја полазим за увек на гробље. Мртваце да опевам, с мртвацима да живим. ТАШАНА Мироне, Мироне, брате! Буд себе, што тебе толико упропастих!
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Доста шеге и параде с Нолом Перчиновом!... Донеси, Јулице, новине, да видим шта ме чека у свету и међ живим људима. — Јулица се врати с новинама и с три писма у рукама. — Нисам хтела да ти говорим док си била болесна.
— Не кукајте! Не олајавајте друге да би мене утешили! Не правите јалов инат! Пустите ме да живим док сам жива! — тако је једаред бацила домбу усред „јаузна”, и варошица је то дуго препричавала.
Вели ми, на моје запрепашћење: „Да се оставим школовања, Нано, да идем на салаш да живим; како Бог да, дотрајаће ваљда она земља да и нас све још прехрани.” — Како говориш, дијете, забога!
ја ћу јунака запамтити. Ви нисте могли трпети хладну богаташку празнину око себе, и испунили сте је живим бићима... Без избора и себичности... онако како је случај хтео да налећемо...
А ипак, она само за мене живи, и само мене воли. Али с друге стране опет хоће да ја живим и радим само за њене амбиције...
Мати моја је савесна, негује га, али они су једно другом туђинци. А ја живим између њих двоје. Не знам заправо шта је то породица...
А ја живим између њих двоје. Не знам заправо шта је то породица... А тако бих од свег срца хтео да живим једноставно, као мој отац, али не умем, не бих умео и, шта би рекла мати... Бранко је слушао и ћутао оборених очију.
Хвала ти увек на лекцији о штедњи, јер, морам ти казати, ја поред свег крпарења живим пристојно зато што штедим... Оца ми је жао. Он је човек сур и мрк, и тешко сноси сиротињу.
— Ако има, утолико боље по историју. Све тражи уметника... Не, роман нећу започињати. Задовољан сам да живим и умирем с мојом историјом. — Знате ли да ваши ђаци препричавају ваше часове по целој вароши. — Као ја некада ваше.
У њему сам се разгранао, па је природно да ме вуче. Вуче ме и боља зарада, управо ванредни изгледи да стечем и живим независно. Тај независни живот човека без месечне плате, то сам научио у Енглеској, и то ме просто фасцинира.
А овде, понела ме је река великог, моћног јеврејства у француској престоници. Ја већ живим од веза, од расних и интимно јеврејских веза. А новац ми пада као луд. Али ето, говорим опет о себи.
Не пишем га, али га мислим. Мислим га без поетизирања, онако како га живим, и веруј ми, Павле, понекад ми се чини да ће ми од тог „дневника” нешто прснути, глава или груди...
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
“ Ожениш ли се, жена ти каже: „Моје је да живим и гледам кућу, а твоје је да мислиш!“ А држава, опет, отера те на две године тамнице зато што си мислио.
дошао је за мном и акт; отишао сам у бању на лечење, дошао је за мном и акт; покушао сам да се настаним у селу да живим, дошао је за мном и акт којим ми се тражи чешагија.
разлога ради којих бих пристао уз мишљење онога другога лекара, до једино тај што ми он допушта да нешто дуже живим.
покушао сам да продрем у ту тајну, да видим: не интригира ли ко против мог живота, не протестује ли когод што ја још живим? Разуме се, под температуром 38 са 6, није ми било тешко продрети у тајну и наћи одговор своме питању.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Докле живим запамтићу оне муке и напоре. Слушајте!... Све што машта људи може да измисли најцрње и најгоре, ја мислим све је то
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— Реци ми станујеш ли на облаку? — рече дечак, а патуљак се насмеја и одмахну главом. — Место где ја живим — рече — зове се Брег Светлости, а име ми је Мицко. Принц облака изгледа сасвим другачије. Играј...
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Неће много да ми те остави. Тики, само да надзрнем. (За себе.) А и много нећем јоште да живим! Четири, три, две — највише још половин годину. У јесен, слунце кад почне да капнује, т’г ћу и ја да си умрем.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Ми здружујемо душе људи свије'! Мртве са живим вежу наше нити: И с нама вазда уза те ће бити И они које давно трава крије! Пригрли ова јата благодатна!
А ноћ се цери, и све више, јаче, Небеса хвата као црни паук. 1906. ПРЕД РАСПЕЋЕМ Хоћу да живим животом човјека: Хоћу да љубим, да трпим и страдам, У својој вјери да се добру надам Штоно ће доћи кô света ријека
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Бити храбар у борби против непријатеља значило је тада испуњавати обавезу не само према живим саплеменицима него и према мртвим прецима. Јуначко држање било је дуг оца сину и сина оцу.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
А што ли ми је и хвајда више од овога света, каде ми мој душевни свет с очију погибе! Како ли са живим људма да и боравим. и међу живе стаљам се, а мој живот гробу сам издала!
И би њихов прави друг свети, стојећи им тако у леду онде до зоре јоште живим. ВЕЧЕРА ВЕЛИКОГА БОГА У неко доби, кад је био свети Јоан у Патму, у некој ади и тамо неко виденије чудно од много