Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Иза куће је пространа авлија, а иза ове дубока башта с капиџиком у црквену порту, кроз који капиџик пролазе чорбаџи-Замфирови у цркву на јутрење и на краће молитве.
А онај чапкун зар је прилика, он, кријумчарски син, спроти теб’ и сироти други Замфирови зетови?... Сестре ти се поудаваше све за људе трговци, а ти што искаш?!... Помисли се на кога си керка!
Замилуваше се деца, та што... саг ги је време... — Ама, Доке, памет си бери! Башка су Замфирови, башка на Ђорђијини!... Ми си зборимо за друго ништо, а она, погле гу, куд га искарује!... — Мори, знајем си ја!
— Тугô, а што си зборе? — Лоше си зборе, Ташано. — Лелеее, а за ког си зборе? — За ког си зборе? За хаџи-Замфирови си зборе!
ГЛАВА ОСАМНАЕСТА На шта су се све решили чорбаџи-Замфирови, само да би ућуткали гласове. Кроз уста истога тога Милисава говорио је већи део грађанства, и то је остало, и
„свако чудо за три дана“, само утолико се мање и ређе говорило, — говорило се и тумачило само онако као у први мах. Замфирови су се тешили да ће то ипак проћи, али кад после кратког времена постаде и песма, и кад је чуше, — сви су били као
да је старо турско време, чорбаџијско време, уздисаху Замфирови, било би лако: дегенеци (а можда и сургун) му не би фалили, — али је Србија за фукару слободија, па мука!