Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
А и вреле мора да су, кад глави што их запрема, не смета планинска студен од које камен пуца! Велики зоре освитак, заблијешти старчеве очи. Тек тада тргну се, па затворивши лагано стакла, нестаде га с прозора. У ћелији бјеше мрачно.
Полак гумна бјеше свијетло, а полак хладом покривено. Кад му свјетлост до ногу доприје и очи му заблијешти, Владика се трже из својијех мисли. „Сједи Иво! Сједи на бесједи!“ рече Владика осмјехнувши се.