Теодосије - ЖИТИЈА
Чистим и мирисним ваздухом напајани, безбрижношћу увек увесељавани, рекао бих, жудњом за Богом уздизани високо са земље, много богатијим од богатих сматрали су се.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Пошто је био врло вешт, успео је да све народне снаге упути овоме циљу и да овом жудњом зарази и подстакне зачмалу и покорну масу. И бугарска се мегаломанија није испољавала само према Србима.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
сваки јој чупа из срца делић по делић досадашње љубави И пуни празно место у срцу најљућим чемером, најстраснијом жудњом за осветом... Од предане и заљубљене жене ствара демонску душу, која само о злу мисли.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
ПАДА ЦВЕЋЕ Усплахирено цвеће ветар нише... Пролеће. Сунчан и насмејан дан. Пролеће жудњом и насладом дише, И пирка ветрић миришљав и знан; Разноси врелим зраком зоре сјај, Разноси мирис, успомена дах.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Сутрадан одвезе се Њутн опет у Грентем. Ту исповеди госпођици Стореј свој велики порок, да је неодољиво обузет жудњом за науком и да не би био способан за породични живот. Зато се неће никада оженити.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Озарена оном заљубљеношћу без објекта која се троши и загасује у самој себи, оном дјевојачком жудњом која све обујмљује а ништа не успјева да зароби међу склопљене дланове.
Ћипико, Иво - Приповетке
Неки су седели, неки клањали, а многи, повучени у тихе храмске лађице, учили су свете пророчке књиге. Са жудњом ожеднела ступио је у храм Св. Софије. Запањен нечим новим и великим, застао је. Које изненађење!
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
У „Молитви вука“ прелази чак у првобитни, телесни гест згражања (пљување): [...] шта је са мојим љубопитством, жудњом! Толико ноћи: имам још увек права, објаву права, али укус, укус живота. Пљујем!
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Живот свак воли као што младићак поморац воли широку пучину распламећену бескрајном жудњом за несхватљивим и невиђеним... – Ех, цврц!
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
и магаре: Пејзажи извиру из очију и теку низ лице, Сузни огољени пејзажи, Од савести и мраза дрхћу озебле убице Са жудњом изгледајући жандаре. Па кошуљу му ову отесмо из изгнанства.
Како упропастих шуме, реке, животиње! Шта је са мојим лубопитством, жудњом! Толико ноћи: имам још увек права, објаву права, али укус, укус живота. Пљујем! Он, од кога бежим, Сунце! А Вук?