Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Тако ето у прашину пљуну, Згради блато, па у њега дуну, Блато живну, ето ти човека, А Бог њега овако дочека: „Чу ли, чоче, чу ли, дете моје, Што год видиш, све је ово твоје, Ватај,
Но засад ово примите овако, Друга ће песма казати је л' тако. ИИ Сунашце грану, све на земљи живну, И гледну горе оном сунцу дивну, А сунце опет дивно с' разиграло, Па љубну доле велико и мало.
“ XВИИИ Његова је, његова је! У срцу му опет живну, Те потрже из потаје Успомену ону дивну. Дивна лије, силан Боже!
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— А код кога си сад? — Ни код кога, тражим газду. — Богами, баш нама треба најменик — живну дјед — Овај наш одлази за који дан. Ем си јака момчина, ем си Раде, мој имењак, баш добро.
— Вала, и вријеме му је било. Дјед је и даље пренеражено ћутао, као да више није чељаде од овога свијета, а друштво живну и окуражи се. Бестрага му глава, нек је коначно ријешена и та загонетка са светитељем.
Остадоше му само чељадеће ноге, да се други људи сјетују и узму у памет. Старица одједном живну, усвијетли очима и побједнички гракну: — Аха, нек ми сад кажу да га нема. — Кога то, бако? — Кога!
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
— Облаче, пловиш у незнан модру, лакше, причекај мене! За првог снега одједном живну, поспану збаци мрену, подиже главу, залаја гласно, у пустош белу крену.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
И тад, о чуда, живну цела соба, Ко да јој се душа, замрла, поврати. Блеснуше слике, и прозора оба, Сат, у закашњењу, тад корак ухвати С
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
љубави праве, жељене и чедне, И све што у души мојој беше часно, И добро, и нежно, испод коре ледне Прену се и живну и закликта гласно.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Час љубави праве, жељене и чедне. И све што у души мојој беше часно, И добро, и нежно испод коре ледне, Прену се, и живну, и закликта гласно!
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— забобоњи из жбуња неки дјевојчицама добро познат глас. Читава група сад мало слободније живну. Није тамо, значи, никакав разбојник, мртвац или нешто слично. То је неко од познатих.
— Богами јесмо! — живну Јованче. — Чак и наша мирна Луња. — Ех, опет женско! — зловољно смрси Стриц. — Баш ми је оно за неки бој.