Јакшић, Ђура - ПРОЗА
— Човек, и кад је много и много преживео, није се наживео... — Није, богами, учитељу, ето видиш, овај мој побратим Живко... Хе, мој брате, да знаш какви је то момак био, а сад сенка, сенка од човека! А то су све учиниле две-три године...
Шта се то за кратко време учини?“ „Не питај ме, побратиме“, рече Живко, али даље не хте ни словца проговорити; а после се тужно осмехнуо и понудио, ме је ракијом: „Пиј, Миладине, не знаш
сам ти казивао, пре четири године није било угледнијега ни веселијега момка у целој околини него што беше мој побратим Живко из Доње Мутнице; тамо, опет, код нас испод Ртња, није било дивније девојке него некаква Стана Чукурова из Лукова...
„Вала, побратиме“, рече Живко, „можемо и донде отист; а право да ти кажем, зато сам ти и дошао да као и ја видим каква ви је слава, да ли је у чему
су се људи почели разилазити, вратио се и он; ал’ она се није више враћала, по свој прилици је отишла кући својој. Живко целим путем до куће није проговорио ни речи. Био је забринут, густе обрве су се натклопиле на очи.
Кад је било пола ноћи, наши у кући већ су давно поспали, у целоме селу нигде једнога гласка да чујеш. Живко оседла и мога и свога коња, вежемо их, онако оседлане, за једно дрво украј пута који води преко Честобродице, али
Кад је све било спремљено, онда ми Живко пришапута: „Побратиме, време је!.. Поноћ је време за свако злочинство, — помислио сам у себи, — љубав не може никад
У крају шљивара нешто се забеле. „То је она“, рече ми Живко, а глас му је дрктао. „Она је, она, побратиме! Познао бих је по ходу, и по дисању бих знао да је она“.
У руци је носила један завежљај, у њему беше њено стајаће рухо и женски накити. Живко прихвати завежљај, а Стана прескочи врљике, којима је била кућа ограђена, тако лако и вешто, рекао би срна је...
Стана је дрктала — од страха, или од зиме, понекад би јој се поткрао и уздисај, али испрекидан, угушен; а кад је Живко на своје груди притиснуо, чуо сам како плаче...
Ко ће то знати? То су тајне које жена ни на смртном часу не исповеда. „Побратиме“, рече Живко, „време је да путујемо; ти седи на свога коња, а Стани ено мој коњ, а ја ћу пешке пред вама.
Мени је цела Честобродица позната као кућа у којој сам се родио“. Ми поседасмо на коње, а Живко узме Станиног коња за улар, проводећи га стазицом куда само козе пролазе...
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Чујемо ми у Бранковини тај несрећни глас. Одма мој стриц Јаков, зет Живко Дабић и ближњи̓ неколико кметова отрче у Ваљево, и заједно са старим Турцима Ваљевцима — јербо су сви ваљевски Турци
Затим га запитам: „А где је Живан буљубаша, Раонић и Живко Дабић?” — „Отишли кућама”. — Опет му ја кажем за главу да ћути.
6. маја 1804. године пођемо: ја, стриц Јаков, Живко Дабић, кнез Пеја и више отмени̓ војника. Дођемо у Уровце, где нас сва наша војска дочека.
Ону ноћ он — Карађорђе — Живко Дабић и Милован Грбовић по̓итају с војском, дођу у Бранковину, а Турци већ побегли, и они трчали за њима до но
Питате ме: кад је ваљевска војска код Шапца била, тко те Турке разби? — Ето ̓вако је било: Јаков и поп Лука и Живко Дабић, како чују да су Турци у Свилеуву дошли, крену се ̓итно и не застану Турке у Свилеуви, за њима пођу, стигну где
да се извезе у куће на јалију, јербо од Саве стоји отворено, никакве тврђе, и да упадне у куће и доњу капију отвори; Живко Дабић да удари на горњу капију да Турке замамљује, а ми сви други около шанцу да се прикучимо, премда је јендек пун
Милован и Милош Обреновић с војском (јер је Милан у шанцу) од истока; ја с оно мога друштва пређем од југа, и Мутап, Живко Дабић и Јован Курсула.
Мутап, Курсула, Живко Дабић и ја и оно наше војске, све планином Кокоровом. Већ наши Турци не трчаше далеко за нама. Дођемо у шанац Милану у
Кад наша војска уђе у град и опази пиринач, почеше сваки јагмити, свак за себе. Ту се деси неки буљубаша Живко Шљивић из пожаревачке нахије, који је после војводом постао, и узе један ̓арар.
” У оно веће нико не дира. Живко са момцима пренесе свој ̓арар и у једну кућу мету. Ја му рекнем: „Молим те, буљубаша, да и ова два за свети синод тамо
Ја му рекнем: „Молим те, буљубаша, да и ова два за свети синод тамо пренесемо”. Живко одма заповеди момцима, те пренеше код његова ̓арара, и кућу затворимо.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
„Овде живи пољски миш Живко Бркић са фамилијом и са хромим ујаком Цијукалом.“ Што су се примицали ближе чича-Тришином млину, Тошино срце све је
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
⁸¹ Друга би, опет магијски, требало да учине да дете остане живо: Живко, Живоје, Живота, Живадин, Живан, Живојин, Живорад и сл.
Зато жене кад се распитују за здравље мушког детета, „макар какво му име било, кажу: ’Како ти је Живко’“, пише Вук.¹⁰² Због страха од урока и злих бића детету се крштено име обично замењује другим, новим именом.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Гле само како се, због њега, Јовица Степановић расторокао. Слушајте шта прича: — Живко, брате, Живко тај до тебе, нико други! — Ама причај нам, славе ти!
— Гле само како се, због њега, Јовица Степановић расторокао. Слушајте шта прича: — Живко, брате, Живко тај до тебе, нико други! — Ама причај нам, славе ти! — 'Оћу, брате, како не бих; да ви'ш само, да поцркате од смеја.
— Немој дер ти ту, Јовица, да извољеваш ништа, вели му Живко. — Рђа га убила ко извоље'во, све ћу да причам, ка' што је било. — Дедер, очију ти!
СТРАХ Кочијаш, обрнувши кола полукругом, заустави их пред главним уласком у станицу. Капетан Живко, који дође на колима, и не сачека да коњи стану, већ нестрпљиво искочи из кола и прошавши одељак за пртљаг, изађе на
Предањ изађе некакав нижи железнички чиновник. Живко га заустави, учтиво принесе руку капи и благо запита: — Молим вас, кад стиже воз из Пирота?
у колико... хоћу рећи тачно минута? — Шест и четрдесет пет — оДговори овај и оде. — Хвала лепо! — викну Живко за њим, па стаде да мери корацима коцкице на перону и да сваког тренутка погледа на сат.
Један радник провуче празна кола од пртљага, остави их тамо негде међу шинама па га нестаде... »Кажем ја њој, мисли Живко ходајући, да се не креће по оваквом времену. Зар не би боље било да смо и Божић заједно провели...
Ја хоћу с мојом децом да дочекам ново лето.« »Ха, шта је ово — десет минута прошло, а београдског воза нема ?« Живко се упути чекаоници, али видевши тамо Много народа, а он сад не беше расположен да слуша свачије разговоре, врати се и
— Кога чекате, господине капетане ? — викну неко из неосветљена краја. — Ја... чекам ја... Живко се загледа у онога, што му се приближаваше. — А, ти си, Милане... чекам жену и децу.
То мора да буде свакад кад ја кога чекам... — А, има задоцњење? — запита изненађен Живко, не разбирајући који се воз задоцнио. — Има, сад сам питао. — Е сервус!...
— запита изненађен Живко, не разбирајући који се воз задоцнио. — Има, сад сам питао. — Е сервус!... прекиде га Живко, желећи пошто пото, да остане сам са својим мислима.
— запита не дишући. — Искочио воз — одговори овај у ходу. — Где? А путници!? — викну Живко и потрча за њим. — Не зна се још ништа. Живко стаде.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Све су то трице и кучине! умеша се Живко писар, стари полицајац. Какве прилике и воспитаније, какви бакрачи! Ехе... кажем...
умеша се Живко писар, стари полицајац. Какве прилике и воспитаније, какви бакрачи! Ехе... кажем... — ту се Живко мало искашља, да би нашао што згоднију реч за своју мисао. — Поп има право, кажем ја... Али то није све.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
— питао је Живко Јањић. — А да ли тамо где је тачка и запета можеш да ручаш супу, говеђину и печење или имаш времена само да поједеш
Можете мислити већ како су гласили ти писмени задаци на тему „Испеци па реци“. Неки Живко Средојевић написао је цео писмени задатак у неколико речи.
Жико, из четврте клупе, Ако ли си јунак од мегдана, Реци мени, мој соколе сиви, Ко то беше Лазаревић Луко? Живко, који је иначе из Ужичке нахије, иако није волео да дели мегдан са професорима, превукао би у души гудалом по струнама
— Тако је, Живко! — одушевио би се професор и, бележећи му петицу, додао би: Твоје лице св'јетло на дивану, Твоја сабља сјекла на
Прозвао га и поставио га тако да га сви можемо видети: — Иако си ти иначе, Живко, прави магарац, али у овој прилици представљаћеш Сунце!
Тај мали из друге клупе био сам ја. — Е сад, видите, децо, кад Сунце стоји овде где је сад Живко а Земља овде где је Сретен и Месец овде где је овај мали, онда Сунце шаље своје зраке и обасјава и Земљу и Месец.
Је ли тако? Сви ћуте, јер не могу да замисле како то Живко обасјава и чиме обасјава. — Али — наставља професор — Земља, на своме путу око Сунца, у једноме тренутку нађе се
Је л' разумете? — Ја не разумем! — прогунђа Живко, из којега има сва светлост да потече. И баш та околност што му онај који светлост треба да позајми другима не разуме
— Нека изађу оне планете од прошлога часа — рекао би. Те планете били смо Живко, Сретен и ја. — Ти, Живко, као што се зна, ти си Сунце. Стани овде и тихо, мирно, окрећи се око себе!
— Нека изађу оне планете од прошлога часа — рекао би. Те планете били смо Живко, Сретен и ја. — Ти, Живко, као што се зна, ти си Сунце. Стани овде и тихо, мирно, окрећи се око себе!
Окреће се Живко у месту, окреће се грешни Сретен око себе и око Живка, окрећем се ја око себе па око Сретена и с њим заједно оптрчавамо
— Јесте! — А како ти он може помоћи? — Да ми шапне. — Шта да ти шапне? — Оно што не знам. — И онда би Живко био теби помоћни глагол? — Јесте. — Е па хајде ти, помоћни глаголе, устани и шапни да чујемо сви.