Употреба речи живо у књижевним делима

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

„Но залуду, све ти то данас преда мном неће помоћи.” Скочи на њега и прождере га. Наравоученије Живо и дјејствително описаније силна неправедна и слаба неповина! „Ко те пре? Кадија. А ко ти суди? Тај исти кадија.

Курјак, однекуда на то сматрајући, рекне: „О, јадни ми курјаци, несрећни ли смо ти на свету! Врана му једе живо магаре, а он се смеје. А нас како од далека упази, стане га вика као да се помами”.

Кад сам се најбоље у животу најела, напила, окупала и насладила, баш ли онда морам погинути!” Наравоученије Живо изображеније сластољубивих људи! Како им се мучно растати од својих сласти!

Нити ти тужи, ни запевај, него ти добро чувај те шљунке, и теши се с њима како си се и пре тешио, то је све за те живо злато како год и прво, закопано стојећи. И добра вам свима, браћо, ноћ!

Они који царскога намесника камењем у главу ударају; они који целомудрено и живо Ипатијино тело на парчета кидају, — шта су друго него, под лажним именем христјана, пустињика и светаца, бесни пси,

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Цео тај простор мог живота и народни’ збитија стоји ми јоште живо у памети; и што је старији који догађај, тим га се лакше и точније опомињем.

Ту по̓арају сва азбуковачка села, тако да ниједна овца, ниједно крме остало није живо. Аганлија одмара војску, прави план и казује како ће Србима дати по оку ракије, да они напред газе на броду, а коњик

” И тако возари повезу живо. Покрај Београда прођемо, и сву ноћ путујемо низ Дував, а кад свану, требало би штогод јести.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Једном речи, све се живо од бећарије дало на кицошење! — Осим Николе с фамилијом, ту је на балу и Бранко Небрановић, адвокат и први пријатељ и

Ето, боме, града!... Устумара се све живо у селу. Склањају стоку и све што се може склонити. Жене износе пред кућу ватраље, чанке, совре, раонике, брадве,

« Нигде нико га нема напољу; све се склонило игде што живо било. Само поп Вујица узео под пазухо требник и петрахиљ, па перја навише виноградима. — Јо мене, шта је попу данас!

Сељаци то окитише, наместише и удесише још згодније. Кад стану причати где на сабору, све се живо изврће од смеха. Капетан није неколико дана излазио у срез, него слао свог писара.

Сви се притајише, рекао би и не дишу, и сташе се шапатом договарати како ће тој зверци кидисати. — Да га ухватимо! Живо да ухватимо! — шануше слошки. — Бог и душа, чудна зверка! — Ти, Радошу, пушку на нокат, па ужди, ако дође до густа.

— Е, људи, овде да копамо! — рече кмет. — Да копамо! — гракнуше сви. Они с будацима и мотикама окупише копати живо. Ископаше грдну пањину на оном месту, па копај даље. Сунце већ превалило, а још ништа нема.

час ђугум — бакарни суд за воду Еден — рај елбет — ако, свакако ерго — дакле еспап — роба Же — и животно — живо биће, животиња Заварчити — затворити, уставити, спречити болест враџбином загојаћен — запрљан запис — исписане

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Махну двапут рукама, па, као на крилима, подиже се и одскочи стопу више. — Аих! — зачу се узвик. Све живо погледа у Станка с неким поштовањем; Јелица је гледала испод ока, али тако да Лазару - који то смотри - набрекнуше

— повикаше са свију страна. — Хоћу! — рече Станко сигурним гласом и приђе мети. – Пазите, јесам ли на мети? Све живо застаде. Јелица, као да је прозрела Лазареву намеру, пребледе као смрт... Станко се хипну и прескочи нож...

Станко се хипну и прескочи нож... Гракнуше са свију страна као да добише нов живот... Све живо скочи око Станка. Он погледа Јелицу, којој се лагано враћаше руменило на лице...

И ухватише се... И понеше се по оној чистини... Два дива, два рвача, два најбоља момка у селу кушају цнагy... Све живо претворило се у око... А они се носе... Обе стране једнаке.

Диже се дуга у небо. Што је Станко сад урадио, било је јуначки. Све живо, и мушко и женско, потрча му и обасу га хвалом... Лазар се диже. њега је било стид овог света.

Глас му је дрхтао... Све живо зинуло од чуда да гледа у њега... Ницy људи научили да га таквог виде. — Браћо! — рече он опет.

Све живо погледа у Маринка. Он се искашља, па поче: — Што Иван рече — истина је... Сад, да ли му је баш толико нестало — не зна

Он повуче... Беше то црвена, свилена кесица на свиленом гајтану... Сима је диже изнад себе... Све се живо запрепастило... људи нису веровали својим очима. Поп Милоје приђе да је руком опипа. — Је ли то?

Виде, понурене крај огњишта, две седе главе како сузом из очију гасе жеравицу... Чује уздахе њихове, за које је свако живо уво оглувило. Нико их не гледа, нико им чак бога не назива... И гле! Више није зрака него опет човек.

Чибук му давно испао из руке... Њему се учинило да већ дела. И руши, и обара, и све му се живо клања, као што се богу клања... Душа му се топила од мила...

— викну Алекса. — Дајем. Алекса му притрча, па га загрли. Заплака се старац од радости... Наста љубљење... Све живо оплака од радости. — На кога се наљутио бог? Кога заборавио?... То није истина. Ја га видим!...

— пита га Иван. — Што си таки? Он одмахну главом, па се сруши на праг. Кад је себи дошао, била је ноћ. Њему је све живо било пред очима. Затварао је очи да не би више гледао оног погледа Станковог, али му се тек тада јави још страшнији.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

И док се у миру тка вечито ткиво, Хуји глас стварања и ритам расула, И док у те сате још страсно и живо Све сазнају моја опијена чула — Ја знам да нестајем у шýму што блуди, Са сваким кораком којим нога крочи: Стран

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

и весело копрцајући се, предавао њој, покривао се њом и увијао у њу, као оно што голишава деца скачу у хладан кревет и живо са узвицима увијају се у покривач. Не знам у чему сам провео то послеподне.

оне облачке на ћилибару, са седим золуфима и брковима, стајаше некако у контрасту с маленим, плавим, ведрим очима које живо, па ипак с поуздањем, скакаше с једног предмета на други.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Послушао је поп-Спиру који рече: »Да је вода добра, не би у њој крекетале жабе, него људи.« Сви су живо и пријатно разговарали, само је код попадија нешто запело, нешто ишло ћошкасто.

— »Та, та, та, госпоја Сидо,... Персо. Та који вам је ђаво сад опет?! — пита их поп Ћира који је, живо разговарајући се с поп-Спиром, тек при крају ове сцене приметио нешто. — А шта је то сад опет?

А тек онај сан о Шаци како јој је живо остао у памети! Тек после тога сна Шаца јој је дошао много милији, јер је тек у сну видела колико би јој тешко било

Мало-мало па се тек окрене на њ, па га лепо погледа, а једнако меси живо и жустро, а све се на њој тресе, а Нића је задовољно гледа како је вредна.

сланину и кожурицу с ватре (што сви у његовој фамилији радо једу), и гледећи с леђа једру и округлу своју Савку како живо меси и како се сва тресе! И све ће те красне слике домало, за тренут један, нестати и ишчезнути!

Како пусто и жалосно изгледа то место сада, а како је весело и живо изгледало пре седам недеља, кад је ту био тродневни вашар, на коме је Рада Карабаш (са још некима чикошима из Бачке)

Он каже »Ја ћу звонар бити«. — А ти Иво? »И ја«, каже он. — А ти, Живо? »Ја ћу први тас да носим« — А ти, Нико? »Ја ћу црквењак«. А ти? »Ја ћу да пирим кадионицу.« — А ти: »Ја звонар«.

Разговор је живо и неусиљено текао, чаше се сваки час и пуниле и празниле. Домаћин навалио па их једнако нуди, чешће поп-Ћиру, с којим

Тако је и било. И сада настаде живо спремање опрема и дарова девојачких, у чему им је и не мало услуге учинила и фрау-Габриела.

Запуцаше бичеви, и кола полетеше једна за другим и једна поред других. Лудо и бесно полетеше, тако да се све живо склањало са сокака, и кокошке и гуске све полете украј кад прођоше сила и сватови на силним коњима и с многим паорским

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

појма нема о ономе што ће да наступи, а ипак се нешто претреса, објашњава и пророкује о грозној појави, тако се и овде живо нешто коментарисало, предвиђало, препирало и нагађало о даљем развоју ужасно непријатне ствари, и ако се баш ништа

Дођи, ох што пре дођи! О дођи у помоћ, драги, твојој драгој Јелени.” И све док је тако читао, Христић је лудо живо осећао како румено месо оног витког тела, што је тамо далеко горело у страсној ватри чежње, дрхти у његовим снажним

Али жена љубазно отпоздрави и обрадова се. — Одавно вас нисам видела, рече она живо Каква промена! Оседели сте. Куда ћете? — Ја путујем својој вереници. — Познајем вашу вереницу. Нада ли вам се?

Имала сам осећање да је оно твоје писмо једно живо биће с којим би ја хтела да говорим, да се мазим, да се грлим, да сањам и према коме сам осећала неизмерну захвалност

ето да ли треба сићи озго с оних планина у овај ужас и мрак паклени, у ову хучну вреву и животну игру доле; треба ли живо пустити оним инстинктима и страстима да проговоре сопственим својим огњеним језицима, и тако сав овај неодређени немир

Африка

боја њенога гласа, у коме има узбуђених нота девојачких, пиштавих детињских и промуклих кликтања ратничких; и радује живо и прозрачно црвенило њеног језика који јој се као какав влажан цвет непрестано појављује између зуба док говори.

брзо остављен од Вуијеа, бити бачен на велики пут који води кроз Африку (на овај црвени, пурпурни пут, усечен као у живо месо копна), обузет сам неким поетским расположењем туге, страха и усхићења.

Сећам се Кима Киплинговог, где је велики друм главно лице у роману; живо лице, биће чулно и мистично. О, овај грдни пут на ком сам сад, који је пут кроз бескрајну катедралу, једини пут који

покојнице. И још ми доноси три гривне, остале од ко зна какве Између колиба спава на земљи још једно живо биће То је нека старица која је најисушенији људски створ који сам икада видео у животу.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Било је чудо, да је све стигло живо. Од пиштоља хусара у тим сватовима одјекивали су сокаци. Коло се тресло, у сенаторовој кући, три дана.

Једва су га удостојили мало погледа. Све живо, што је Исакович угледао, било је одевено у нека чудна, лудачка одела, чак и деца – која су једина трчкала око официра.

Пошао је био погнуте главе, до кућерка Трифуновог слуге, Ананија. Све се живо од њега, као разбежа. А кад је закуцао, његова сенка, на вратима, зацрнела се толика, колику је никад видео није.

Толика је пустош била у Сервији, причају, да си могао чути змију, чуваркућу, како пузи по згаришту, као једино што је живо остало. Јес, јес, идох, Ђурђе, и до Шлосберга. Слушали смо царски бефел, покорни, Енгелсхофену и Сербелонију.

Кад је видео дете, живо, играо је, држећи се за уши, не само по загушљивим одајама куће трговца Жолобова, него и по авлији, тако, да је

Са њим ће изумрети једна грана Исаковича, у Срему. Жену, коју воли, има мртву. А њихово дете, исто тако, није живо. При смрти Петровог синчића, тако, Исаковичу се, први пут, причинило да је удовиштво недостојно човека, велика

Теодосије - ЖИТИЈА

потребама, а ноћу, по сву ноћ, много је стојао на молитви, да је изгледало као да нема тела или га има од бронзе, а живо. Ко да искаже метанија и многе поклоне којима је умртвљавао тело?

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Ова се осећајност показује у свим догађајима личног и заједничког живота. Топло учешће се врло живо показује како у радости тако и жалости и не само према члановима задруге већ и према читавом народу, па и према

А ова склоност никако не спречава врло живо осећање захвалности за указане услуге, осећање које се често преображава у скоро безгранично поверење.

Национално осећање је било увек живо код њих као и код Херцеговаца. После пада Босне и Србије под Турке, прошло је 1530. год.

Под утицајем своје динарске маште замишљали су Србију као живо биће, као изванредну, добротворну снагу, прожету љубављу према њима, потиштеној сиротињи.

Познато је да они данас са Србо-Хрватима чине трећину становништва у Трсту и да врло живо учествују у његову трговачком и економском животу.

То се нарочито показује у спољашњим изразима побожности: у цркви живо и енергично метанишу слично Турцима; има их који падају на колена тако снажно да под одјекује.

Око 1700. године споменици помињу преписиваче Рачане, по манастиру Рачи у Србији, где се живо радило на том преписивању.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

траже Сву земљу раскопају Нађу ли срећни своју руку Или ногу или било шта На њих је ред да гризу Игра се наставља живо Све док има руку Све док има ногу Све док има било чега СЕМЕНА Неко посеје неког Посеје га у својој глави Земљу

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Ту није било ироније. Ја за њу нисам био мушкарац. Био сам њено дете и бићу то док једно од нас двоје буде живо, и то је дивно.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Она је изгорели вулкан, није већ живо, зелено, поносито брдо. Имала је заручника. Заручник је проси, отац затеже. Заручник умре.

стриц свећеник, узме девојку на испит, приповеда јој какав би то грех био да она то учини, да се за шизматика уда, и живо јој претстављао, кад умре изван вере, за душу њену ту вечиту казну. Девојку је збунио.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Тад зашкрипа ђерам и, у исти мах, залупаше на врата. И као да се трже не само он, већ и све друго живо, у мраку, што је дотле било и невидљиво и нечујно, зачу се тутњава копита и залајаше промукло пси, сасвим близу.

Бог зна како су се после споразумевали и мешали са укућанима, тек они су причали, окупивши све живо у кући око ватре, и, мада им нико ни речи разумео није, сви су им одобравали главом.

Поставише појачане страже не само око логора, већ и по логору. Кад се у граду дознало како је пук кажњен, обузе све живо нека луда стрепња. Затворише се то вече рано и замандалише врата, јаче још но иначе.

својом свежом фарбом и звонцадима, интов Аранђела Исаковича скупљао је, љуљајући се испод и изнад околних брдашца, све живо. Све му је трчало у сусрет, очекујући га да приђе ближе, као лађа.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

треба да „своју кошуљу обеси стрмоглавце о какво питомо родно дрво, те преноћи, па сутрадан што у тој кошуљи нађе живо: мрава, бубицу, или ма шта друго, то поједе“.

Слично веровање постоји и у горњој Крајини, где се каже: „Дијете које плаче на крштењу, остаће живо; а које не плаче неће живети.

За време ручка пије се у здравље детета, а кум и остале званице благосиљају дете. Обично се детету пожели да буде живо и здраво и да „дочека зелене венце“.⁷⁴ Главни догађај на ручку јесте казивање имена.

⁸¹ Друга би, опет магијски, требало да учине да дете остане живо: Живко, Живоје, Живота, Живадин, Живан, Живојин, Живорад и сл.

Најбоље је направити колевку од једног комада дрвета — даске.²⁹ Кад се колевка доноси детету, ваља у њу ставити нешто живо (петлића или кокошку), па ће и дете живети.³⁰ Тачно се зна и какав треба да буде положај детета у колевци.

Ако детету прво изникну горњи зуби — не ваља; такво дете неће дуго живети или ће, ако остане живо, бити демонске природе („неће имати људске навике“).

“⁶⁸ У Лужници и Нишави кум, при стрижби, изговара следеће речи: „Да је живо и срећно; да је срећна стрижба, да је д’лговечна; сад на стрижбу да играмо а кроз неколико година на свадбу, да Бог дâ!

(М. М., 1973) — Детету подај а не обреци никад, као ни Турчину. (Вук, 1250) — Деца су сиромаху живо благо. (М. М., 1973) — Боље умријети без ђеце него по смрти оставити зле синове. (М. М., 1973) — Без деце — без руку.

(Новаковић, С., СНЗ, с. XВИИИ) — Стоји живуљак на живом јастуку, те живо месо једе. (Врчевић, В.; Новаковић, С., СНЗ, с. 41) — Дође гост, и закла овцу без кости. (Новаковић, С., СНЗ, с.

(Новаковић, С., СНЗ, с. XВИИИ) — Ни крив ни дужан везан, а живо му месо у уста мећу. (Новаковић, С., СНЗ, с. 40) ДЕТЕ У ПОВОЈУ — Није криво, а везано. (Новаковић, С., СНЗ, с.

(Новаковић, С., СНЗ, с. 41) — Пуна буква сена и у сену месо. (Новаковић, С., СНЗ, с. 42) ДЕТЕ (ЊЕГОВА ПРИРОДА) — Живо сам, ал’ не знам да сам; крштено сам, ал’ не знам да сам; мајку имам, ал’ је не познајем; очима гледам, ал’ ништа не

До сржи народне представе природе детета води нас већ наведена загонетка „Живо сам, ал’ не знам да сам; крштено сам, ал’ не знам да сам; ...очима гледам, ал’ ништа не знам...“.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Он најзад види своју корњачу како престиже све живо и мртво на стази према мору и бесконачности. И јуримо тако закрченим друмовима, очајнички тражећи изгубљени рај,

Матавуљ, Симо - УСКОК

Према двогубој свјетлости све три живо скренуше очи на извањца, који, стасит, спретан, бјелолик, њежног, али и мушког израза бјеше упро поглед у пламен.

На своје велико чудо Јанко ту дознаде да је и Милица кнежева тако вјерена с једнијем Цуцом, али да се о томе живо ради да се вјеридба развргне, јер је Цуца готово богаљ и „суклата“.

Четовођа нареди: — Де, вас четири, без Маркише, носите рањеника. Живо! Кад се момци с Јанком упутише, он сједе крај Крцуна, затвори му очи, помилова га и рече: — Еј, соколе, Крцуне!

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Као што је дете мање или више живо у сваком човеку, тако је и тај, невини првобитни склоп, присутан у свакој ствари и појави; ваља га уочити, и поетски

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

ЗЕЛЕНИЋКА: Готово имате право. ЖУТИЛОВ: Било је битке. ЗЕЛЕНИЋКА (живо): Је ли? Гди? ЖУТИЛОВ: На млого места; но није најбоље испало. ЗЕЛЕНИЋКА: А зар може боље бити код толико мађарона?

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Уопште узев, он је добар писац. Он прича живо, живописно и занимљиво, и његово живописно писање подсећа на интимне разговоре које воде стари и добри пријатељи.

стране, он неће да буде сув и апстрактан, он тачне мисли и корисне идеје хоће да лепо и приступачно изнесе: њих ваља »живо и сладко представити да нам дух восхити, да нам сердце ублажи и развесели«.

српски, имао известан мађарски патриотизам, мађарски језик називао »наш народни језик«, Мађаре називао »наш народ«, и живо учествовао у мађарском књижевном покрету.

Поред извесних претеривања и вулгарности, комедија је рађена врло вешто и живо, типови су врло добро уочени и јасно обележени, радња је пуна покрета и интереса, и, што је нарочито важно, комад има

има осећање живота, на људе гледа критички и без илузија, има посматрачке способности и редак дар да слика речима, да живо и рељефно прикаже поједине типове и прилике из српског живота, да дâ пуну илузију стварности.

У том делу највише поезије Његош је умео да буде и веран сликар народног живота, дао много локалне боје, живо, рељефно и верно, готово би се могло рећи реалистички сликао људе и догађаје, тако да кроз цело дело читалац има

Али, он није педантски педагог и апстрактан филозоф, но излаже живо и јасно, своја развијања поткрепљује и илуструје изрекама и анегдотама не само из страних писаца свију времена но из

Поред тога уређивао је Голубицу (1839. до 1844) и живо учествовао у уставној борби као »правни саветник уставобранитељске странке«, као »учитељ и пророк њен«. 1845.

У један мах заступао је на пештанском универзитету професора римскога права. Живо је учествовао у народном покрету 1848. и био на Словенском конгресу у Прагу.

Понос народни, љубав свом народу, живо осећање спрам свега онога, што је велико, сјајно, славно и Богу угодно...« Као таква, ова књига је образац патриотске

свим тим утицајем тих словенских будитеља развило се у млађем српском нараштају, нарочито четрдесетих година, врло живо словенско осећање и јак књижевно-национални покрет, чије је главно обележје: словенски национализам у политици,

Историјско осећање било је увек врло живо код Срба, народна поезија сачувала је све успомене на прошлост, и нови нараштај сав се окренуо слављењу историјске

Сремац, Стеван - ПРОЗА

« Пошто се тако одужио код својих старијих, Јова се врати својој кући и посвети сада своје силе њој. Живо се ради у Јовановој кући.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Шикће вода, а чун реже, Бежи вртлог, стене беже — Живо, руке, не сустале! Ето мене до обале. Чун ту вежем, лаким скоком На обалу па излетим, Па лаганим онда кроком

Ал' се брго из забуне трго, Па се живо другој стази врну, Па полете њоме унапреда, Али само липе вите згледа, Само липе, само нојцу црну.

мало, ето винограда, Гледај сада убавога рада: Бери, носи, час доле, час горе, Момци кликћу, а песме се оре, „Живо, живо!

ето винограда, Гледај сада убавога рада: Бери, носи, час доле, час горе, Момци кликћу, а песме се оре, „Живо, живо!

“ један другог кори, Живо с' ради, ал нико с' не мори, Гледни само после ује сваке, Гледни, брате, оне ноге лаке, Та тек што се свирац чује,

Чудотвор се амо живо крену, Диже пијук па удари стену, Пуче стена као гром да груну, А из стене грдна сова муну, Ја помисли да оће да

ту рукотворину, Глете, браћо, чудо и милину, Глете, браћо, пута тог згоднога, Глете тамо цвећа народнога, Амо живо цвећу поитајте, Па га с' млади пуно накидајте, Да вам путем дивно замирише, Да вам срце за кућом уздише, Напред,

дивне, Да уморно срдашце вам живне, Чујте славље, чујте песме оне, Кад ви срце у недрима тоне, Да вам срце сместа живо плане, Кад чујете изгубљене дане, Кад се песме с јавора заоре, Да што Србин учинити море, — Пут раскрчен, горе

да је и невера, А не види де се гуја вије, Де му гуја насред срца седе, Де му гуја врелу крвцу пије, Крвцу пије, живо срце једе, Веће спава сладак, сладак санак, Ох каки ће бити му осванак!

намислим у намастир, побро, Те се онде провеселит добро, Наслагат се, добро се налити, Па ондека баш и преноћити. Живо дакле намастиру крочи, Док длан о длан, вратима докрочи, Муну кроз њи, поред кујне муну, У тај часак лаган ветрић

Муну кроз њи, поред кујне муну, У тај часак лаган ветрић дуну, Замириса са ражња пециво, Заигра се моје срце живо, Гуско! патко! срећо над срећама, Благо оном ко се вама масти!

га Гојко — удрише се — Пода њима земља се затресе, А над њима сабље се сретоше, Али Турчин беше среће лоше: Живо одби, живље Србин ману, Обори му главу на пољану — Русто паде — кликну Србадија, А уздахну листом Турадија,

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

— Греота и срамота. Не дај боже да још чује онај хоџа из Поткалиња, туђа вјера, не би се живо од бруке остало. Гдје вам је онај што вам прави коњске иконе, питао би. Не би више смјели у варош, на пазар.

Што да се више сикира. Био је он и у већем кркљанцу, па се остало живо. СУЂЕЊЕ Напољу мирише и грије зрела јесен, иза првих шумарака кокају пушке, бобоњи немирна четрдесет прва, а ми у

Не бој се, то нас добро неће мимоићи. Интендант Крајишког пролетерског батаљона већ уз пут је осмотрио све живо што се мицало у близини усамљене куће и кисело закључио: — Слаба вајда: овце посакривали, а крава ...

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Обедише га. Узедоше на душу душмани — Бог им судио! А он? ох! није крив! — Бранила си га тако живо, понизно и верно да нисам знао шта да мислим. Погледах око себе, а зимски дан већ увелике свануо.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Одело је снежно, бело, на брежне јој пало груди, снег од једа чисто студи; узалуд му Месечина светло чело живо љуби, он шкрипуће бели зуби, гледајући како струком, како белом, меком, руком, како малом, лаком ногом, а камо ли

Избери по милој вољи, ал' остане л' који боли, боле ножем тог закољи, кад му ЖИВО срце преби, — куку Теби! У дубине морске тами многа капља тужно чами, вал је зове, зрак је мами, свака рада да се

Вајаоца Минадира, што лабиринт краљу зида, де ће краљу с ћерком својом после смрти да почива. Живо ради Минадире, дању, ноћу нема мира, неће бити таке зграде од Индуса па до Нила.

Камо остра слепила? А ти, ћерко, не стој туна, уцена је твоја пуна: светла круна Аскалуна за тебе се спремила! Живо, синци, камо клинци? камо остра слепила?

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Дошавши до оба брата окамењена, позна их и стаде да их плаче, јер јој живо срце пуче; и у то вријеме зачу неколико, ма не баш онолико хуке, него она поткријепи себе, те онамо ђе је пала балота.

Кад седоше, даље му стане стара говорити: — Први ми је син тако вешт у крадењу, да ће из живе овце живо јагње украсти и однети а да овца не осети.

Ова ће те свирка увијек веселити, а кад твоје срце заигра, играће и све живо около тебе докле се год свирка чује. Царевић му се захвали, па онда пође даље, а једва чека да буде сам па да засвира.

Сад се царевић лати свирале па стаде свирати. Све живо наоколо заигра а змај писну и стаде се трести и брзо смањивати док од њега не оста само колико мехурак који поче од

Пода њ се може све село окупити и у хладу спавати и радити шта хоћеш. Све живо, што зеље једе, од њега се храни и ништа се не познава, колико да из морске пучине зацрпнеш чашу.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Од Божића ниси била у цркви. МАГА: Кад не могу да стигнем. НИКОЛА: Свако живо доспе, само ти не можеш. Еј, тешко мени! МАГА: Али немој да се љутиш, молим те! НИКОЛА: Иди, иди, па гледај децу.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

присилно крштење Утопљенику гране плућа скрши, А благослов је тог преображења Природа воле што насиље Врши, Јер све је живо само парабола Несавршенства, што милост је жива. Не куни море. Не куни ни празнину Што сакрива се у неизреченом.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Људи моји, шта мрзим те животне аматере! Чим виде нешто живо, одмах питају да ли уједа. Кретени! Али да видите шта се даље исподогађало!

Јао, да сте само видели Мишелина! Иде поред мене и поздравља апсолутно све живо што носи униформу! На часну реч! Оџачаре, железничаре, полицајце, ватрогасце, инкасанте, а нарочито поштаре!

Одједанпут, десна ми рука у потпуној помрчини откри нешто живо и топло. Вриснем: „Лопови!“ и упалим светло. Кад тамо, имам шта и да видим — смртно преплашени матори и бакута вире

Замислите какви су то професионалци: поразбијали су све живо сем флаша, које су за њих двојицу права светиња! Ето, то би укратко био портрет Сулета са Аде!

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Летим с вилом бродарицом, уз Дунаво, низ Дунаво а дан лебди, сенчен птицом, и модри се посустало. Живо, руко, шарај слово, сентандрејско крепи коло! У пређу се сплео сновач: Бреме, Виљан, лист с Липове, те Илочац.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

“ Замуца вођа: „Тако ми брка, ђидија овај све живо крка! ... До сада ниси био нам знан. Одакле идеш? Гдје ти је стан?

“ Сивко миче увом живо, сав разговор прислушкивȏ, па му дође врло криво. „Радио сам преко мјере, мјесто плате,

Пови се врба, заигра листом, откри се небо сиво, долети чапља и прва капља, пред Жућом блесну живо. Трже се ловац као од гује: „Спасавај кожу, ето олује!“ „Куда би, шта би?!

Деда је јахȏ, завидим старцу, на мазги, коњу и магарцу, јурио брзо, ватрено, живо, с ветром се пустим утркивȏ. Касније, у зрело доба, читавом земљом, широм, деда је путовȏ возом, чувеним нашим

Маршира, цупка, скакуће живо, кад преда њ — Андрић Иво! Ех то је мука и малер прави, јуре га писци у сну, на јави!

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Цело њено тело је у раду, чврсто, тешко, задихано. Сам цвет као какво живо биће, које подноси величанствено силовање, трпи, дрхће на танкој стабљици од упорнога рада што је у њему; од тога

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Тихо, к'о уздаси, Изумиру светли гласи... Лаку ноћ! МОЛИТВА Кад за гору сунца зађе, Кад утрне бели дан, И све живо мира нађе, Што га благи даје сан — Тад молитва Богу лети, И нову ми даје моћ: Пошљи мени, Боже свети, Слатки одмор,

Чија беше звезда? Бог једини зна! Спокојна је, мирна, Васиона сва. АНЂЕО МИРА Ноћ дубока влада и све живо спава, На староме торњу поноћ откуцава — И у томе часу, са гранчицом крина, Анђео се спусти са рајских висина.

И док мрачним крилом за небо се хвата, Неко живо лупну у храстова врата. — Игуман се диже. На уласку самом Стајало је момче, увијено тамом.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

”, а ми да станемо у фронт и да трепћемо. (Од ових Трифунових речи па до свршетка сцене, дијалог тече врло нагло и живо, упада се у реч, говори се једновремено, прекидају се говори, пење се тон и настаје све јаче узбуђење, да би се

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

А мало затим угледасмо и наш стрељачки строј како живо одступа. И за непуно пола часа сви се сручише на обалу, одакле су јутрос пошли. Усплахирени људи питају се зашто?...

У овој црној и страшној ноћи та светла кугла личи нам на неко огромно живо око, које нас у почетку посматра бојажљиво, потом подругљиво, док најзад не заблиста весело, пуним сјајем.

Свесни смо да се онај противнички командир не вара више. Сада бије баш нас. У долини се опет чује живо пушкарање, и пешаци траже помоћ артиљерије. А ко ће нама помоћи?...

Стигосмо у подножје Космаја. Са врха допире живо пушкарање. Пошто је већ пао мрак, командант пешачког пука рече командиру да за ноћас останемо где смо а сутра ће он

Гл’ај си посла, Учо! — иде Александар за својом логиком. — Види га сад! — љутну се Милутин. Затим поче живо: — Е, молим лепо. Ти кажеш, сви ћемо умрети. И ти ћеш умрети. Је ли тако?...

Ха, није им толико до точка. „Мртва ствар!“ — лако ће са њим, већ уз пут, онако узгред, није згорег да понесу и нешто живо. Већ им дојади она пуста мамаљуга. — Пст! — узвикну један и сви застадоше.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

— Слике, велиш, а какве то? — Курјака, лисице... Хо, мој брате, да ти донесем каквих хоћеш кожа, па к’о живо звере!... Шта ће ти контраве! ... настави кмет и засмеја се слатко.

»Шта ово они говоре само о злу, кад је свет тако леп, сунце тако топло и весело греје, срце у грудима тако живо куца и све, све је удешено за лепо пријатно живљење!...

За то време Гојко нешто живо преговараше са Стојаном у својој собици и после краћег времена јави се, као резултат преговора, велика чаша, пуна

Зар он са оном његовом пипавом мирноћом може да створи овакав живот... гле како се живо и весело разговарају ! А ја... са овако живом природом, стварам војнике. Чудно !...

Он стајаше међу децом, па им говораше нешто живо машући рукама. Она са чуђењем посматраше како онај сплетени Гојко стоји пред децом, како им живо и весело, прича, са

Она са чуђењем посматраше како онај сплетени Гојко стоји пред децом, како им живо и весело, прича, са уста му никако осмех не силази. А дечје очи, управљене на њега, горе, горе, као жеравице...

Нарочито је пренерази свршетак разговора са писарем, па хтеде сад одједном да угуши сећање на њега. С тога се одмах, живо, с неком грозничавом журбом предаде послу. Али је одмах прекиде глас Стојанов: — Господин казао скоро ће подне...

И шта ми ко може ! Она се упути у школу. Врата на Гојковој учионици беху отворена, а он, онако исто намрштен, ходаше живо преко школе. Кад опази њу, он се обрте деци, нареди им да се спреме, па их пусти кући.

Да јој је да не пропусти ни један покрет учитељев. А он ради живо, умешно, С вољом... Тек ипак види се да не ради без напрезања.

И то им учини по вољи: узе други разред и поче познавање природе. Предавао је врло лепо, лако и живо; и Гојку се засветлеше очи. У раду проведоше још цео час.

А Гојко занемео, смрзао се, па не дише. Осећа само како му се груди стежу, а срце лупа бурно, живо. Не сме да се покрене, да мрдне ма чиме.

Дрхташе као у страховитој грозници, срце јој лупаше живо, махнито, једва се стаде прибирати. Закашља се, јер је стаде нешто гушити у грудима.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Тврдим да је у нама мржња за све живо, против рађања, меса, трбуха, жене, масти. Он ме зачуђено гледа, и оставља ме мрмљајући.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Џомба му беше престо, а рит царство. Ту беше све живо и весело. Око њега и далеко иза њега, из загрејаног рита, јечао је крекет жаба и звонило жалостиво укање жабаца.

Вода његова још је она иста, Бистра, чувана у земљи дубоко... Она оданде гледа, живо блиста Као велико, тајанствено око.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Ја сам већ у своме министарству почео уводити штедњу, а на томе живо раде и остале моје колеге. Штедња, као што вам кажем, то је основа за благостање сваке земље.

И куће и кафане и храмови и канцеларије, све се испразнило, све је живо изишло да суделује у том епохалном дочеку великог странца.

И млади научник не само што није имао успеха већ све живо сматраше некако инстинктивно за дужност да с негодовањем дочека ту појаву.

је онај са два жига на челу, исправљене главе, достојанствено и охоло, пун славе и поноса, и куд год прође све се живо клања и скида капе пред јунаком својих дана. Трче улицама за њим и жене и деца и луди да виде великана народног.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

вели Јовица и исприча, како му је потурио нешто у чашу, док је он сркао из Благојеве ћасе... — Ха, живо децо, половину смо давно претурили, викну ч'а Марко. То беше давно жељена лозинка за младеж.

То је најстрашније време. Па како је страшно то наступање поноћи на селу!... Тада се обично све, све што је живо, утиша, јер сва живина хоће сна, а поноћни је сан најслађи.

Занесен у мисли, живо се сети, како га рука мајчина помиловала, топло се Богу молећи: »Боже, поживи мога Моју (тако му је тепала), дај да

Један, кудраве црне косе, зажмирио очима, па корача живо од једнога зида до другог и бележи стопама градове које је Џингис-Хан прегазио, описујући гласно јунаштва и дивљаштва

Коњ стаде. — Доле с коња! — викнух и тргнух коња у страну. Он слете са седла па стаде живо да дреши бисаге. Скиде их на земљу преда се и подигнувши главу стаде да звера око себе. — Ехе, зар тако!... аха!...

Не мари... ево сад лично... Батали та бапска посла, па сутра да ми дођеш на свадбу. –И он му опет протресе руку живо, плаховито. Болесник се горко осмохну и привуче га ближе к себи. — Нека ти је срећно весеље...

Он се подиже на руке, отвара уста и сав се предаје слуху... Слуша... слуша живо, са нестрпљењем и све јасније разликује оне ситне и јасне сребрне звуке, што излазе из многих звонаца, па се сви

Оно старо перо не ваља... И нога јој се покварила. На оваку молбу, тетица би се до сада пренула живо, и одмах стала намештати велику, испрљану и изобијану лутку.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ПАВКА: Јесте, Јевремова. Дао их бог много! МАРИНА: И све живо? ПАВКА: Готово. МАРИНА: Овде? ЈЕВРЕМ: Сви су овде. МАРИНА: Много их има. (Павки.

МАРИНА (изашла је за њим и стала на праг од собе). СРЕТА (објашњава се живо са Јевремом који га не разуме). ИВКОВИЋ (нашав врата од своје собе отворена, упада љутито држећи један од оних

XXИИ ИВКОБИЋ, ЈОВИЦА, ДВА ГРАЂАНИНА и ПРЕЂАШЊИ ИВКОВИЋ (улази у своју собу са Јовицом и још два грађанина и врло живо разговарају). МЛАДЕН (сети се): А, јес', а ја заборавио, ево и ово. (Даје му листић.

Уа! Уа! (На позорницу лете кромпири, главице купуса, јаја, којима Јеврема народ гађа.) ИВКОВИЋ (тргне се с прозора и живо се објашњава са онима у његовој соби). ЈЕВРЕМ (покушава сам да настави: „...ваше тежње да у народноме представништву..

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Спрема се живо. Биров виче по селу и позива свет на весеље. — Чујте и почујте! — дере се грлати биров. — Довече ће бити вођен пред

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Неки сву ноћ нису спавали. „Ко то одјаха ка Авали?” Сви су мислили Дуго и живо, Па пошто ништа нису смислили, Отишли су да пију пиво.

Историчар свога времена: опет огрешење! Треба своја, пошто време не представља живо створење. Кад има најмање сумње: о, коза и оваца!

ТРЕШЊА У ЦВЕТУ Сва су узаврела, И сва бела; У њој зузори Хиљаду пчела. Зузоре, зузоре, Сложно, живо; Читају неко Древно штиво. У миомирису Цветнога грмља Хиљаду пчела Исту реч мрмља.

Мој дивни кум, Ђорђевић Ђока, Кумашине, да си ми здраво и живо! — Љубим те у чело, измеђ два ока, Ти ћеш исправити све што је криво.

А онда... ...Онда је, почетком 1958, мноме овладала страсна жеља да напишем нешто једноставно, живо и доживљено, разумљиво свима и сваком. Свима, дакле, и деци.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

два италијанска природњака, Граси и Каландручио, нашли су у Месинском Мореузу, и то у изобиљу, једно сићушно живо створење, пљоснато, дугачко 75 милиметара и по облику слично листу врбе.

Они су из тога закључили да се то живо створење, коме су дали латинско име »лептоцефале«, има сматрати као ларва јегуље из које ће се ова развити.

и сумпор-водоника; у дубинама Црног мора има толико тога гаса, да у њима не може опстати, бар у близини дна, никакво живо биће. Густина морске воде је 1026; стуб воде од 10,07 метара висине врши вертикални притисак од једне атмосфере.

приликом били наишли и који је ту, на пустоме острву остао стално настањен и обављао такав исти посао, још се живо сећао доласка немачког брода и препричавао нам своје негдашње доживљаје са учасницима те немачке експедиције из

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Вранче, ти си био пун снаге и воље, И долап си стари окретао живо. Тешила те нада да ће бити боље; Млад и снажан, ти си слатке снове снив̓о.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

КНЕЗ ЈАНКО А што је то, кажи ми натајно! ВУК МАНДУШИЋ Љепша му је од виле бијеле! Нема пуно осамнаест љетах, живо ми је срце понијела! КНЕЗ ЈАНКО Рашта ти је срце понијела? ВУК МАНДУШИЋ Има рашта, ругаш ли се збиља?

А немаше јошт двадест годинах. И што ћу ви крити, Црногорци, живо ми је срце покосио и нашу је земљу оцрнио! ВУК ТОМАНОВИЋ Он не бјеше но само настао, — Црногорца већ бјеше свакога

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

светом, него као негде далеко, на неком жутом песку, усред неке пустиње и све се то спаја у једно, и све, као нешто живо, заједно са месечином иде, креће се.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

У његово тело, чврсто, здраво, живо, Многи је младић ножем урезив’о Име драге своје, тужан, у самоћи. А он је верно чув’о та имена, Дочекив’о тице,

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

“ рекоше другови иза њега, јер они не бјеху чули оне ријечи. „Помамили смо се сви!“ викну конте, окренув се живо и пришавши к својима. „Та гдје нам је памет, није ли им данас Бадњи дан!?

Гроф извуче из џепа неку књигу, а кад је расклопи дјеца, зинуше од чуда. Ту бјеху живо насликане животиње свакојаке, а редаху се најприје сисари, па тице, па рибе, гмизавци итд.

Јана и Елвиру живо већ тиштате неправда, законом освештана на њиховом властитоме огњишту, бива: да им је мајка само Венцелу мајка а њима

је био веома изображен човјек, а у тој прилици постаде и приличан педагог, јер та се вјештина лако стече кад се човјек живо опомиње недостатака и мана својијех учитеља у дјетињству.

Дијете се живо обрну, па јој се чудним оштрим погледом загледа у очи. Цура сва поблијеђе, па се у тили час зацрвење пред тим испитујућ

коме рана бјеше и како се видао; па преметни разговор на бојеве у којима се то делило; па бојеве описуј подробно и живо.

Имала је да готови објед, рањеника да надгледа, да доноси воду итд. Све је то она чинила лако и живо, као од шале. Кад би ишла преко авлије, јали само кад би се на врата помолила, сви би се погледи на њу стекли, толика

Таман кад ђакон хтједе да заусти нешто, Владика се живо обрну пут гомиле и рече ђакону: „Хтио си да речеш: ето их!“ „Ето их, Господару!

Ја не знам даље што би...“ Младић умукну. Настаде опет мртва тишина. На лицу његовијех браственика виђаше се да живо прате његово причање.

„Шта бих ја без тебе, мој добри Стефане!“ рече старац искреним нагласом. „Бог с вама!“ поврну ђакон живо, „што би ми без тебе, наш предобри, свети Владико!...

Мали је Милун ишао пред њима носећи луч. „Дај, Спасоје и ти Лука, растакните, па да се сјече!“ рече сердар. Момци живо дохватише ражњеве за дебљи крај, па онако цјелокупе браве положише на трепезе и извукоше из њих ражњеве.

Сад стаде фиска остријех гвожђа по пециву. Цијепаху на измјену и живо. Около стојаху сви, па и женске. Милуну је сав обрашчић поштрцан био.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Ђе се коњи бију и играју, Ту магарцу нигда мјеста нема. Ђе се трава нише и помиче, Ту заиста нешто живо има. Жари, пали, удбински диздару, Док и твојој кули реда дође!

(Звоно) 76 — Дугорепа хала море препливала, крила не сквасила? (Барка) 77 — Живо било и живо хранило, а сад живе носи? (Кожна обућа) 78 — Жута јарад у море скачу?

(Звоно) 76 — Дугорепа хала море препливала, крила не сквасила? (Барка) 77 — Живо било и живо хранило, а сад живе носи? (Кожна обућа) 78 — Жута јарад у море скачу?

(Сенка; — хлад) 211 — Да купиш сто годишта, не би крчаг накупио? (Роса) 212 — Живо без душе, чује без уха, збори без грла? (Одјек) 213 — Звијукну баба из Дунава, помете хоџу наврх мукора?

(Данашњи дан) 231 — Од живота је: отиђе и дође, а живо није? (Одјек) 232 — Од њега живиш, а нити га једеш нити га пијеш? (Ваздух) 233 — Отац у колевци, а син по кући ходи?

(Пијавица) 395 — Што без ногу бежи, а без руку граби? (Риба) 396 — Што во лежи? (Јер не може да седи) 397 — Што живо роди мртво, а мртво живо? (Кокош јаје, а јаје пиле) 398 — Што зец бежи у луг?

(Риба) 396 — Што во лежи? (Јер не може да седи) 397 — Што живо роди мртво, а мртво живо? (Кокош јаје, а јаје пиле) 398 — Што зец бежи у луг? (Што луг неће за њим) 399 — Што зец има колико и длака?

— много, нагомилано самур — скупоцено крзно сибирске куне Света Недеља — празник — схваћен у народу као светац и као живо биће Света Пречеста — Богородица селам алећим — турски поздрав сербез — слободно сермија — имање, имовина, иметак

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

63. Мотовило вило, по гори се вило, кући долазило, соли не лизало. 64. Мртво живо из шуме вуче. 65. На царевићу без узла кошуља. 66. Навр пласта шака шаша. 67.

160. Шта кроз воду иде, а воде се не довата. 161. Шта на воду иде, а воде не пије. 162. Шта на себе живо месо једе. 163. Шта на тавану бити не може. 164. Шта о клину висити не може. 165. Шта у гори без мозга лаје. 166.

Дошавши до оба брата | окамењена, позна их и стаде да их плаче, јер јој живо срце пуче; и у то вријеме зачу неколико, ма не баш онолико уке, него она поткријепи себе, те онамо ђе је пала балота.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

(Излази) ЦМИЉА (чежњиво, занесено, лупајући јаја у тигањ): Тек га видех, а већ живо снујем како да се шњиме региструјем! Па димамо кућицу, слободу, веце, шпаиз, и текућу воду!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Све по планинама и пољима са коњем. Добро и тај коњ не падне већ једном. И тек дубоко у ноћ, кад све живо поспи и већ први петлови почну, он тек онда рупи. И одмах овамо, у чардаклију. И целу ноћ седи.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Такав се чињаше много дебљи и као њеко друго чељаде. Чагаљ, Шунда и Ркалина шаптаху њешто живо мећу собом. Чагаљ упро кажипутом у своје чело па куца у њ.

Гори сте од ркаћа. — А шта радите више, враг вас однија, а? — обрну се к возарима, који живо веслаху натраг. — Нисмо могли прије, оче!

Сунце је грануло! Шкељо, устај и пробуди Букара! Слуге промрмољише њешто изнутра. Враћајући се, Бакоња се живо сјети јучерашње трке и скакања Букарева. „Нема ти, брате, што Буковичани!“ поче се разговарати сам собом.

О, брате, чудна срца!... Он се преподобити да је сметен, и доћи да служи!... Ајмо-те, момци, ајмо-те живо, јер немамо већ рашта губити вријеме! — рече главар. — Зар Букар!!!...

X КАКО ПЈЕВАЛИЦА ЛИЈЕЧИ Фра-Тетка живо успостави ред међу млађима. Ковач и млинар прионуше ва рад, те прековођани почеше долазити.

Сјећао се живо прошлијех проштења: првога, кад је био пустођак, кад се оно прославио нашавши стричева кулаша; другога, пред смрт

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

по можданој опни; вилице му јаче зацвокоташе од жалости, а у дубини груди закрвари и зацвиле нешто мало, голуждраво и живо, јер се смеје Тола, надничар, што је у његовој кући одрастао, његовим хлебом децу храни, његове су паре, његова је

Натуштен је, све га боли, али кад из авлије чује довикивање сељака „нека ти је живо, чича-Аћиме!“ — он отвара уста и мисли да се смеје, и мисли како нико не каже „нека ти је срећан унук“.

“ — он отвара уста и мисли да се смеје, и мисли како нико не каже „нека ти је срећан унук“. „Нека ти је живо“, каже се за теле и ждребе, а кад се човек роди, кад се роди унук Аћиму Катићу, друкчије се честита.

Дај ми само неколико ари од великог шљивика, да кућицу направим. Па да се и мени нешто роди. Хоћу и ја да имам нешто живо. Еј, знаш ли ти, газда-Ђорђе, шта је то живо? Живо а твоје. То ја хоћу. И ја за то живим.

Па да се и мени нешто роди. Хоћу и ја да имам нешто живо. Еј, знаш ли ти, газда-Ђорђе, шта је то живо? Живо а твоје. То ја хоћу. И ја за то живим. А треба ми само неколико ари, кућу да направим.

Па да се и мени нешто роди. Хоћу и ја да имам нешто живо. Еј, знаш ли ти, газда-Ђорђе, шта је то живо? Живо а твоје. То ја хоћу. И ја за то живим. А треба ми само неколико ари, кућу да направим.

Није моја крв. Не признајем га за своје, народе. Чујте, после мене ништа живо моје не Говори он дуго, пандури га пожурују и прете, види мрку мрљу на Ђорђевим уснама и осећа да ће му срце

„Знам. Али овај наш баш га претерао. Не волим ту џигљасту децу.“ „Е, сад ти још и то смета. Нека је здраво и живо, а за то...“ Неколико пута тако, и разговор би се на томе и завршио.

Морава је појела с њивом. Мораш, рећи ћу себи, мораш последњи пут, па ћу да загазим у живо, звонко протицање реке. Ја што гребах овај летопис јесам Никола, први рудар Србијице, старац с гороломничким гласом и

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

деди око заблистало, Па сузу пролива, и унуку своме рече да гусле целива. Дете гусле целивало; П' онда пита живо: „Је ли, деда, зашто сам ја Те гусле целив'о?“ „Ти не схваташ, Српче мало! Ми старији знамо!

Гледај сада убавога рада: Бери, носи, час доле час горе; Момци кликћу, а песме се оре: „Живо, живо!“ један другог кори; Живо с' ради, ал' нико с' не мори.

Гледај сада убавога рада: Бери, носи, час доле час горе; Момци кликћу, а песме се оре: „Живо, живо!“ један другог кори; Живо с' ради, ал' нико с' не мори. Гледни само, после ује сваке, Гледни, брате, оне ноге лаке!

“ један другог кори; Живо с' ради, ал' нико с' не мори. Гледни само, после ује сваке, Гледни, брате, оне ноге лаке! Та тек што се свирац

не знам је тешит', Срце ми је стена, Лепше ли је теши Другарица њена, То румено чедо, Мелем наших рана, То пролеће живо Сред јесењих дана, Ох, румено чедо, Пролеће и цвеће, Знаш ли ону песму: „Ој пелен пеленче!

Ко с' осврне да погледи Бистрим оком и погледом На гробове оне светле, - Повеснице дугим редом, Мора чути како ј' живо, Кроз векове, кроз маглину, Дед унуку, отац сину, Борац борцу довикив'о: „Где ја стадох - ти ћеш поћи!

Ј. Дучић XЦВИ АНЂЕО МИРА Ноћ дубока влада, и све живо спава; На староме торњу поноћ откуцава. И у томе часу са гранчицом крина, Анђео се спусти са рајских висина.

Вранче! ти си био пун снаге и воље, И долап си стари окретао живо; Тешила те нада да ће бити боље; Млад и снажан, ти си златне снове снив'о.

Трчаћемо по шуми свуде; Ти ћеш причати пуно и живо; Ја ћу те дирати много, А неће ти бити криво. Ал' после, бићемо тужни, Јер знамо шта бити не сме.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

ЛАВОАЗИЈЕ 217 ПОСЕТА ГРОФИЦИ Од РУМФОРДА 231 КИВИЈЕ 249 ФАРАДЕЈ 263 ЧАРЛС ДАРВИН 278 УВОД Који очевидац не би се још живо сећао оних страшних дана када немачки борбени авиони зазујаше над Београдом и сручише на њ своје разорне и запаљиве

Када прочитах то своје сачињеније, видех да ми је пошло за руком да кратким, живо описаним, догађајем изложим и главне црте Демокритове филозофије.

Предочио сам их живо, а њихову науку на лако разумљив начин. Са Њутном сам намеравао да завршим свој започети спис, па да се вратим свом

У њима је живо и аутентично предочена та славна плејада научника и доба у којем су живели. Тај нови начин обраде који је, истина,

Њиме сам могао живо и прегледно предочити и стање француске науке у доба средње трећине деветнаестог века и у даљим поглављима свога списа

“ „Ни говора, синко, јер је она нематеријална. Она је, с једне стране, оно живо што се само од себе креће и друго покреће; с друге стране, она је оно што опажа, упознаје и хоће.

од мене, неученог, неумесно да од вас тражим такво обавештење, али то чиним по наређењу учених људи који се за ваш рад живо интересују и који би хтели да и вашу отаџбину обавесте о њему“.

Посматрам је са задовољством, али се живо интересујем и за јела и пића. Млади студент је изненађен како добро познајем сва бечка јела и пића као старе своје

Но не доспех да о томе дубље размислим јер мој разговор са госпођом Лавоазије текао је живо даље. Покушах да га скренем на друго земљиште и рекох јој: „Ваш господин супруг има поред свог научничког посла и

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Све живо окретало се за њим посматрајући га и уживајући у његовој стаситој појави војничког држања. Људи нас поздрављаху дубоко

— Како не! — Тада смо једва стизали пешаке, ми артиљерци. Жељно све живо да понова види Београд после петнаест дана његовог ропства. А кад је Космај пао, онда је настала кошија, трк, летење.

Па пуцкара плехана пећ живо и бела је као снег постеља докторова распремљена, а на њој припијени седе они једно уз друго и њене фине мале руке су

Из свих шупљика онога веза извиривало је хиљаде челичних иглица што су живо, сложно И муњевито одскакале својим ужасно заоштреним шиљцима да ме боду, да ме смртно убадају усред самога срца.

злато разли се по маглама загревајући их, разносећи свуда свој топли, свој спасоносни, свој мили поздрав, и све живо, замирући, одговори у нежној, дрхтавој срећи, још сањиво све се пружало сунцу, очекивало његово миловање.

И тако, још више оживљена оним свежим смехом гомиле, она је промицала кроз њу живо и брзо и журила да се нађе што пре у каквој маленој, мирној улици, па да тамо у тишини, са овом новом снагом коју је

урадио, подижући и сама до својих уста своју руку, која као да је једина од све ње, онако укочене, представљала нешто живо, покретно и људско. И кад то учини она ишчезе, заиста, као нешто сасвим неживо и нестварно.

Ја сам се већ стао нервирати и ко зна шта би било да господин мој сапутник не отпоче врло живо да говори: — Поштовани господине, — рече он окренувши се упола — ви и не сањате о томе колико је несрећно створење

— О, ништа, молим — рекох ја муцајући више збуњен него мој сапутник који живо настави: — А ту ману објаснићу вам одмах. Рецимо настане сукоб, страшан, бесомучан сукоб и шта?

И руке су им нешто живо махале. Вероватно да је то била истражна комисија, која је тражила да испита тачан узрок паду, као и постоји ли каква

упирући своје соколске очи поглавито на даме, што су их белим и малим шачицама својих до рамена голих руку одозго живо поздрављале.

“ И док дефилују ови горди редови уздигнутих глава, газећи чврсто и машући рукама, Јаћим се живо труди свакоме да се одужи, никога да не пропусти.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Свака мртва ствар око мене добијала је тада живо срце и у њој су дамари одбројавали часове неповратног. Требало се трзнути, пренути.

— Та што сад плачеш? Ово је весело, живо — чујеш ли! Ово није баш нимало тужно! Залуду! Настојао сам да суспрегнем сузе и да се тобоже разведрим, како не бих

ме сасвим осредње занимале, које сам слушао и не слушао, и на концу бисмо се и растали а да нисам дознао оно што ме је живо интересирало што је најзад било с мојим стаблом? Још се и данас понекад упитам: збиља, како је завршило?

Прије си тако поступао из сажаљења према Петру, сад није то више ради Петра, већ ради себе: да се покажеш самосталан. Живо ме је боцнуло. Имао је право: ето, моји се поступци равнају према туђој вољи, туђој интенцији.

Одлично! Сакривао је готово све рупице од мољаца. Поново намјести дашчицу и објеси акварел на старо мјесто, па живо зазва на окуп.

Играчи оставе карте, све живо из куће искупи се у благоваоници; у последњем реду натискала се кућна служинчад. Дјед је стајао насред собе, с чекићем

А била ме минула и жеља за правдањем. И одједном, на поглед ојађеног старца, живо зажелим да склопим нагодбу, па макар и по цијену капитулације.

Гледамо иза дебелог каванског стакла човјека који нешто објашњава сабјеседнику живо га капацитирајући, или слушамо говорника на нама непознатом језику.

Некад јест, некад и није. А који пут је црљено-црљено, мили боже, рекао бих сама ватра! Живо ме занима да ли ће му те сензације свијетала и огњева остати и касније, кад одрасте, или су то посљедњи трзаји,

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Сунце удараше готово хоризонтално у капке на прозору, на улици се народ живо креташе, зврјање кола и топот коњских ногу чуо се свакога тренутка, а он непрестано сеђаше у свом куту непомичан,

Иде са својом пушком по зеленој гори, а све живо бежи од њега... Прави горски цар!... Он се не боји звера ни вампира, а ови наши овуда гори су од жена...

Ко ти то рече ? — Па... ја чух да велиш: »пуцај«... па ко велим... — стаде Коста да отеже. — Хајде живо, да се разлазимо — рече Пантовац.

— Како ? Кога то ? — запита Ђурица живо. — Сад видех оца Симеона где се враћа из вароши. Док он изређа све механе путом, можете га стићи, па са њим заједно у

Пантовац, тежак и тром, изостајаше све више од њих, али и он живо скакаше, стајући делим стопалом на скоковима. — Пуцај ! Не дај ! Уа! — вичу стотине грла. — Гру... гру... гру...

обула му нове црвене ишаране чарапе и опанчиће... сећа се живо како је једнако загледао у шаре на чарапама. Сестрица му, обучена у шарену сукњицу и црн сукнен јелечић, узела га за

Камо те, врело и топло сунце!... Хајдук вас се зажелео!... XXИИИ Пролеће је; светло, весело, живо пролеће... Гора се развила, па се њено нежно, зелено, младо лишће прелива под топлом и јасном слетлошћу сунчевом.

Ти живиш са њим. — Казаћу ти на само све... — Добро. Милисаве, пробуди све жандарме и пандуре. Нека се живо обуку и нек спреме коње. С оружјем... знаш. А ти, Станка, ходи овамо.

— Немој... остави то, молим те — рече Ђурица, махнувши везаном руком. Митар остави мараму ћутећи, живо привеза конопац за колац, па узе пушку и стаде у ред с оном четворицом жандарма...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

и најпаметнијега из села да им он каже шта је; а он: — Скакавац није, ни терзија, ни тица, ни мачка, него нешто живо те једе и пије, а како се зове то наш посао није.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

” Имао је чудну навику да говори сам са собом, и то би чинио врло живо, упуштајући се у жучну расправу и мењајући боју гласа.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

она се замислила да би на крају признала да се плашила да ми ова вежба не отвори такав апетит да ћу јој појести све живо у кући. Договорили смо се да проверимо како ће се ствари развијати у току једне недеље.

маштом и какве је све лепоте открила наука у значењу речи генеза: “Он је удахнуо у њега дах живота, и постаде човек живо биће.” Светлост звезда је део животног даха бога.

Ћипико, Иво - Приповетке

Звона су престала брецати на „неверу”. Све се живо уплашило и у се стисло, очекујући да престане олуја. Те ноћи излило се дажда да га је било доиста за целу годину.

Мали Марко живо се уморио. Није био вичан таквој радњи. И Цвета се преламала износећи воду. Кад су изашли из конобе, још је дан био

Настајних дана упријеше живо да прије зиме и снијега саграде комад потлеушице, да заклоне главу они и благо им. Помаже им и кум; и породица се

Можеш ли сам? —Слабо... стока тек што се држи... Но свеједно, — рече живље, — само да сте ми ви живо и здраво! А знајте, зборе наши да неће бити зла, већ ће вас домало пустити.

А знајте, зборе наши да неће бити зла, већ ће вас домало пустити. Браћа се живо згледаше, а отац промијени говор и упита их: —А имате своју потребу? —Имамо. Да знаш: зарада нам је код тамничара...

Слободно погледа на живо море и хтједе да преко његове пучине продре у недоглед. Знала је из чувења да се оно простире у неизмјерну даљину и да

Среће ти, ти боље знаш, како се живе тамо? — упита изненада живо. Он ништа не одговори, а она настави: — Вјеруј, зажелела сам се поћи тамо... А како је теби? —Пусти!...

жељезничкој штацији, прво но што се отиснула у велико море, запази нешто што је сјети на њен сиромашни крај и, ганута, живо га се сјети. Кад је влак дојурио на велику станицу, хватао се мрак; вјетар хуче и студено је.

Па кад се сунце нагне да потоне у непознате дубине, крсте се и, док је неко живо у хармонику ударао, оне се моле. А кад сутон паде на море, простор и њихове прилике, сиђоше, као вјерне друге, међу

Знам ја како је... Испрвице и мени је тако било; све је до навике... — Није то тако, — прекиде га она живо. — видиш да ме неће?... — Ко зна што ће вријеме донијети!.... Ја ћу с њим говорити, — и пође доље к Спасоју.

—Ето — трже се дјевојка, — немаш криво, можда би нам обојици боље било! — Па што се скањиваш? — живо прихвати Марко и ухвати је за руку. — Јаке су ти руке! — рече јој лакше. — Бићеш добра на послу...

Антица се трже из мисли и припомјести. Па се загледа у његове обилате и дуге руке што живо веслају прама крају, и, изнебуха, сјетивши се боље нечега што јој се отпрво по глави врзло, погледа у отворену пучину.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

једина победи Ти победо усрећи царичине слуге Који је црвеним млеком хране Усрећи и њене слушкиње звезде Које је у живо сребро облаче („Косова песма“) Царица је овде сама трава, она која ће над сваким од нас једнога дана проклијати

проклијати (зато је победа њена), а слушкиње су овде звезде које је ноћу у своје трепераво небеско светло облаче као у живо сребро.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Или би можда боље било рећи уз наличје, будући да је Парапута живо оличење таквога наличја, као и сви они „божји људи” којима је Станковић управо са тим речима у наслову посветио

светом, него као негде далеко, на неком жутом песку, усред неке пустиње, и све се то спаја уједно, и све, као нешто живо, заједно са месечином иде, креће се.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Дади му то. „Ти се поздравил — да му речеш — ага ми Сулејман Лековац со здраво — живо: хата да му испратиш и све ћемере со лири, со алтани, со дукати. Резил да го не учиниш, зашто — сунет прави детету.

па се окрену поново збуњеном Спаси: — Тој потур се направи божем дервиш: ја сам Суљкапетан — руку овамо, здраво-живо, земљак!... Ти ми некад сачува образ, право је сега и ја да ти вратим... Сви сте слободни Земљаци сме.

— Здраво–живо сте, синко? Никад ништа топлије и својскије не чух дотле. Он ме по упиту нежно погледа, обазре се по соби, окрену

Стискох му журно јако жуљевиту руку и рекох му како умедох, да смо не само живо–здраво, но и јаки при том. Он се прекрсти широким крстом и грцајући, а са просветљеним изразом, поче да мрмори: —

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Слика му је тако дивна — Дар је дар. Гледајућ’ је заборавих Да сам стар. Занело ме што у њему Тако живо сја, — (Опије ме мања чаша Камо л’ не би та!

Нене очи и гледат’ је тешко, Искре бију, огањ у те лију: Све је живо, љупко, примамљиво, Муња жêљâ кроз срце те стреља.

разби, пепео проспи па у бурном лету Просеј овај свети пепео по целоме свету, Где год има срце које, у надању живо; Где год има народ који, ком’ се чини криво. Дуни ветре, носи ветре, лети без оданка!

Ми смо брзи, каткад бржи Од разума свога. Заведе нас, занесе нас Наше срце живо; Бива у нас и светиња Да се схвати криво.

— Знамо, добро знамо! Верујете л’ веру Која држи наше диве И по смрти живо, Па да уз њих гремо? — Верујемо, верујемо! Е па давор, здраво!

Није било што се иште Да заигра срце живо, Није било брсна луга, Где би славуј прижељкивô. Нико није довиривô Како дрхћу груди двоје; Нико није

Он се клео Насти, Клео јој се живо: Пре ће сунце пасти, Анђô зборит’ криво... То сам прислушкивô. Ту ј’ заклетву јаку Чŷо и чика-Пера, На

Над стомаком с леве стране Стоји срце — живо било! Где год људи лете срећи Ту је срце десно крило. А сад руке... шта ћу њима?

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

ИX ПОЧЕТАК ЗАБОРАВА Ту изгубљено сећање пустињу храни Пред малим жбуном ватре тицом убијеном у лету Ту је живо што живи а нема га у свету Што траје почетак у крају а прошли су давно дани. Ту је све име или реч.

Да уместо мене пати, песме ето! Испражњено срце још је увек живо. За велико сунце у камену сажето Кристал истури прозирност ко сечиво. Камен је потчињен говору и зими.

Петровић, Растко - АФРИКА

боја њенога гласа, у коме има узбуђених нота девојачких, пиштавих детињских и промуклих кликтања ратничких; и радује живо и прозрачно црвенило њеног језика који јој се као какав влажан цвет непрестано појављује између зуба док говори.

брзо остављен од Вуијеа, бити бачен на велики пут који води кроз Африку (на овај црвени, пурпурни пут, усечен као у живо месо копна), обузет сам неким поетским расположењем туге, страха и усхићења.

Сећам се Кима Киплинговог, где је велики друм главно лице у роману; живо лице, биће чулно и мистично. О, овај грдни пут на ком сам сад, који је пут кроз бескрајну катедралу, једини пут који

покојнице. И још ми доноси три гривне, остале од ко зна какве Између колиба спава на земљи још једно живо биће То је нека старица која је најисушенији људски створ који сам икада видео у животу.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Па немој штедет срце сестрино, Опиши верно муке његове, Да и Станоје живо осети Болова мојих слику жалосну! ИСАК: Место прозора, уске мазгале Показаше ми роба скрушеног: У томрукама ноге

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Стрељачки ланци искривудани и повијени стајали су један спрам другога и пушкарали се врло живо. И иза нашега и иза турскога стрељачког ланца виделе су се сабијене колоне, где су прилегле земљи и заклониле се за

Стока, пси, пиладија — управо све живо бежало је с дреком из попаљених села; арлукање паса разлегало се далеко по околини. Призор је био ужасан.

После врло узнемирено дозва једнога рускога официра из своје пратње, пође с с њим упоредо уз друм и нешто му је живо говорио и показивао руком на косу. Затим официр брзо одјури друмом пут Житковца, а Комаров се врати к нама.

Наслоним се на рамена два војника, што су живо пуцали из својих предњача, и погледам преко бедема у пољану пред шанцима. Имао сам шта и видети.

Увече је било у Алексинцу доста живо и весело, глас о турском повлачењу допро је у варош и становништво је мало дануло слободније; карика која се стезала

Од данашњих бојишта, на којима грми крупов топ и острагуша, далеко беже и врани гаврани, као и све друге тице, и све живо, а остаје само пустиња, и у њој само ова мала, пакосна зверка што се зове — човек... Ишли смо даље.

Док се војска пострајала, њен командант потпуковник Караџић нешто це живо разговарао с Комаровом. Војска као море притисла пољану, а од ње малко у страни, на једном брежуљку, разговарају две

Но док ја узјахах коња и постројих чету, Черњајев дозва Комарова и нешто су живо разговарали, па ме онда опет викну: — Узмите још и ову чету руских »пластуна« а ево поћи ће и потпуковник граф

Таласан овим осећајима наш се ланац живо провлачио кроз густо шибље, расплећући рукама сплетено грање и павитњак. Нико није говорио ни речице; чуло се само

Али ако смо принуђени да трпимо монархијску форму, ваљало би живо да радимо на остварењу онога што је суштина у републици, а што се потпуно даје сместити и у монархијски облик.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

То румено чедо, Мелем наших рана, То пролеће живо Сред јесењих дана. Ох, румено чедо, Пролеће и цвеће, Знаш ли ону песму: „Ој, пелен-пеленче!

А ја ову песму измислио нисам, Ту си била и ти, а био сам и сам, — Па ако ми речеш: је л’ њој било мило, Живо ћу ти казат’ како ј’ њему било. ЛXВ Не види ме, ја је сматрам, Богу с’ моли, — Не моли се кâ што учи Ђак у школи.

“ И тада ми исповеди, Што јој стидак досад скривô, Исповеди: „Ја осећам Испод срца нешто живо.“ Тек то рече, а исток се Зарумени, — дивна слика — Да л’ од жара моје среће, Ил’ од стида с вена лика?

Моје луче не јауче, Већ ме љуби живо, А ја сам је вером, надом, Животом даривô. Пољупци су њени дуги, Крај им се не знаде, Само што су отровани, Ал’

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Сетих се оних речи: „Чувај се магле.“ И ова магла учини ми се као нешто живо, подмукло, злобно, и као да се игра нашим животима.

Једна за другом, ракетле су блештале. Треперава светлост засењивала је очи. Звезде су тамнеле. Све што је живо прилегло је на земљу. Пушке су праштале.

Стрепео сам шта је било са људима. Мислио сам на Драгана. Војници су стајали у групама и живо причали. Чујем где један вели: — Разнели смо их у парампарче! — Где је командир? — питао сам. — У великој земуници.

А сем тога, и командир је живо биће. И њему је потребно мало разоноде. Он ће брзо свршити са смотром, и за ту једну ноћ, колико је важила дозвола,

— Јаој, скршисмо младост на овим планинама. Слушај — говорио је живо — у будућем рату при Врховној команди мора постојати одељење за набавку женских... — Али ја да будем шеф тога одсека..

Такав човек сигурно не заслужује ваше поверење. — О томе је баш реч — настави она живо. — Ја сам се упознала са Томом. Он је врло симпатичан и... — она заћута. — Реците слободно.

— А сада свирам... — И мислите на вашег дечка у Паризу? — А, не, не, ја немам дечка — говорила је живо. — Али Том ми је рекао... — Он је мéсхапт. — А зашто се толико љутите?... Добро... то је природно...

Тому нисам питао. Ја на то никада не мислим. Она се уједе за усницу, зажмире очима и значајно климну главом. Затим живо додаде: — Ја сам срећна. А ви? Више него срећан, свакако. Понесен, уздигнут, надахнут...

— Не... И болови који ми долазе од вас пријатни су. — А затим живо настави: — Уосталом, зашто они крију, када ми знамо за њихову љубав? — Јесте ли срећни када сте у моме друштву?

За команданта дивизије подигнута је осматрачница у близини нашој, те је сад око нас врло живо. Командант армије, дивизије, разни ордонанси и ађутанти долазе непрекидно, прегледају терен, нешто уцртавају у своје

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

једнако дела добра Ја; злочинства никад не пре:чињаваш ником; мирни о Стају; од тебе сви људи; бе:генише те све живо дру Же; к'о да знају да си ти све:тло огледало свију добро Та; саблазан, драги мој, ниг:ди ти не сејеш; нит пак, Да за

Наравно да се тако не ствара живо језичко море, ни клима једино погодна за поезију; тако се најпоузданије припрема смрт поезији.

се на десно, потресај на лево; Свирај, Јашо, ватрено, поносити свирче, Држ'-дер и ти амо, приљ-Романе, стриче! Живо, браћо, живо, подвикујте хаја-хуј! Михаљ-бачи хегедуш, серпска кола хегедуј!

Живо, браћо, живо, подвикујте хаја-хуј! Михаљ-бачи хегедуш, серпска кола хегедуј!“ Милош често замиче својим црним брком, А ножица за

Срамно ми с’ учини трпит без освете силу и љагу. Бога се сетим и свеца, и живо сад к мосту похитим. Кленом заштићен десној на обали потока брза, Премда ми с’ груди стешњавале, страшнога Турчина

Вара ји каткад дивна Поезија, Да твој у недру светиње своје лик Носи; — поврви к њој све живо, — Зраке ти нађу, — не тебе самог. 1842.

појави, по неким местима, онако живо приказао.” Грујић даље закључује, уз убедљив низ доказа, да је Козачинскога драма сачињена „почетком 1736. г.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

чељаде стрепило и осјећало да се нешто невидовно увлачи и подмукло шири по торовима и стајама, обарајући немилосно све живо пред собом. — И Јаблана јутрос међу силним мрлинама нађоше мртва у тору!

— Ама, ко то вечерас непрестано надовезује и бронда у мраку?! — разгоропади се Симеун, скочи помамно са стоца и живо сијевну очима.

чашу, јер је био пао у онај непојмљиви, ватрени занос кад сви живци дрхћу и трепере у огњевитом одушевљењу, кад ријечи живо прште као варнице, а слике се нижу неизмјерном лакоћом, кад лаж постаје истина у коју се тврдом, каменом вјером

Али ми је врло тешко што ми газде кажу да нијесам Срб. Ја нијесам Срб! (Устаје са столице, и живо сијева и стријеља очима суца.

Де-де нам кажи. Давид (устеже се): Бога ми, не смијем. Не смијем, господине, убиће ме газде. Судац (живо облијеће око њег): Кажи, не бој се ништа. Писарчић: Кажи, Давиде, кажи. Не бој се кад ти господин судац...

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

У најбољим налазимо исто што и у аутобиографији: живо осећање за народне потребе, дидактику, хумор, живописне ликове, поетске описе природе. Најзначајнији српски писац 18.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Ал’ ништа не беше у околу целом! Као да је камен у љутини пукô И у пукот своју све живо повукô!... Ал’ шта се забеле у горскоме мраку? То је бела кула на цркви Горњаку!

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

тешко приклопи сварење. И јесте, тма котлова у котлу. Бога ли ради пристави враг, врага ли Бог? ИИ Живоме живо крвави дуг, брат брата једе, друга друг. Једе, а поједене неманска већ утроба их вари зле у гору крв.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Лазарица. Прашак од л. и од дивље кадуље (ѕалвіа пратенѕіѕ) лек је за »живо у кости« (трулеж костију, ГЗМ, 4, 152). ЛАЛА Тулпе (туліпа). Лала.

Ћипико, Иво - Пауци

Тако живо, немилосрдно газећи, обоје се загријаше. —Ево, овдје нам је ложница! — окрете се цури Раде и устави се код торине, па

— осијече жена. —Биће да је тако... Жедна си ... —Пићу из твоје руке, да и нијесам. —Дражиш ме? — рече он живо и чисто је погледа. Она сагледа у његовим узиграним очима ватру и вољу као никада досада. помисли, „човјек је!

Надам се, биће ждријебе добро. Не појим ја њу ради ње; ради ждријебета, велим ти... Говори живо, са заносом, с узиграним очима, што погдјекад као бљесак засјакте, а звучи му глас бистро и једро, док другдје наоко

—Вриједи, по нашу сељачку..... Ми не рачунамо наш труд што у земљу уложимо, опази Раде. И, сјетивши се нечега, живо настави: — Видиш, оче, ја се баш сада у војништву намјерио на једнога приморца, па чуј како он процјењује вриједност

— А послије оних љетошњих дана у планини... знаш... надала сам се ... — Није до мене, — прекиде је Раде живо. — Што није било, могло би бити... Али де, макни торбу, одмори се!

И требало је то да учини, јер се пријатељи живо заузеше да од казне ријешен буде. На ручак позвати су сви околни жупници и неки фратри из манастира, два калуђера,

Друштво напито, пробављајући, упре погледе у њ; његова прогрушана брада дрхти, а очи живо продиру ондје гдје их унесе.

— Види, — вели своме другу, другоме дјечаку, а очи му сјевнуше, у њој жито живо, могао би га сијати!... Узе балегу у руку и, држећи је у руци, оклијева да је у врећу стрпа, као да му је жао.

—Идимо у шетњу! —Бог с вама, што би комшије о нама говориле? —Бриге ме! — одговори, и, погледавши је живо у очи, па ухвативши руком поповски оковратник, продрма њиме и вели озбиљно, љутито: — Видиш, Машо, ово ме гуши!

И код те помисли учини му се да је сваки храст живо чељаде; кад падне под сјекиром, већ га нема! Упути се узбрдицом и, лутајући, пут га доведе јари, гдје је љети благо

Он попође и закрене тијесном уличицом. Из оближње куће зачу људско ркање — и нечије живо гдје трви траву. Мимо њега журно прође чељаде и не јави му се; он се обрну за њим и прослиједи.

— Заповиједају, — напокон жељно зачу глас другога послужитеља. У благоваоници, уз звеку чаша и плитица, живо се је разговарало; до њега допираху гласови туђега говора.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Очекујемо да нас Лауш позове. Нестрпљиви смо и узнемирени. Војници стоје у групама и живо разговарају. Старији су смркнути, млађи готово радосни.

Парче тканине пребачено преко бедара са фино изведеним наборима као да је живо, као да ће сваког тренутка одлепршати и открити његову наготу.

Поклаће све живо. Опљачкати и попалити. Изгледа да Дадара не познаје довољно Брзана па га прецењује. Ко је у ствари тај Андрија

Жестоко натегнути лук с оштром стрелом што ће фиснути кроз ваздух тражећи у томе сивом камењару нешто живо, биће које се још миче. Видим Дадару како поново покушава кад му прва стрела не успева да допре до Доротеја.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

1883. НА ВЕСЕЉУ (УСПОМЕНЕ) Већ бурни данак тоне, гле, Што нас је бригом сламô Све живо ћути, сања све, Топола трепти само.

1884. АНЂЕО МИРА Ноћ дубока влада, и све живо слава, На староме торњу поноћ откуцава И у томе часу, са гранчицом крина, Анђео се спусти са рајских висина.

Мени је самом јако криво, Зашто се вечно сећам вас. Ал' сећање ме гони живо И успоменâ моћни глас! Ко сморен путник из туђине, Коме је мрзак живот млад, На обалама бујне Дрине Ја често сањам

Ја сам био сам господар од звериња и од тица, Ти си била, миље моје, моја лепа невестица. И сада се живо сећам на тихотно једно вече: Ти почиваш на мом крилу, а ниже нас Гангес тече.

детињских дана Стремила је у бурноме лету У пределе заношљивих страна, Неком чудном, непознатам свету, Где радошћу све живо мирише И вечитом хармонијом дише. 2.

Мухамеданске Мавре он живо скупљати пође, Обори калифат стари и на трон кордовски дође. За мудре његове владе процвета Кордова славна, Да јој ни

1891. ИИИ ПАСТИР Тихано се нојца на земљицу свија Па лагано живо копреном увија. Свуд је тихо, немо, кô у светом храму, Само месец бледи осијава таму.

С базара негових шумних вечита вика се хори, Све се ту жури, кличе, погађа и живо збори. С далеких обала нилских и древних јапанских страна К Бенари стизаху лађе и мноштво каравана.

Па од чуда и срамоте Заигра му срце живо, Што ни у сну није снивô И његов се усклик оте: „Кô у љутом досад боју, Срећо моја, ти ме прати!

И вас је време уклонило с пута, И ваше госе покрило је мраком. Вас више нема. Под небеским сводом, Све се је живо изменило редом: Мајке се наше помириле с модом, А ми синови с невољом и бедом.

8. Сури споменик старих поколења Над сниском хумком угажена гроба Живо ме сети страсти и мучења, И мисô врати у минуло доба. Тужни гробови, где вас јоште није? И ко да прича историје ваше?

Под небом бруји чудновата врева, Све живо кличе, цвркуће и пева! 12. Једанпут тако у пролетње доба, Кад млади живот и свежина влада, Затечем старца поред тога

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Узимајући ово недовршено дело у руке, живо се сећам уживања с којим сам га започео, а још већег, када сам га бацио у фијоку.

Ви сте ми, драга пријатељице, много и живо причали о Вашем ловачком псу спри-у, који се својим потпуним именом зове еспри.

Али кад поче да се распитује и о другим својим рођацима и познаницима у Дубровнику, ја му смело одговорих: „Сви су живо и здраво, и сви Вас најсрдачније поздрављају!“ Бунић је разнежен. Ја му саопштих моје жеље.

Ту саопштавамо један другоме новости, а ту, боме, и лепо пазарим. Та се господа живо интересују за турски бисер, свилу, дамаст и ружино уље.

То је некад била наша учионица. Давно је то било, али се живо сећам оног доба. Ја, сам долазио на час таман пред подне, јер никаквим средствима овога света није било могуће дигнути

Њом ћу се отшетати до старог замка Клам, чије зидине живо причају о старим витезовима и о једној њиховој плавокосој ћерци, која је, са прозора своје избе, скочила у дубину, да

Тај фараон спевао је Сунцу ову химну: „Твој сјај је леп на небеском обзорју, ти живо Сунце које си прво живело. Када се ти уздигнеш на источном хоризонту, онда обаспеш целу Земљу твојом лепотом...

Уживљавам се у оно душевно расположење које сте Ви овде осетили и живо га описали у Вашем последњем писму. Не сумњам да сте у овој вароши цркава поверовали да је над овим звонарама, скоро

Тако живо, да ни сада још, не могу да поверујем да Ви овде никада ни били нисте. Имате право! Илузија може имати сласт најлепше

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Док је врело удри, куј! И чекићем покуцкуј! У мех дувај, ватру шири Да се гвожђе усија; Са кљештама живо стегни, Да се боље савија. Док је врело удри, куј! И чекићем покуцкуј!

ТЕЖАКОВА ПЕСМА У ПРОЛЕЋЕ ЈОВАН ГРЧИЋ МИЛЕНКО Зелени се мио брег, Све на њему живо; Доста га је бео снег Зимуске покрив'о! Благослов је у зори, То је с неба дато! Ори, плуже, заори: У земљи је злато!...

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Разговор између Србе и Настаса ишао је с почетка с брда с дола, док не изађоше на тему. Срба рече тад живо: — Па зар ти не знаш? Влајко је на робији... како је било? ево.

„твабута” си пао, и трипут се угрувао! Ништа, ништа, од тог деца расту! — И настаде онда једно причање, живо и пуно слика. Срба претставља коње и јахаче, врти се по соби као ветар, скаче, мило му је што је лак и млад.

Па се опет умиривала, јер би се Павле врло живо интересовао за куповину једне рабатне једноспратне куће. На њу би, решили су мајка и син, дигли још један бој, све

Ускоро се та књижица појавила и на српском језику. Била је написана збиља с талентом, врло живо и топло. А у предговору Павле је објаснио: желео је да нешто учини за свога оца, потомка јуначких и сиротних Срба

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Напослетку има јошт један род љубови гди љубовници по сто реди на дан умиру, себе пеку и муче, своје срце кидају и живо га на најситнија парчета секу, у воду скачу и ту кончину живота налазе, — и то све у одама и песмама.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

пастиру Усред белога града Пролазио си нешто после поноћи Огњеним пољем врачева Између сенки кућа и липа Носио си живо вуче око врата Свирао у липов лист Две искре ти играле по кожуху И љубиле риђу браду и руке Нисам те

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Сећам се, док је био нов, кад би му притиснуо груди, из груди му се извијао глас и живо кретао рукама те ударао тасовима.

Поводом ових подвига родитељи моји и сви укућани утврдили су да сам „врло живо дете“, те се мајка чак и приликом посета брижно вајкала: „Ја не знам шта ћу, морам отворити четворе очи, онај мој мали

мајка чак и приликом посета брижно вајкала: „Ја не знам шта ћу, морам отворити четворе очи, онај мој мали је необично живо дете!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Од некоје стране допире мирис печених семенки. Пред Белом кулом свира музика и све живо испија пиво. Саобраћај закрчен и публика нас с негодовањем посматра што смо за пречили пут.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Шта ако дете није живо? Једва је последње кораке прешао и отворио врата. У соби је све било исто: стискала је мајка дете на груди,

Станковић, Борисав - КОШТАНА

И вели: »Још су тамо!« А ја кога да пошљем? У кога да се поуздам? Кога имам? ТОМА Никога! Све живо помрло!... АРСА Па кога? Зар Тасу кмета?

(Показује на врат.) АРСА (Салчету): Говори, вештице! Ти си за све крива! ГРКЉАН (живо, уплашено): Она је, газдо! Она је за све крива. Е, за ту реч баш ти оволико хвала! Она, још кад Коштан беше мала, дете.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Већ су на мети. И рукаве дуге Загрћу косци, и живо се кладе Који ће брже наткосити друге. Збацише с глава саруке и ваде Из водијера гладилице старе, И хитром руком

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

а не бејаше прилике да ће их примити у град, први Момчило сјаха с коња, па пешице ударише на непријатеља, борећи се живо и одупирући се јуначки, једно по властитој храбрости, а друго и зато што им је за леђима био град, па се нису бојали

Сем тога, и питања и одговори теку врло живо, растући једно из другога — све брже и силније уколико се олиже крају. Када своја питања завршава овако: Је ли Ђорђа

Стојан и Смиљанић Илија) дат је у слици пуној полета и жубора Стојан у тренутку кад је видео лепу и бесну Туркињу: Живо му је срце поиграло, а за појас свијетло оружје, у њедрима сахат закуцао, на прсима токе закуцале.

с вилом Равијојлом, пак је мене запретила вила: ако мене чује да попевам, оће мене она устрелити и у грло и у срце живо“.

су њега Турци притиснули, а код њега не има оружја: како кога рукам’ доваташе, те о земљу њиме удараше, та у њему живо срце пуца; уби њему друга седмерицу, док му б’јеле освојише руке, савезаше, па га поћераше, поћераше бијелој

Пуче, пашо, мене срце живо, па повиках десет павуновах, потрчасмо на друм пред Турцима, посјекосмо тридест сератлијах, и отесмо тридест

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

У кругу свјетлости нађе се нешто живо, помично. Забезекнути дјечаци само зинуше, а онда викнуше у један глас: — Луња!

Бомбардер поново језиво заурла изнад попадалих дјечака као да брише под собом сва брда, шуме и све што је живо. Опет лом, тресак и грмљавина као да читаво село пропада у земљотресу. — Бомбардује! — једва изусти Мачак.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

ПОХВАЛА ЖЕНИ Кано воћка доброродна и домаћи сâд господски; корен је она девојачки и стабло, деца су гране; радилство живо, живу и беседљиву роду гранасту; светско с благословом наспоривање, последњим домаћином спомен и подушје роду, зидар

Бојим се с мојим мозгом јерно слово божије живо и послено је а пооштрије је више од свакога мача с обе стране оштра, те пролази човеку кроз тело му и душу, и

Со тим приговор за свет дају човеку: све живо Бога хвали и слави, без говора с чудни и с разлики гласови! О свему томе и мноме благодари се Бог, кад не мучим, него

Каде свашто живо држиш и храниш, то дај и нам коју год пажит. Ка нечистим, дај нам скоте нечисте, којено се по блату ваљају, — закажи

Тако, ето, христјани, писмо с памећу живо види се и зову се живе књиге, којено су незаборавне и свашто распознају, те двоструко и многоструко ли кују.

од њихова саздања нису се променили од оно доби, нит су остарили, ни огрубили, а ето, сами знамо и видимо да свашто живо што је год састаљено од меса и крви, то све стари и груби и све проходи и нестаје га с овога света и ка зрело жито у

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Убаво си видим, демек, зашто је тој! Преко чаршију трче, та да ме у руке целују, „Живо-здраво“ ми рекну... сал што се срамују да за Манчу, ете, питују... А из очи ги, ете, тој читам!...

А то је било једне недеље, баш Беле недеље, кад је по тим местима најживље, кад леп дан измами све живо на улицу, — старије на разговр, млађе на ашиковање, а дечурлију на јурење; када оживи испод дрвећа од оних силних

И одмах одлучно рече да то никако није прилика и да од тога неће бити баш ништа! Дуго су се још живо разговарали, кад уједаред упаде тетка Дока међу њих баш кад су јој се најмање надали и најмање желели.

да је други ко кроз сам сулундар упао међу њих, не би му се тако зачудиле као ово сада њој. — Здраво ли сте, живо ли сте? — запита их затварајући леђима (и већ осталим) врата за собом.

Знајеш ли, Манчо, да те неће више да погледну заради онија моји речови — кол’ко ги убаво каза!... Мори, твоје „живо-здраво“ неће приме више!... — вели му задовољно тетка Дока одлазећи.

Речи тетка Докине му једнако брује у ушима и распаљена машта му живо представља ту сцену између Доке и Замфирових. Страшна му је била и сама та помисао да је Зона све то морала чути и

све расејано, неки умор и тишина целога тога дана, све док није у сам мрак банула у кућу тетка Таска, и с врата, пре „живо здраво“, сва задувана и усплахирена, запитала: Зоне куде ви је? Саг си дођо’ из лојзе, пусто остало!

Они си такој зборе. Џевап не могашем да си веће дајем, — тол’ки ме питуваше! Кој ме сретне на пут, не збори ми: „Живо-здраво“, ни ме питује: „Како си, Таске?“, веће си збори: „Леле, а што ви оцрни образ Зонче ваше?!

Срето’ се ја и с њума, — вели Таска — ама не смешем да гу питујем ништо зашто је луда.. Ама она си мене питује: „Живо-здраво, Таске!“ виче преко сокак. „Што се, мори“, рече, „напрајило тој при вас? Кој се то удава, кој се па жени?

А песма је гласила: На порту сеђаше то Зоне Замфирче. Туд се спацирује Манулаћ банкирче. — „Здраво-живо, Зоне! Што ти раде дома?