Дучић, Јован - ПЕСМЕ
У хоризонт празан гледајући тада, На ивици где се мрак и светлост дели, Замрзнуће мирно суза задњег јада, Јада што се никад, никад нисмо срели — У сунчана јутра тражећ једно друго Крај зелених река; или ноћ кад
Лагано као што и цвет вене, Умиру јесени хладне, зле. А када у тренут неки касни Све ствари зажеле задњег сна — Пред ким ће поћи да негде заспи Ледена звезда са речног дна?
Крај локве крви мученика, И ту имате своја мнења... За компромис је ваша клика, И у мрак задњег поколења... Док наше врте мори слана, Вас мирно сунце и сад греје: Вама је тешко без кишобрана, А лако вам је без
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Писао је двапут, једаред из Удине, други пут из Венеције. Али сад отац не зна шта је после задњег писма, када се купао у мору.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Идеалан брак ... — Ајде, ајде, децо! — јавља се бакута са задњег седишта иза новина, јер предвиђа куда води читава ствар. — Пази ко је умро Стара Веселиновићка!
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
ШУМА ЧАРОБНА ШУМА (УВОД) На крају свијета, код задњег друма диже се стара, прастара шума.
У теби живим без бриге, страха и бранићу те до задњег даха!“ ТРИ ГАЛАМЏИЈЕ Медвед и свиња и с њима вуја грмнуше громко — права олуја: „Будало јежу, бодљиви соју,
Погледај само проклетог типа, смаза ми њиву до задњег клипа!“ А дедин стражар, весели Жућа, грози се Ждерку глупом: „Кад ли га једном скопам у мраку, платиће кожом
Подвала чиста од првог до задњег листа! Зар код нас то да прође? Зар неко то да глође? Чак би и прасе казало: — Губи се, смешно мазало!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Можда, мало, Пикасо. На задњој изложби била је његова Леда са лабудом. Она нема сјај његове водене, танке технике из задњег доба, али блешти од разума. Једна непомична скала од најхладнијих сивих до најтоплијих жутих тонова.
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
Између прозора велико огледало у златном раму. У углу између овог зида и задњег већа гвоздена пећ, која се ложи споља.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Прохор Кад су њих двојица, Доротеј и Димитрије, ушли на манастирску капију био је већ увелико сутон. Наспрам задњег треперења западне светлости видео сам само њихове сенке. Један је био плећат и висок.
Неколико пута су рашке војске сатирале до задњег човека његове одреде, али њега никада нису могле ухватити. После пораза би се притајио у каквој чести или пећини,