Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Кренуо, тако, Мулић с Ураганом кроз наша села, у откуп. Језди кљусе, све се од пусте силе заваљује, а газда се натуштио, ваљда се уз пут сјећа златних бакарних времена.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
„Подухнуше“. И као да чу како неиспавани, промукли гласови Цигана запеваше уз крештаву свирку. А он се, Ита, заваљује. Колија му дотиче земљу. — Да, да, ту... ту свирај... „Развише ружу ветрови“ ... јест... да...
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Пушта да јој се при сагибању све, и плећа, и кукови, оцртавају, да јој се тешка коса у густим курјуцима на врату заваљује, те да се испод њих сасвим јасно помаља свеж и ружичаст, као наливен врат.
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
(Сав збуњен): Ето то! ВАСКА (све несташније, раскалашније): »Ето то!« (Смеје се раздрагано): Ха, ха, ха. ... (Заваљује се, хоће да привуче иза себе јастуке, да се наслони): Де, шта си се збунио! Намести ми те јастуке.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
ах! СТАНА (улази брижно): Бато, зовеш? СТОЈАН (види је и заваљује се натраг): Ти? СТАНА (бризне у плач): Бато, што си љут на мене? СТОЈАН Иди! СТАНА (плачно): Немој, бато!
Ће просиш, па ће се раниш!... Срце ће да ти се искида... КОШТАНА (стреса се): Доста! Немој, газдо! МИТКА (заваљује се, горко): Тој је! Зар ја не знајем шта иде! Иде, Коштана, јесен, дом, кућа, брат мој, м’гла, и гробје... Тој иде.