Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Ала ће да се шарени после подне сокак од момака и од девојака; ала ће да замирише од калопера и мајкине душице рогаљ где се вије коло!
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
тад оно од Бога пада. — Па како га ти познајеш и видиш ноћу?... — Видим си. Замирише, па га осетим и идем да га узберем. Али оно се крије. И свакоме се не дâ да га види. Све по мртвичким местима1 расте.
То је био весник пролећа. Чим отопли, замирише на зеленило, ето њега у варош с пуним недрима зеленог здравца. — Ете — смејао би се он стидљиво и показивао на
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
згоднога, Глете тамо цвећа народнога, Амо живо цвећу поитајте, Па га с' млади пуно накидајте, Да вам путем дивно замирише, Да вам срце за кућом уздише, Напред, браћо, ето вам шенице, На пут вама дивне брашненице, Ето врела, ето воде
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Гдје је друштва, ту се нешто и потроши, нађе се чашица ракије, макар оне укопне, а опет, гдје ракија замирише, ту ти се часком створи и дједов „брат Сава“, стара лоповска перјаница од камене Лике.
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
Па да видимо: неће он стићи ни камен на камен, а ја ћу и чудо веће од Стамбола! Где женско зашушти, ту замирише и погача, замирише лонац пасуља, зазелене се дудови, под дудовима зацрвени се кров!
Где женско зашушти, ту замирише и погача, замирише лонац пасуља, зазелене се дудови, под дудовима зацрвени се кров! Где је женско, ту се нађу и грађа, и добри
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Једино што му беше као нека страст, то је: песма и кићење цвећем. Кад пукне пролеће, замирише зеленило, њега нестане. Дрвари га тад виђају по планинама где се пентра по гудурама и осојима тражећи љубичице и
Још издалека замирише тамјан. Изнад цркве се лелуја круг светлости од свећа и пробија се крстовима кроз тамни кров. Чује се тиха песма.
Из димњака по кућама почне да кула густ, тмоласт дим од печења, меса, кобасица. Цела улица замирише на пастрму. Кроз капиџике а по авлијама почну да промичу жене, зајапурене, носећи чаше, столице.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Сентандреја, Іріѕ флорентина. Пламте равни порфирним покровцем. Девојачки замирише роба. Среда петку намигује новцем. Краков, Пожун: трговина добра...
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Кад помамни оркан душе И помрачи дан — У бокору рујних ружа Он почива сан. А кад сунце с нова сијне, Замирише свет, Он спокојно опет лети Са цвета на цвет.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
За наша срца ништа није доста. За наша срца ништа не оста. Док један од нас на земљи дише: да ни један врт не замирише. Да живи гробље! Једино лепо, чисто и верно. Да живи камен и рушевине! Проклето што цвета у висине. Ми смо за смрт!
Случајно се сетих невесео, јер волим: да склопим очи и ћутим. Кад багрем догодине замирише, ко зна где ћу бити. У тишини слутим да јој се имена не могу сетити никад више. Сан Вито, ал Таглиаменто, 1918.
Не, неће љубав, ни младост, више помиловати нам груди; Име ће, дах ће, суза ће наша другом да замирише. Далеко, негде, око света, где снег и лед и небо цвета све ће се слити, и од свега бити: Мир, мир, мир... 1920.
И, видиш, то, утеши ме. Не зависи од мене. Доста је да тога дана, земља око мене замирише преорана, или да облаци пролете, мало ниже, па да ме то потресе. Не, не од мене.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
И сад, кад сине та старинска Луна И сетне зраке проспе мојом собом, Ја чудно пренем и, ко да си тутна, Сва душа моја замирише тобом...
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Чим у књизи наиђем на мјесто које ми макар и само мало замирише на мистифицирану персоналност, на замућивање због занатске дражи или напросто због миметизирања празнине, смјеста
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Драга моја, ја не умем више Носити сузе што ти радост крије, Ал' у ноћ месец кад сиђе убави, Тишином среће кад бол замирише, Одмори око: нек се душа слије У позни шапат велике љубави. 1908.
Још ја живим. Ал' крв моја већ је стара И све мање замирише на страст сада, Немам вере да ме штити или вара. И још увек сат за сатом тихо пада, Око главе, к'о ореол, дим и пара.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
морнар пада у море Стрмоглав, Отчепљујућег нагло примио га и живот, А нагризаће га до зоре Тајанства, и сва та љубав замирише на јод.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
ЛXВИ Месечина кад прелије боле, И кроз јаде дуне поноћ сива, Замирише од горе до доле, — И обоје у једно се слива. Размакну се простори бескрајни Растворе се времена таласи, Тад
Ћипико, Иво - Пауци
Осам поздрава, нико за дуго времена није проговорио ни ријечи. На огњишту би покатшто запуцкетало, док пламен помало замирише. Наједном из покојникове собе изиђоше жена му и сестра. — Јесте ли видили ча нас је снашло?
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
морнар пада у море Стрмоглав, Отчепљујућег нагло примио га и живот, А нагризаће га до зоре Тајанства, и сва та љубав замирише на јод. Једино због ових раздераних обала у рукама Кукавицо, задрхтаћеш зар опет!
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
У кући је било и голубова и гугутки у корпама повешаним испод крова. Па кад цвеће замирише, а гугутке загучу, — оријенталац се сваки тада радо одаје тихим сањаријама!