Ћипико, Иво - Пауци
Наумио је тако да прекрати један дио пута прије но што ће кући, а и заморен је толиким ходањем и несаном. Закрета из улице у улицу, сјећајући се мјеста гдје је застајкавао и ходао док је два мјесеца војником био.
Чини се да ослушкују тугаљиво цањкање мазгина звончића, што непрестано једнолично туцка... На тјешњем путу, у закрета ју, стискоше се једно уз друго и младић изнебуха рече: — Никад се не зна ча нас чека ...