Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— пресече га он. — Приче ће причати шта сам ја од њих порадио!... То рече мирно, али те речи зазвонише страшно. Он саже главу и ућута. Наста тајац. Нико не умеде ништа рећи...
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
58. Кум дојезди, двори зазвонише. А где ћемо куму коња свезат’? Младожењска мајка милостива, Насадила гуње и јабуке; Ту ми веж’те милом куму коња,
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
« Стаде да загледа по крову, док озго с насипа затутњаше путничка кола, зазвонише звонца и пројурише испод његова прозора. Он се трже. »Та шта, — рече у себи, — обична путничка кола....
Приђе малом сточићу, на коме је мало пре понамештала овоје мале играчке. Обрте главу тетици и гурну сто... Зазвонише и залупаше судићи од тенећке, а тетица само нервозно мрдну раменом и још жудније наже главу напред...
То беше свадба Кајина. Око подне зазвонише звона на цркви, стадоше распитивати за узрок и најзад чуше да је се капетан М... упокојио.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ „Не још.“ „А гдје си их смјестио?“ „У млађупницу.“ „Нека их!“ Звона зазвонише. Видјело с двора напуни собу те поблијеђе пламичак од воштанице. „Е, утили свијећу па ајдемо!“ рече владика.
Кад се поодмакоше, зазвонише два звона на манастирској кули. То бјеху она два гласа што им обрече Владика да ће их опомињати на клетву.
А, богами, и вријеме је већ било. Већ горњи дио села кренуо бјеше у сретање, па угледали зар Владику те звона зазвонише на свијем црквама, а пушке грмијаху на све стране. „Сердару! о-о-о сердару!
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
схватало небесне красоте лика, Срце и душа, сва природа внутрења тресла се од стрâ; Кад ал’ благе и силне им речи зазвонише озгор: „ „С нама је Бог, чуј, храбри се! Беде и туге је доста! Бог хоће, небо и свеци, турска да престане сила.
Ћипико, Иво - Пауци
На догледу села, на раскршћу, закрене путем што је водио цркви и поздрави се с Јуром. У ходу к цркви свечано зазвонише сва звона на приступ; он пожури да се састане са жупником.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Али када је јутро свануло, на цркви доминиканског манастира Ала Минерва зазвонише звона. У њу уведоше једног седамдесетогодишњег старца, висока чела, дуге седе браде, а одевена само у белу покајничку
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Шта шапћете? Преплашеном ђаку — шкљоц-шкљоц! — само зазвонише зуби и ријечи саме од себе полетјеше из уста: — Молим господине Паприка, кажу да се ви зовете господин Паприка.