Јакшић, Ђура - ПРОЗА
— Простри, брате, твоје јапунџе, — рече Миладин, — овде се можемо мало и поодморити... Ово је ливада мога побратима Живка из Мутнице, неће нам замерити баш и да нас застане... Ноћ беше тиха, трава мирисна, све је мирно...
“ „Да платим оче... А кол’ко треба?...“ Архимандрит се накашља и стаде наново мерити Живка: „Ми смо наши, џанум, нећемо да се глобимо... Даћеш, џанум, још једно пет дуката!...
Кад је видела Живка, она му пође у сретање, подиже своје црне очи горе, у којима су све страсти женскога срца гореле, на беломе лицу
и гостом, па онда га пође питати: — А, здравља ти, газда-Миладине, да ниси како у путу срео твога побратима Живка? — Нисам, — рече Миладин и ја сам видео како је задрхтао; — нисам га видео, а што вам треба мој побратим?...
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
је изгорела, кад су нам уз Карађорђев рат куће погореле, само још три сестре памтим: Станију, која је била удата за Живка Дабића у Јаутину, Марицу за Јованом Вилотијевићем у Ваљеву, и Марију удату у Таково за попа-Павлова брата Матију.
Једноме рекну: „Удри ти кнежева ̓азнадара Живка, а нас ћемо тројица кнеза.” Кад мој отац наиђе покрај заседе, онај један Турчин опали и Живка убије, но они други
” Кад мој отац наиђе покрај заседе, онај један Турчин опали и Живка убије, но они други промаше мога оца и не згоде га, већ побегну у поток, пак у Ваљево.
Кад ујутру (24. јануара 1804. године) ето ти нашега зета Живка Дабића и јошт два Турчина, пријатеља мога оца, са јоште три кмета, и кажу Турци: „Хајде, Јакове, послао нас Мехмед-ага
Карађорђе узе Јакова, Јанка Катића, кнеза Симу, нашег новог кнеза Пеју, зета Живка Дабића, Милана, од шабачке нахије Спужа Остоју и Ћурчију с њиним момцима, јербо је од шабачке нахије војске било мало
Турци опколе нашега буљубашу Живка Дабића и писара Карађорђева Јанићију; вас дан на њи̓ јуришали и једва и̓ мрак отме, те се измакну, а Турци продру у
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Она овим жаром нагори босиљак и начини детету крст на челу, изговарајући три пута ове речи: „Не горим Живка, него бабице.“ У Хомољу, породиља се кади разним травама три пута на дан.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— викну неко гласније! — Проклето место! — Сад ће влаковођа бити готов. Један из гомиле одвоји се и прође поред Живка. — Молим вас лепо, шта је то било? — запита не дишући. — Искочио воз — одговори овај у ходу. — Где? А путници!?
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
још блиједом лишћу дрвећа, међу пуповима о које се лијепи паучиница што путује без циља, у сненим пазушцима грана, живка прољеће. Још једно прољеће! С прољећа у нама ускрсавају сва наша минула прољећа. То су годови душе.
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
(ШАЛА У ЧЕТИРИ ЧИНА) ЛИЦА Сима Поповић Риста Тодоровић кожарски трговац Живка, његова жена Дара, кћи Рака, синчић Пера Каленић Чеда Урошевић, зет др Нинковић, секретар Пера, писар из
У средини собе велики, застрт сто, по њему прострте једне старе очеве панталоне које ће госпа Живка прекројити за сина. И ЖИВКА, САВКА ЖИВКА, САВКА САВКА (седи крај стола): Шта си се замислила?
И ЖИВКА, САВКА ЖИВКА, САВКА САВКА (седи крај стола): Шта си се замислила? ЖИВКА (стоји иза стола, о врату јој виси сантимета
И ЖИВКА, САВКА ЖИВКА, САВКА САВКА (седи крај стола): Шта си се замислила? ЖИВКА (стоји иза стола, о врату јој виси сантиметар, а у руци
И ЖИВКА, САВКА ЖИВКА, САВКА САВКА (седи крај стола): Шта си се замислила? ЖИВКА (стоји иза стола, о врату јој виси сантиметар, а у руци велике маказе.
САВКА: Не можеш га избећи, него подметни парче. ЖИВКА: Готово, а и онако ће му трајати од петка до суботе. САВКА: А цепа, а?
САВКА: А цепа, а? Па знаш како је, нека је само жив и здрав, па нека цепа. ЖИВКА: Ју, није да цепа, тетка, него дере као вук јагњећу кожу.
И купуј, и прекрајај му, и никад ништа на њему цело ни двадесет и четири сата. САВКА: Несташан, много несташан! ЖИВКА (за време обе сцене она мери и кроји): Не може да се стигне, бога ми!
Не прелива нам се, забога, већ једва везујемо крај с крајем. САВКА: А лепа плата. ЖИВКА: Па и није. Док одбијеш порезу, платиш кирију, купиш дрва, тек видиш: остану ти чисте шаке.
Не гледа своја посла и своју кућу, него се занео у политику. САВКА: Па јест! ЖИВКА: Оно, и други се бакћу и, што кажу, ломе се политиком, али, опет некако, гледају и себе.
већ знаш!... САВКА: Тешко је, боме, данас. ЖИВКА: Ти још не доби кафу? Е што је безобразна, по три пута човек да јој каже. (Одлази задњим вратима.
(Одлази задњим вратима.) Анка, шта је с кафом? АНКИН ГЛАС (споља): Ево! ЖИВКА: Ето, и то се зове млађе! Бар да је као што треба кад га човек плаћа.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Тако, на пример, једном кад нам је објашњавао помрачење, извео је нас тројицу испред клупе. Најпре је позвао некога Живка, највећега ђака мећу нама, коме су већ и бркови пробили и кога су сви професори саветовали да се жени.
Затим се окренуо осталим ђацима: — Пазите добро, глава овога Живка је Сунце и она осветљава и Земљу и Месец. Земља ће, као и досад, бити Сретенова глава, а за Месец узећемо овога малога
ето овако! — и ту нас поврста у једну линију, Живка, Сретена и мене. — И онда, као што видите, главати Сретен заклонио је овога малога и светлост Живкова не може да га
онај који светлост треба да позајми другима не разуме разгневи професора и звизну му такав шамар који је код грешнога Живка морао изазвати праву представу помрачења, те он жмиркајући додаде брзо: — Сад разумем!
— Ти ћеш се, Сретене, такође окретати око себе, а, окрећући се око себе, да трчиш и око овога Живка који представља, као што знаш, Сунце. Затим стави мене у ред. — Ти си Месец.
па, окрећући се око себе, окретаћеш се и око овога Сретена и, с њим заједно, окретаћете се око Сунца, односно око Живка.
Окреће се Живко у месту, окреће се грешни Сретен око себе и око Живка, окрећем се ја око себе па око Сретена и с њим заједно оптрчавамо Живка.
месту, окреће се грешни Сретен око себе и око Живка, окрећем се ја око себе па око Сретена и с њим заједно оптрчавамо Живка. Не направимо ни први круг честито, а ми се сва тројица срушимо онесвешћени од вртоглавице.
— Па добро, Сретене, кажи ти мени — вели му професор — кога ћеш ти да зовнеш у помоћ кад не знаш лекцију? — Комшију Живка! — одговара Сретен. — Овога Живка што седи до тебе у клупи? — Јесте! — А како ти он може помоћи? — Да ми шапне.
— Комшију Живка! — одговара Сретен. — Овога Живка што седи до тебе у клупи? — Јесте! — А како ти он може помоћи? — Да ми шапне. — Шта да ти шапне?