Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Човек је ћутао и мислио шта би још рекао; ја сам ћутао такође један тренутак, па упитах: — Имате ли жижица? Хтео бих да видим колико је сати. — Не, ја не пушим, па и не носим. — Мислим да је доцкан и да би требало спавати.
Ћипико, Иво - Приповетке
— И дода презриво: — Жена од жене, а срамота од срамоте! Ма ја ћу тебе научити!... И извади из џепа од гаћа кутију жижица, прихвати уоколо нешто суварака, упали их и подметне у жбун гдје је Антица с дјететом лежала. — Потјераће тебе огањ!
СТАРИ СВЕТИ СПИРИДОН Иза велике мисе, стари Жижица, братим светога сакрамента, не слуша звоно што навијешта подне, не крсти се нити се обазире на чељад што се разилази
Дум Андрија, кад га опази, сјети се и пожури боље. Али свеједно, стари Жижица, клецајући у ходу, стиже га уза вањске камене стубе. — Што ћеш? — окрене се прама њему са доксата парохијалне куће.
— Како сам данас с олтара навијестио, онако ћу и учинити. — Ма устрпи се, пустите ме рећи! — пресјече га стари Жижица. —Ала, да! — навали парох нестрпљиво. Било би боље ради мира у пуку. Кад ни друге, нека на отару остану оба кипа!
—Уто се јави службеница да је чорба на столу. — Дакле, ча ћу рећи осталој браћи? — приупита Жижица и гледа у жупника својим малим очима, у којима једнако нешто сјаје. —Реци им што си чуо! — одлучи се парох.
— Спалићете нашега старога свеца...нашега завитника?! — повика за њим Жижица. А, нећете, побога! — настави сам собом, очито узбуђен, а устеже се да не рече што крупнијега, па журно изиђе из куће.
Ча не греш на објед? Ваља да те ишћем... Изиђоше на улицу. Жижица у путу опази да га жена прати и окрене се према њој. — 'Ајде ти дома, ја ћу доћи!... Ово су наши, мушки посли!
Онега, боже ми прости, ча су га нарешили ка да је невистица. — Е, ма реци право, — прихвати живо Жижица и устави се насред пута, — може ли, брате, опепт нови метнит се с оним нашим старим?...
—Тако им говори, а гледа да се мимо народ провуче. —Добро, нека, ма одмах! — јаве се неки из народа. —Нека гре Жижица и Букало! — предложи Јаче. —Нека иду! — прихвати већина их.
их упућује, а сунце се, док он говори, одбљескује на прозорима и расипље по цијелој соби и титра на зиду прама њима. Жижица загледа се у под, у једну пругу сунца, и причиња се да слуша и разумије, а Букало пуши лулицу — он пуши на кратки
—Биће како ви говорите, — прекиде пароха изненада Жижица, — ма ми нећемо пустити нашега старога свеца. — И, уозбиљивши се, смишљено надода: Да би' ја и хтија, неће мали пук!...
— набаци своју Букало и извади из уста лулицу. Парох устрпљиво чека и хоће да опет прихвати ријеч, но Жижица је све жешћи: — Право ћу вам рећи, ја вам се чудим... Ви, наш пастир, па....